Andrija Gerić iza sebe je ostavio 20 godina iskustva u vrhunskom odbojkaškom sportu, 15 godina članstva u Reprezentaciji Srbije, pobedničko postolje na Olimpijskim igrama, finalnih utakmica, povreda, pobeda i još puno toga, nakon čega je zlatnu sportsku karijeru, preokrenuo u drugi uspeh sportskog psihologa.
Kako skromno priča o zlatnim odbojkašim danima, mi se osvrćemo na činjenicu da su u najtežim vremenima naši odbojkaši donosili radost i da zlatni sjaj nikada ne bledi.
Mnogi se dobro sećaju koliko nam je svima značio uspeh i to nakon bombardovanja naše zemlje, kada su na raskršću dva milenijuma 01. oktobra 2000. godine, odbojkaši reprezentacije Jugoslavije osvojili zlatnu medalju u Sidneju. Tada smo se davili u suzama radosnicama uz novinske naslove “Plava četa pokorila Sidnej!!!”.
Nakon što se edukovao i stekao zvanje diplomiranog psihologa, završio je i NLP metodologiju za Mentalnog kouča. Danas sportski psiholog, Andrija Gerić pomaže sportistima u postizanju vrhunskih rezultata, prevazilaženju blokada i jačanju samopouzdanja. Na to se odlučio, kako kaže, u želji da pomogne sportistima da u svojoj karijeri prebrode neke situacije sa kojima se sreću, a sa kojima se i on svojevremeno suočavao.
– Sarađujem pre svega sa individualcima, a to znači ne samo sa sportistima individualnih sportova, nego i sa sportistima iz timskih sportova koji dolaze kod mene “jedan na jedan”. Radim sa nekim timovima, sad trenutno pregovaram da radim sa nekim za Olimpijadu, jer je to trenutno aktuelno – kazao je za Princip magazin.
Njegova želja da olakša nekom put do uspeha, ili da pregura krizu je ogromna, pa je često na društvenim mrežama u “live” kontaktu sa svima onima koji žele da čuju savet osobe koja je osvojila medalje sa svih velikih takmičenja. Uvek ističe da bi i njemu bilo mnogo lakše, da je kroz karijeru imao ličnog sportskog psihologa.
– Sigurno da bih neke krize koje sam imao, lakše savladao. Dok sam igrao u jednom od italijanskih klubova, imali smo neku vrstu psihologa, ali on je bio tu za ceo tim. Radio je sa grupom, a tu vrlo često ume da bude problema sa kojima se i ja srećem danas. Na primer otvorenost. Svi moraju da budu otvoreni ukoliko žele da se reši problem grupe. A to obično ne bude tako. Danas u većini zemalja psiholozi čine sastavni deo stručnog štaba, dok se u Srbiji mi još uvek “borimo” da budu prihvaćeni od strane klubova i trenera. Pre svega mora da se shvati, da su psiholozi prijatelji sportista – govori Gerić i dodaje kako izgleda rad “Jedan na jedan”:
– Prvo sportista dođe da objasni u čemu je problem. No, to gde on ima problem, uglavnom nije pravi izvor problema, i onda zajedničkim snagama tražimo glavni problem.
To su obično neke teme kao što je trema, samopouzdanje, odnos sa trenerom, odnos sa protivnikom, kako se nositi sa jačim protivnikom, a kako sa slabijim. Dosta se osvrćemo i na tu čuvenu “veru u sebe”.
Zajedno nalazimo načine kako da se prevaziđu ti problemi i kako da on/ona bude što bolji/bolja na terenu.
I rekreativci, i uspešni sportisti se susreću uglavnom sa istim barijerama u sportu. Gerić objašnjava da je jedan od većih problema – samopouzdanje.
– Pogotovo u nekim sportovima izdržljivosti. Na primer u maratonu, kada zacrtaju cilj “istrčati to i to i ne sme da se stane”. Obično kod tih sportista je poenta da se ne odustane i to je najveća kvaka. I kod rekreativnih sportista je poenta to neko uživanje i borba sa samim sobom. Zato je maraton najmasovnija sportska manifestacija. Tu niko ne trči da se trka protiv prvog, nekog afričkog predstavnika koji uglavnom pobeđuju, ljudi uglavnom trče da bi videli koji im je rezultat u odnosu na svoj prošli rezultat. Da bude bolji nego prošle godine. Dakle, poenta je pobediti sebe – istakao je sportski psiholog Gerić.
Sportisti, kao i drugi ljudi imaju isti problem da se jave psihologu, kako kaže, iz razloga što su u strahu da će ih neko videti ili da će neko saznati da idu kod psihologa.
– Zato žele da sve to bude u tajnosti. Još jedna stvar, svima je daleko bolje reći mentalni trener nego psiholog. Pominjao sam malopre saradnju sa roditeljima i trenerom koja je jako bitna, da bi se iz sportiste izvuklo ono najbolje, ali ima slučajeva kada sportisti to ne žele – rekao je Gerić.
Kroz osmeh objašnjava da su ga prevarili kada je bio mali i da je to jedan od razloga zašto se odlučio za odbojku, a ne za košarku. U početku je trenirao paralelno oba sporta, ali je nakon povrede morao da se odluči samo za odbojku.
– Tada sam batalio košarku, na žalost ili na sreću. Kasnije mi je jedan košarkaški trener rekao da je dobro što sam odustao od tog sporta “Ti si spor za trojku, a mali si za četvorku, tako da ne bi mogao da igraš košarku dobro”. Tako da mi je drago da sam napravio dobar odabir – objašnjava za Princip magazin Gerić.
Iako je u odbojkaškoj karijeri ostvario skoro sve, Gerić je izuzetno skroman kada priča o uspesima, te nam na pitanje kakav je osećaj poneti olimpijsko zlato, odgovora u svom stilu.
– Vrlo dobar (smeh). No, nisam siguran da je olimpijsko zlato kruna moje karijere, jeste kao rezultatska kruna. Trebalo je da budemo prvi na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine, ali smo se nažalost svi nešto razboleli, bukvalno pola ekipe i na kraju nismo bili prvaci. Mislim da smo tada bili najjači kao ekipa, ali onda je ispalo da nam je to kruna karijere sa 23 godine. Posle sam osvojio Ligu šampiona i tako sa klubovima još dosta toga što je isto teško za osvojiti. Sidnej jeste nešto najveće u sportskom životu – istakao je Gerić.
Dobijao je Gerić priznanja i po tri puta u sezoni kada je proglašen za najboljeg blokera turnira 10. Svetskog Kupa, pa i na finalnom turniru Svetske lige u Madridu kada je bio najbolji bloker i server. Igrao je i živeo i u Italiji, Srbiji, Turskoj, Grčkoj, da bi se skrasio ponovo u Srbiji.
Kao i u uspešnoj sportskoj karijeri i danas dobija priznanja za svoj rad. Te je tako na jednom skupu gde je bilo dosta vrhunskih sportista, dobio komentar od Predraga Danilovića: “Majstore, to što ti radiš… To je mnogo dobra stvar”.
– Možda zato što mu se kćerka bavi tenisom, a to je sport u kome igrači možda i najviše koriste savete sportskog psihologa. Od svih njih, mislim da 80 odsto imaju tu vrstu savetovanja.
Dobar deo svog znanja nesebično deli i putem društvenih mreža. Oni koji to žele mogu ga “pronaći” najčešće na Instagramu gde vrlo često priča o aktuelnim temama, na Fejsbuku takođe, a oni koji još uvek ne žele javno da se uključe u “raspravu”, mogu ga kontaktirati mailom na [email protected]
Kad smo kod dece, sa Andrijom se osvrćemo na zvanične podatake da je svako četvrto dete gojazno u Srbiji, da nam više od 50 odsto dece ne pohađa časove fizičkog i da sve više njih ima deformitete kao što su kriva kičma i ravna stopala.
Svakog roditelja interesuje isto – kako privoleti dete da trenira nešto?
– Pre svega im treba pričati o tome koliko je sport koristan za njih pogotovo što se tiče zdravlja, zatim im treba sugerisati šta time sve mogu da dobiju. Treba im stalno objašnjavati da će lepše da izgledaju, da će imati mišiće, jer je to bitno mladim ljudima. U sportu moraš dugo da radiš da bi postigao neki rezultat, nema uspeha preko noći ni u jednom sportu i zato je važno da se krene sa treninzima na vreme – savetuje za kraj sportski psiholog Andrija Gerić.
AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ
