Iz Tokija imate nekoliko jednodnevnih izleta koje ne smete preskočiti. Obavezan je bio jednodnevni izlet na planinu Fudži (Mount Fuji). Dolaskom na Fujikju-Hajlend stanicu (Fujikyu-Highland Station), pri odlasku u toalet zatičemo čoveka koji bukvalno spava stojeći – retko, ali nije nemoguće.
Moj saputnik Slavko Matić i ja dolazimo do pagode Čureito (Chureito Pagoda). Ovo je jedno od onih mesta koje ljudi često povezuju sa savršenom slikom Japana, međutim pagoda se zapravo nalazi u gradu Fudžijošida (Fujiyoshida), u podnožju planine Fudži (Mount Fuji).
Upravo ta kombinacija tradicionalne arhitekture i jednog od najpoznatijih prirodnih simbola zemlje čini ovo mesto toliko upečatljivim. Pagoda je podignuta sredinom 20. veka, tačnije 1963. godine, kao deo svetilišta Arakura Sengen (Arakura Sengen Shrine). Nije građena samo kao turistička atrakcija, već kao memorijal posvećen poginulima u ratovima.
PROČITAJTE I PRVI DEO PUTOPISA:
Putopis iz Japana: U metrou tišina, manga se čita svuda, u kolicima ljubimci, a u nosiljkama deca (1. deo)
Njena višespratna, jarko crvena konstrukcija tipična je za japanski stil pagoda i simbolizuje mir, ali i prolaznost života, što je česta tema u japanskoj kulturi. Pored samog hrama dočekali su nas monasi koji nisu imali problem kada ih slikam.
Posetioci moraju da savladaju više od četiri stotine stepenika koji vode kroz šumu, što iskustvu daje poseban ritam. Uspon nije pretežak, ali je dovoljan da se oseti mala nagrada kada se konačno stigne do vidikovca.
Sa tog mesta pruža se pogled koji se često pojavljuje na razglednicama i društvenim mrežama – pagoda u prvom planu, grad ispod i planina Fudži u pozadini.
Posebno je zanimljivo kako se prizor menja kroz godišnja doba. U proleće, tokom Hanami sezone, okolina pagode prekrivena je cvetovima trešnje, što čitav pejzaž čini gotovo nestvarnim. Jesen donosi tople nijanse crvene i narandžaste, dok zimi sneg daje dodatni kontrast jarkoj boji same građevine. Leti je zelenilo najizraženije, pa ceo prostor deluje mirnije i hladnije.
Kao što je odlazak na Fudži bio obavezan, ništa manje važan nije ni grad Kamakura. Odlazak u Curugaoka Haćimangu (Tsurugaoka Hachimangū), glavno šintoističko svetilište u Kamakuri, posebno me je nadahnuo.
Najveći utisak svakako ostavlja visoki Amida Buda od 13 metara i težak 90 tona. Sa strane same statue postoje vrata kroz koja možete ući u unutrašnjost samog Bude.
Osnovano 1063. godine, svetilište je premešteno i značajno prošireno od strane Minamoto no Joritoma (Minamoto no Yoritomo) krajem 12. veka, kada je Kamakura postala sedište Kamakura šogunata. Bilo je političko i duhovno središte Kamakura šogunata, pa je zato važno u japanskoj srednjovekovnoj istoriji.
U neposrednoj blizini čuvenog svetilišta u Kamakuri nalazi se Kamakura Bunkakan Curugaoka muzej (Kamakura Bunkakan Tsurugaoka Museum), moderan kulturni prostor koji na suptilan način povezuje savremeni pristup izlaganju sa bogatom istorijom ovog grada.
Postavke se redovno menjaju, a posebnu pažnju privukla je izložba posvećena „samurajskom duhu” („samurai spirit”), koja je pokušala da približi unutrašnji svet ratnika, a ne samo njihov spoljašnji izgled. Umesto klasičnog prikaza oružja i borbi, fokus je bio na vrednostima koje su oblikovale samuraje – osećaju dužnosti, samokontroli i tihoj odlučnosti.
Kroz pažljivo odabrane predmete, poput delova oklopa, kaciga i mačeva, ali i kroz prateće vizuelne prikaze, posetioci su mogli da steknu utisak kako je izgledao život iza borbene slike koja se najčešće vezuje za samuraje.
Poseban naglasak stavljen je na simboliku katane, koja je predstavljena kao nešto mnogo više od oružja – kao lični pečat i ogledalo karaktera onoga ko je nosi.
Iz Kamakure nastavljamo put ka Osaki, gradu koji odmah deluje drugačije. Ako je Tokio suzdržan, Osaka je direktna, ljudi su glasniji, opušteniji i spremni na šalu.
Osaka je poznata kao kuhinja Japana. Još u Edo periodu bila je centar trgovine pirinčem, a danas je mesto gde se jede bez razmišljanja o novcu. Takojaki (takoyaki) i okonomijaki (okonomiyaki) simboli su grada, a porcije su veće nego u ostatku zemlje.
Postoji izreka koja kaže da u Osaki ljudi jedu dok ne bankrotiraju. Dotonbori je ujedno i jedno od najboljih mesta za upoznavanje lokalne kuhinje. Osaka je poznata po izrazu „kuidaore”, što podrazumeva uživanje u hrani bez zadrške, a upravo ovde se to najviše oseća.
Duž obale i u okolnim ulicama nalaze se brojni štandovi i restorani sa specijalitetima poput takojakija, okonomijakija i kušikacua (kushikatsu).
S obzirom na brdo hrane na koje nailazite na svakom koraku, ovde ćete videti vreće za smeće na svakom koraku, čak i gomilu smeća, što je sušta suprotnost Tokiju, gde svoje smeće nosite u rancu i odložite ga tek ako naiđete na pravu retkost – kantu za đubre.
U protivnom, smeće nosite u rancu ili tašni do kuće, pa ga tamo rasporedite. Ah, da, rasporedite zato što postoji nekoliko kesa: jedna je za organski otpad, druga za flaše i konzerve, a treća za papir i karton, odnosno zapaljivo.
Dotonbori – neoni, reka i simboli Osake
U samom centru Osake nalazi se reka Dotonbori (Dotonbori River) i čuveni most Ebisubaši (Ebisubashi Bridge), mesto koje najbolje oslikava energiju grada. Most Ebisubaši, koji preseca reku, poznat je kao centralna tačka okupljanja. Tu se ljudi najčešće sastaju, fotografišu ili slave različite događaje, pa je gotovo uvek ispunjen posetiocima.
Zanimljivo je da reka nije oduvek bila ovako uređena. Tokom prošlog veka bila je prilično zagađena, ali je kroz projekte obnove, sprovedene šezdesetih i kasnije početkom 2000-ih, potpuno transformisana u čisto i prijatno mesto koje danas predstavlja jedan od simbola grada.
Ovaj kanal, star oko četiri veka, danas je poznat po živopisnoj atmosferi, velikom broju restorana i šetalištima uz vodu koja su stalno puna ljudi. Kada padne mrak, prostor dobija potpuno drugačiji izgled zahvaljujući refleksiji svetlećih reklama u vodi.
Jedan od glavnih razloga njegove prepoznatljivosti su upečatljivi neonski natpisi. Najpoznatiji među njima je Gliko raning men (Glico Running Man), koji se na ovoj lokaciji nalazi još od tridesetih godina prošlog veka i vremenom je postao simbol čitavog kraja. Tu su i druge neobične reklame, poput velike pokretne figure raka, koje dodatno naglašavaju jedinstven izgled ove oblasti.
Iako danas deluje kao moderan deo grada, njegova priča počinje još u 17. veku, kada je kanal izgrađen kako bi podstakao razvoj trgovine. Ubrzo nakon toga, područje se razvilo u centar zabave, sa pozorištima u kojima su se izvodili kabuki i bunraku.
Taj spoj kulture i razonode zadržao se do danas. Savremeni Dotonbori je jedno od glavnih mesta za izlazak u Osaki. Šetnja uz kanal pruža odličan pogled na grad, dok vožnja brodom omogućava da se sve to doživi iz drugačijeg ugla, prolazeći ispod osvetljenih mostova i kroz najživlji deo četvrti.
Veče se završava uz sake, ali jutro počinje uz suši i obilazak zamka Osaka (Osaka Castle), koji je izgrađen 1583. godine kao simbol ujedinjenja Japana.
Tokom istorije više puta je uništavan, spaljivan i ponovo građen. Zamak je više puta stradao. Jedan od zanimljivijih događaja vezan je za udar groma koji je u 17. veku pogodio skladište baruta unutar kompleksa, izazvavši veliku eksploziju i ozbiljna oštećenja.
Današnja verzija iz 20. veka napravljena je od betona, ali spolja verno prati original. Unutra se nalazi muzej koji detaljno prikazuje život Tojotomija Hidejošija (Toyotomi Hideyoshi) i borbe koje su oblikovale Japan.
Zamak Osaka ima poseban značaj za Japan jer je povezan sa procesom ujedinjenja zemlje. Ovde možete provesti pola dana, s obzirom na to da je sam kompleks veliki, ima sedam spratova, a oko samog kompleksa postoji nekoliko sadržaja — na primer žena koja sa malim majmunom demonstrira veštine i zabavlja posetioce, animator koji zabavlja decu koja dolaze organizovano sa vaspitačima i drugo.
Nakon Osake, neizbežan je odlazak u Kjoto (Kyoto), nekadašnji glavni grad Japana. Kjoto donosi potpuno drugačiju energiju. Bio je glavni grad više od hiljadu godina i to se vidi na svakom koraku.
Grad je sačuvan od bombardovanja tokom rata, pa danas ima najveći broj istorijskih objekata u Japanu. Kinkakuđi (Kinkakuji), Zlatni paviljon, prekriven je zlatnim listićima i reflektuje se u vodi, stvarajući gotovo nestvarnu sliku.
Fušimi Inari (Fushimi Inari) poznat je po hiljadama torii kapija koje vode kroz planinu, a svaka od njih nosi ime donatora. Šetnja kroz ovaj kompleks može trajati satima.
Kjoto je i mesto gde se još uvek mogu videti gejše. Njihova obuka traje godinama i uključuje ples, muziku i umetnost komunikacije. One nisu ono što Zapad često misli, već deo duboko ukorenjene tradicije.
Iako smo u gradu kulinarstva, neophodno je obići i Nacionalni muzej umetnosti kako bi se stekla kompletnija slika o samom gradu. Ovaj muzej na prvi pogled odudara od klasičnih muzeja. Iznad zemlje vidi se samo upečatljiva metalna konstrukcija, dok se veći deo muzeja zapravo nalazi ispod površine.
Muzej je otvoren 1977. godine, ali je kasnije premešten i ponovo otvoren 2007. u novoj zgradi koja je danas poznata po svom neobičnom dizajnu. Fokusiran je na savremenu umetnost, kako japansku tako i međunarodnu, pa se izložbe stalno menjaju i nude različite perspektive i stilove.
Na kraju puta dolazi Jokohama (Yokohama), mirniji grad sa drugačijom energijom. Nismo imali vremena da previše obilazimo Jokohamu zato što nam je ovo bila destinacija koja je bliža aerodromu Haneda — na stranu što uopšte nismo leteli sa Hanede, već sa Narite.
Elem, odabrali smo kapsula hotel koji nudi iskustvo koje je u isto vreme klaustrofobično i fascinantno. Mali prostor, ali maksimalno iskorišćen. Nastali su kao rešenje za ljude koji su propustili poslednji voz, ali danas su turistička atrakcija.
Ovaj hotel je bio kao mala banja. Svima su bili dostupni sauna, hladan tuš i parno kupatilo, tako da nam je boravak u ovom hotelu pred naporan put bio pravi pogodak.
Kako bismo iskoristili dan, obišli smo dve najposećenije destinacije. Kineska četvrt u Jokohami jedna je od najvećih u Japanu, prepuna hrane i mirisa koji se razlikuju od ostatka zemlje.
Druga stanica bila je Red Brik Verhaus (Red Brick Warehouse), nekadašnje industrijsko skladište, danas pretvoreno u prostor gde možete pronaći bukvalno sve – od suvenira do ozbiljnih brendova. Tokom godine ovde se održavaju festivali i događaji koji dodatno oživljavaju prostor.
Sadržajem me je oduševio zato što, pored klasičnih suvenira, možete pronaći i unikatne radove lokalnih umetnika. A znate, kada piše „made in Japan”, koliko to traje.
Japan ostavlja utisak zemlje koja funkcioniše savršeno, ali ispod te površine krije slojeve istorije, tradicije i kontrasta koji se ne mogu razumeti na prvi pogled. To je mesto gde se prošlost i budućnost ne sudaraju, već postoje zajedno, potpuno prirodno.
AUTOR: VLADIMIR CVETKOVIĆ CVELE
