Red za kupanje, presvlačenje i topao obrok – tako izgledaju ovi hladni dani u beogradskim Svratištima za decu. U prostorijama u Krfskoj ulici, na Novom Beogradu i Paliluli, deca između pet i petnaest godina čekaju svoj red. Pored osnovnih stvari, mališani ovde mogu da računaju i na psihosocijalnu podršku, čas iz matematike, drugara s kojim će igrati u bezbednom okruženju.
Zaposleni u Svratištu za decu Beograd kažu da su im sada najpotrebnije zimske jakne, obuća, trenerke, kape, rukavice, kao i sredstva za ličnu higijenu.
– Tokom cele godine potrebni su nam sapuni, šamponi, sredstva za čišćenje, a u ovom periodu posebno i garderoba za hladne dane. Građani mogu doneti garderobu direktno u Svratište – dovoljno je da bude čista i nosiva – kaže socijalna radnica Ivana Popović za Princip magazin.
Mališani dolaze uglavnom sa ulica, iz disfunkcionalnih porodica, i socijalno ugroženih područja.
– To su deca koju najčešće viđate na raskrsnicama, sa brisačima na semaforima, deca koja sakupljaju po kantama i preživljavaju prodajom sekundarnih sirovina – objašnjava Ivana i dodaje da im je u Svratištu omogućeno i da uče:
– Mi trenutno imamo, bar na ovoj lokaciji, oko 130 korisnika koji aktivno i redovno odlaze u škole za redovno i vanredno obrazovanje. Pomak je i da deca razmišljaju o nastavku obrazovanja nakon osnovne škole – kaže Popović.
Svratište za decu u Beogradu osnovano je 2008. godine, na inicijativu grupe studenata Defektološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu jer su želeli da pruže podršku deci koja žive i rade na ulici.
Prva lokacija otvorena je u Krfskoj ulici na Zvezdari, zatim i na Novom Beogradu u Bulevaru Arsenija Čarnojevića 145, a u januaru 2025. otvoreno je i treće Svratište – na Paliluli.
Tokom godina, Svratište je postalo sigurno utočište za stotine dece, pružajući im topli obrok, priliku da se okupaju, dobiju čistu garderobu, nauče i steknu osnovne veštine za život. Svratište za decu je licencirana usluga, prepoznata Zakonom o socijalnoj zaštiti, koja ima za cilj unapređenje kvaliteta života dece koja žive ili rade na ulici.
U celosti vam prenosimo priče dece – korisnika beogradskih Svratišta.
Safet, 7 godina
Doveli su ga rođaci koji su od ranije bili korisnici usluge. Delovao je kao da ima oko šest godina, veoma higijenski zapušten, sa vrlo malo izgrađenih socijalnih veština. Nenaviknut na bilo kakva pravila, imao je dosta problema da se uklopi u kolektiv i sarađuje sa osobljem.
Ubrzo smo saznali da dečak živi sam sa ocem, u veoma oskudnim uslovima, da neretko biva fizički kažnjavan i da otac zloupotrebljava alkohol. Takođe, došli smo do saznanja da Safet nema nikakva dokumenta i da nije ni upisan u matičnu knjigu rođenih.
Dečak je u pratnji osoblja išao u Razvojno savetovalište kako bismo od njihovog psihologa dobili konkretnije smernice za rad sa njim, s obzirom da nije dugo mogao da održi pažnju i bio je veoma nemiran, što je onemogućavalo rad sa njim. U isto vreme, pokrenut je i postupak za Safetov upis u školu, što je predstavljalo potencijalni problem, s obzirom da dete nema dokumenta. Osoblje Svratišta je kontaktiralo prosvetnu savetnicu i vrlo brzo je određena škola u koju će dečak krenuti. S obzirom da nije išao u predškolsko, pružena mu je dodatna podrška pre polaska u školu. Sada Safet ide redovno na nastavu, dolazi redovno u Svratište gde mu je obezbeđena pomoć u učenju. Sa osobljem škole postoji kontinuirana saradnja i učiteljica je veoma zadovoljna kako Safet napreduje. Dečak je upisan u matičnu knjigu rođenih.
Kumrija, 13 godina
Kumrija je trinaestogodišnjakinja koja živi u romskom nehigijenskom naselju, u jednoj od improvizovanih kuća. Njeni roditelji ne žive zajedno. Ona živi sa majkom, tetkom i babom.
U ovom domaćinstvu živi dvanaestoro maloletne dece. Niko iz porodice nema zdravstveno osiguranje i deca ne idu u školu. Najstarija sestra, Zekija, ima petnaest godina i majka je petomesečne bebe. Ona s vremena na vreme radi kao seksualna radnica.
Kumrija je odgovorna da brine o mlađoj braći i sestrama. Veoma je zaštitnički nastrojena prema njima. Svakog dana radi u centru grada, prosi sa mlađom braćom i sestrama. Ponekad, ona vozi tricikl sa prikolicom napred i sakuplja sekundarne sirovine (sve što pronađe u kantama za smeće). Sav novac koji zaradi mora da preda mami. Ponekad, njena baba i tetka odlaze u inostranstvo da prose, tokom letnje sezone. One vode mladu decu sa sobom i Kumrija ostaje sa nekoliko starije dece i mamom. Ovo je najgori period za nju, jer mama često konzumira alkohol i veoma je agresivna. Kumriji je teško da zaradi dovoljno novca za hranu i alkohol. Ako ne zaradi dovoljno novca, mama je tuče. Naš fokus u radu sa njom je na tome da je motivišemo da ide u školu. Upisana je u prvi razred i obezbedili smo joj sve potrebne knjige, ali stalno vodimo borbu da ostane u školi.
Milan, 19 godina
Milan je rođen u jednom malom mestu, 90 km udaljenom od Novog Sada. Njegova majka, Roza, napustila je porodicu ubrzo nakon što se on rodio i nikada ga više nije kontaktirala. Njegov otac, Petar, brinuo se o njemu tokom prvih šest godina života. Petar je bio alkoholičar. Tokom tih šest godina Milan je bio žrtva psihološkog i fizičkog zlostavljanja. Kada je imao šest godina, njegov otac je počinio ubistvo i otišao u zatvor. Nakon toga, Milan je smešten u hraniteljsku porodicu, ali veoma brzo je završio u državnoj instituciji za napuštenu decu. Promenio je nekoliko državnih institucija u narednih sedam godina. Kada je njegov otac izašao iz zatvora, bio je primoran da živi sa njim iako ga se plašio. Tokom tog perioda, Milan je ponovo doživljavao razne forme nasilja i zlostavljanja od strane oca. Počeo je da beži od kuće i provodi noći napolju ili u napuštenim kućama. Kada nije imao hranu, radio je na komšijinoj njivi kako bi se prehranio.
Jednom prilikom, pored Milana su se zaustavila kola i vozač ga je pitao gde je put za Novi Sad. Milan je odlučio da krene sa njim. Kada je stigao u Novi Sad, počeo je da živi u napuštenom vagonu na železničkoj stanici. Ubrzo se upoznao sa ostalom decom koja su tamo živela i od njih je učio kako da preživi na gradskim ulicama. Obično je prosio i tražio hranu po kantama za smeće.
Najgora stvar, po njegovim rečima, bilo je provođenje zime na veoma niskim temperaturama i stalno izbegavanje nasilja odraslih beskućnika. Često, kada je nalazio „dobro“ mesto za život, stariji beskućnici bi ga oterali. Dodatni problem bilo je to što nije imao kupatilo. Tokom zime, okupao se u Dunavu tri puta, jer nije mogao da podnese svoj neugodan miris.
Milan je prvi put došao u Svratište u maju 2010. godine. Ostavio je utisak inteligentnog, dobronamernog i saradljivog mladića. Veoma brzo je zadobio poverenje osoblja. Otkad je opljačkan, Milan nije imao nikakva lična dokumenta. Prvi zadatak je bilo pribavljanje lične karte i zdravstvene knjižice. S obzirom da je Milan bio veoma motivisan da nađe posao, volonteri su mu pomagali u aktivnom traženju istog. Nažalost, nije bilo mnogo šansi za njegovo zaposlenje, pogotovo što je završio samo osnovnu školu. Ipak, u oktobru 2010. godine, novinarka radija Novog Sada snimila je emisiju o Svratištu i uradila intervju sa Milanom. Dve nedelje kasnije odlučila je da mu pomogne da nađe posao. Zahvaljujući ličnim kontaktima i upornosti ove žene, Milan se zaposlio u Gradskoj čistoći. Osoblje Svratišta mu je pomoglo da pronađe sobu za iznajmljivanje. Po prvi put u svom životu, Milan ima bezbedno i toplo mesto za sebe.
Dragi čitaoci, pomoć mališanima se može odneti svakog dana na adrese: Krfska 7a Zvezdara, Bulevar Arsenija Čarnojevića 145 Novi Beograd i Zore Drempetić 14 Palilula.
Svratišta su otvorena radnim danima od 9.00 do 17.00 časova, a vikendom od 10.00 do 16.00 časova. Sve informacije o radu i donacijama dostupne su na sajtu Centra za integraciju mladih – svratiste.org.rs.
AUTOR: LENA KARMAN
