Tokom prazničnih zimskih dana, izdavačka kuća Arhipelag donosi niz novih i značajnih književnih izdanja. Od savremene proze i poezije, preko eseja i studija o velikim piscima, do romana koji preispituju duh savremenog trenutka – reč je o naslovima koji pozivaju na pažljivo čitanje i dublje promišljanje.
Ova izdanja okupljaju istaknute autore i važne književne teme: novu knjigu priča Srđana V. Tešina, Knjigu o Danilu Kišu objavljenu povodom 90 godina od rođenja velikog pisca, nova izdanja Ljudmile Ulicke, prvu studiju o Peteru Handkeu na srpskom jeziku, kao i romane Ratka Dangubića, Mladena Vurune i Nine Savčić, uz novu knjigu poezije Nenada Jovanovića.
Nova knjiga priča Srđana V. Tešina Žan Grenije, navodni vukodlak nedavno je objavljena u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo. Priče u knjizi Žan Grenije, navodni vukodlak nastale su umetničkim preoblikovanjem prozne fikcije i nefikcionalne proze različitim tehnikama (Fanfiction, Mash-up, Crossover, Karaoke, Cut and Paste, Patchwork, Recycling i Rewriting). Polazeći u pričama u ovoj knjizi od već postojećih priča poznatih domaćih i stranih pisaca, kako klasika, tako i svojih savremenika, Tešin je napravio omaž svojoj biblioteci i svom iskustvu čitanja, ali nije odustao ni od svog pripovednog iskustva, niti od iskustva stvarnosti o kojoj piše u knjigama priča i u romanima objavljenim u protekle dve decenije.
U knjizi Žan Grenije, navodni vukodlak nalazi se 49 priča o 49 priča i o raznolikim izdanjima stvarnosti koja te priče okružuju i ispunjavaju. Zbog toga je u kritici ova knjiga već nazvana „Tešinovom objavom broja 49“.
U ovoj neuhvatljivoj, raznovrsnoj i uskomešanoj knjizi priča jednog od vodećih savremenih srpskih pripovedača i dobitnika Andrićeve nagrade raspon pripovedanja kreće se od lepog porodičnog života do „majke njihovih strahova“, od novih priloga za biografije do savršene formula za mršavljenje, od trudne žene kojoj se obistinjuju snovi njenog ploda do smrti popularnog dečjeg pisca, od priče o biciklistima do priče o Kazuko, od tajne istorije Minotaura do tajnog života mrtvaca, od mokrinskih priča do priča iz celog sveta.
Gde je i kada sve to i još mnogo čega drugog moglo da se desi, pitaju se pripovedači i junaci ovih priča. – Zar ne možemo ničemu dobrom da se nadamo? – pita se junak jedne od Tešinovih novih priča, da bi, na druom mestu, drugi junak nostalgično zaključio: – Želeo bih da sve ovo jednom prestane. Za prethodnu knjigu priča Crna Anđelija (2023) Srđan V. Tešin je dobio Andrićevu nagradu za najbolju knjigu priča na srpskom jeziku.
Povodom 90 godina od rođenja piščevog rođenja Arhipelag je objavio Knjigu o Danilu Kišu koju je priredio Gojko Božović. Donoseći izbor najvažnijih tekstova velikih svetskih pisaca o Danilu Kišu, Knjiga o Danilu Kišu predstavlja kratku istorija recepcija Kišovih knjiga u svetskoj književnosti. Pokazuje se da ta recepcija ima tri osnovne faze. U prvoj od njih Kišova međunarodna recepcija nastajala je zahvaljujući prevodima piščevih knjiga koje je pratila književna kritika. U drugoj fazi, koja traje od piščeve smrti 15. oktobra 1989. do polovine devedesetih, preovladavaju sećanja savremenika na Kiša kao književnu i javnu figuru, kao i na čitanja njegovih knjiga. Od početka dvehiljaditih godina započinje treća faza Kišove međunarodne recepcije. O njegovim knjigama se govori u širem kontekstu razvoja evropske i svetske književnosti.
Celoviti, problemski eseji osvetljavaju poetičke osnove Kišove književnosti, a neretko ona dobija i jasan kontekstualni okvir istorijske poetike ili uporednih čitanja Kišovog opusa ili pojedinih njegovih segmenata i velikih dela moderne i klasične svetske književnosti. Potvrda Kišove međunarodne recepcije prepoznaje se da Kiš postaje književni junak u delima svojih književnih prijatelja, ali i, što je posebno važno, svojih književnih nastavljača koji pišu na različitim jezicima. U Knjigu o Danilu Kišu uključen je izbor tekstova poznatih svetskih pisaca napisani u vremenskom razmaku dužem od preko četrdeset godina.
Prvi tekst je nastao početkom 1980. godine. Poslednji tekst u ovoj knjizi napisan je 2021. godine. – Tekstova o Kišu ima veoma mnogo. Pojedini autori su često pisali i govorili o Kišu.
Nije bilo neophodno uvrstiti sve te tekstove u jednu ovakvu knjigu da bi se stvorila pouzdana i relativno zaokružena slika Kišove međunarodne recepcije. Ova knjiga počiva na ideju izbora, što je u saglasju s poetičkim stanovištem samog pisca koji je u jezgrovitosti iskaza i u pravu na izbor nalazio jedno od svojih najdubljih utemeljenja. Polazeći od rukovodnog načela knjige (eseji, kritike i zapisi pisaca a ne akademski radovi), prate najpre odjek pojedinačnih piščevih knjiga, potom njihov književno-istorijski i kulturno-istorijski kontekst u tokovima moderne svetske književnosti, potom postepeno uobličavanje Kišovog književnog i ljudskog lika u sećanjima savremenika i prijatelja, kao i odjek njegovog književnog postupka i njegove književne figure u savremenoj svetskoj književnosti. Akademski radovi o Kišu zahtevaju posebno istraživanje i posebnu knjigu. Kao što bi i izbor tekstova o Kišu nastalih u kontekstu srpske književnosti iziskivao posebnu knjigu – kaže Gojko Božović povodom Knjige o Danilu Kišu. Izdvajajući tekstove sećanja Kišovih prijatelja i savremenika, Božović naglašava: – Tekstovi uvek govore najmanje tri stvari. Najpre o temi zbog koje su napisani. Potom o vremenu u kome su napisani. Napokon o autoru koji ih je napisao. Kada prođe određeno vreme, kao što je to u slučaju najvećeg broja tekstova u ovoj knjizi, onda se to još bolje vidi nego u času kada su tekstovi nastali. Tako je i s tekstovima u ovoj knjizi.
Govoreći o trajnosti piščevog prisustva, ovi tekstovi ne govore samo o Danilu Kišu i njegovoj literaturi. Oni govore o nekoliko tipova recepcije koji se se razvili iz čitanja i tumačenja Kišove književnosti: od autonomije književnosti do logorske književnosti XX veka, od porodičnog romana do kritičke književnosti, od slike istorije do ideje Srednje Evrope, od intertekstulanosti do istorijske konkretnosti, od oživljavanja „potonulih svetova“ do dokumentarne književnosti, od susreta s najdubljom ličnom stvarnošću do eruditne književnosti. Sećanja Kišovih savremenika, od životnih prijatelja do onih koji su ga sreli nekoliko puta, iskazuju nekoliko zajedničkih toposa: Kišova harizmatičnost, neodoljivost i omiljenost, odanost prijatelja i prikrivena krhka nežnost, osećanje književne misije i ironija s kojom se lakše živelo u kolopletima istorije i ličnog života.
I eseji i sećanja, pa u jednoj meri i prozni tekstovi u kojima kao književni junak ili pak književno-istorijska figura nastupa Danilo Kiš, govore o društvenim, kulturnim i istorijskim okolnostima recepcije Kišove književnosti u evropskim i svetskim okvirima.
Te okolnosti uvek utiču na recepciju jednog pisca i njegovih knjiga. Svedočeći o Kišu i o čitanju Kišovih knjiga, ovi tekstovi svedoče i o njihovim autorima kao konkretnim čitaocima u datim okolnostima. Među autorima tekstova u ovoj knjizi nalaze se: Josif Brodski, Nadin Gordimer, Klaudio Magris, Milan Kundera, Jozef Škvorecki, Sintija Ozik, Peter Esterhazi, Đerđ Konrad, Derek Volkot, Enrike Vila-Matas, Andžej Stasjuk, Suzan Sontag, Havijer Serkas, Julijan Kornhauzer, Vilijam Volman, Anđela Karter, Ismail Kadare, Svetlana Bojm, Huan Gojtisolo, Čarls Simić, Aleš Debeljak, Kristijan Salmon ili Ištvan Erši. Dok Suzan Sontag Kiša naziva „…pesnikom u prozi i princem rezignacije…“, Aleš Debeljak ističe da je Kiš „znao da piše tako da bi zanemeli i anđeli“. Kristijan Salmon naglašava da se Kišov život „poklapa sa istorijom Evrope u drugoj polovini prošlog veka“.
Na sličnom tragu je i Nadin Gordimer: – Danilo Kiš sigurno mora biti prepoznat kao najbolji iz te izuzetne grupe istočnoevropskih pisaca, genije određenog vremena, iskustva i mesta. U čitanju Josifa Brodskog Grobnica za Borisa Davidoviča je „istinski dragulj lirske proze“ i „najbolja knjiga napisana na evropskom kontinentu u posleratnom periodu“. Klaudio Magris opet izdavaja Peščanik: – Peščanik je nesumnjivo njegovo remek-delo. Retko je jedna knjiga uspela da izrazi tu strahovitu, podmuklu sposobnost zla da raste u svakom od nas, da postane naša priroda.
Nova knjiga pesama Nenada Jovanovića Pljusak okom zemljodelca upravo je objavljena u izdanju Arhipelaga u ediciji Element. Nenad Jovanović je jedan od najinovativnijih savremenih srpskih pesnika. Pre dve godine dobio je Disovu nagradu za ukupan pesnički opus. – Nenad Jovanović u Pljusku okom zemljodelca, sledeći u ranijim knjigama usvojenu živu univerzalnost tema koje su intimno spregnute sa sugestivnim lirskim predstavama, pokušava da se reši vida kao sredstva ili da iznova problematizuje jaz između predstava i predstavljenog.
Paradoksalno sve vreme sledeći pomamnu i nadasve izdašnu slikovitost iz vremena lepih oblika. Kako da se ovaj čitalac obesnaži u svakom prigovoru na teme o kasnom kapitalizmu, o kojima Jovanović aktuelno misli, a da se prepusti grlećoj toplini stihova čiju draž poznaje još od Welta, te čudesne klasične knjige srpskog jezika. Upravo zbog tog sećanja čitalac prepoznaje ukrštaj lepog i strašnog i sve više pledira za lepo. Nešto je hladno, nešto je toplo. Nešto je veliko, nešto je malo. Mračne latice, crn sneg – kaže povodom nove knjige pesama Nenada Jovanovića pesnik i književni kritičar Bojan Marković.
Marković posebno naglašava emotivnu, asocijativnu i saznajnu napetost koja prati čitanje poezije Nenada Jovanovića: – Nemoguće je biti neutralan, kada se biva u poeziji Nenada Jovanovića, čak i kada svet ne gori.
Pre knjige Pljusak okom zemljodelca Arhipelag je objavio knjigu pesama Nenada Jovanovića Kain i Abot, Avelj i Kostelo (2022). Jovanovićeva knjiga izabranih pesama Običnost (2020) predstavlja retrospektivu njegove poezije u rasponu od knjiga Frezno (1993), Welt- (1994) i XIX (1996) do knjiga Lice mesta (2007), Delfini (2014) i Klase (2018). Pesnik, pripovedač, dramski pisac i romansijer Nenad Jovanović (1973) godinama već predaje režiju i scenario na poznatim svetskim univerzitetima. Trenutno živi u Kanadi, a predaje na Univerzitetu u Dejtonu, u Sjedinjenim Američkim Državama.
Književna studija Katarine Roringer Vešović Prizivanje mira u buci sveta nedavno je objavljena u izdanju Arhipelaga. Prizivanje mira u buci sveta je prva studija o Handkeu na srpskom jeziku, u trenutku kada se navršava šezdeset godina od objavljivanja njegove prve knjige. Pošavši od okolnosti da „svi znaju ko je Peter Handke, ali malo ko poznaje njegovo delo“, Katarina Roringer Vešović pruža panoramski pogled na celokupan opus nobelovca, na njegove glavne teme, misaone preokupacije i stvaralačke avanture. Handke se ukazuje kao pisac koji je ujedno neumorni čitalac i svetski putnik, sa širokim krugom interesovanja, od geologije i botanike do Sezanovih slika i romaničkih skulptura, od filmova Džona Forda do Tukididove istoriografije i Novog zaveta.
Knjiga je namenjena kako ljubiteljima književnosti tako i svim drugim čitaocima koje zanima Handkeovo životno učenje o pisanju kao misiji upoznavanja sebe i sveta. U prvom planu je Handkeovo prozno delo, a obuhvaćene su i drame, ogledi, teorijski spisi, eseji tematski povezani sa Jugoslavijom, takođe njegovi filmovi i crteži.
Po analogiji sa piščevim stavom „Ko kaže da je svet već otkriven?“, autorka studije poziva čitaoca na otkrivanje slike sveta i tipova ljudi u piščevom fikcionalnom delu, uključujući njihovu biografsku podlogu. Pogled na celinu omogućava uvid u veliki broj značenjskih konstanti, kao i praćenje kontinuiteta istih motiva, srodnih situacija, tipova prostora i egzistencijalnih problema, pri čemu se ukazuje njihova stalnost, ali i varijacije.
Handke je pisac koji je na neobičan način ukrstio moderne i klasične elemente, epsku naraciju i lirski ton, humor i ozbiljnost. Podsticajno je autorkino povezivanje junakovih „avantura unutrašnjeg rasta“ sa učenjem K. G. Junga, kao i povezivanje fenomena gubitka sakralnog vremena s teorijom rezonance nemačkog sociologa Hartmuta Roze. Posebnost ove monografije je i u tome što čitalac može da se upozna s važnim Handkeovim delima koja još nisu prevedena u nas, budući da su uključena u tumačenje.
Handkeovi visoki kriterijumi u pogledu jezika uključuju i otpor prema manipulativnoj upotrebi jezika i slika, prema „buci sveta“ kao obliku nasilja. Autorka ukazuje na dublje korene piščeve kritike medija u građanskom ratu u Jugoslaviji, proistekle iz njegovog etičkog i estetskog odnosa prema svetu. Osnovna teza studije postulira da je jedna od glavnih tematskih linija celokupnog Handkeovog opusa težnja ka miru – kao odsustvu rata, i kao harmoniji sa sobom i svetom. Autorka analizira piščev samosvojan način da prikaže razgradnju humanističkih vrednosti u zapadnim društvima kasne moderne i njenu prateću tendenciju ka destrukciji i autodestrukciji. Monografija Prizivanje mira u buci sveta kombinuje prikaz, analizu i tumačenje sa esejističkom refleksijom. Tumačeći znake epohe izvedene iz piščevog stvaralaštva, autorka ih mestimično dovodi u vezu sa savremenom društvenom situacijom.
Obiman materijal koji je ušao u studiju organizovan je u tri dela: „Zemlja“, „Podzemlje“ i „Nebo“. Tri sfere simbolizuju osobine brojnih lajtmotiva i tema, među kojima su hodanje, viteštvo, utopija, ili odnos prema Austriji, Nemačkoj i Srbiji.
– U Handkeovom životu, kao i životu njegovih junaka, osnovu čini avantura hodanja, odnosno otkrivanje sveta na putu, pa i osnovu dela čini oblikovanje doživljaja i saznanja stečenih na putu u reči i slike. U drugom delu knjige, pod nazivom „Podzemlje“, govorim o njemu u dvostrukom smislu. Ono je oličenje životne energije libida; s jedne strane je izvorište plodotvornih formi života, poput stvaralaštva ili stanja mira, a s druge razarajućih formi života, poput nasilja i rata. U odeljku o „nebu“ se argumentuje da je sveto u Handkeovom delu značajno na dva plana: najpre za oživljavanje unutrašnjeg čovekovog života, za ukidanje osećanja izolovanosti i doživljaj zajedništva; takođe za uzvisivanje stvaralaštva, posebno reči, u službu duhu, čiji plodovi čuvaju prošlo, snaže u sadašnjosti i projektuju mir u budućnost – kaže Katarina Roringer Vešović.
Književnica, esejistkinja, književna kritičarka i prevodilac Katarina Roringer Vešović od 1991. živi u Beču, gde je kao pozorišna kritičarka pratila postavke Handkeovih drama tokom tri decenije. Poznavanje konteksta zemlje u kojoj je Handke rođen doprinelo je širini interpretativnog pogleda ove studije. Objavila je studije Ljubav bez svojstava. O odnosu ljubavi i metafore u delu Roberta Muzila i Zemaljsko i nebesko u ljubavi. O delu Dragana Stojanovića, kao i knjigu drama Gladijatorske igre.
Novi roman Ratka Dangubića Grad bez čitalaca nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo. Jedna kuća na Arbatu postala je u kratkom romanu Ratka Dangubića Grad bez čitalaca stecište neobičnih junaka u čijim se sudbinama i zanimanjima prelama slika nekoliko epoha. Pre svega, reč je o slici moderne epohe u kojoj pesnici ostaju bez glasa, umetnici bez pozvanja, matematičari bez brojeva, gradovi bez čitalaca, govornici bez reči, a političari bez mase. Jedino iznenadna pojava Gosta unosi tajanstvo i dramu u taj svet koji prekrivaju sneg i depresija, slutnja novog doba i spoznaja da je staro doba okončano, intenzivno osećanje straha i jednako intenzivno osećanje uskraćenog smisla. Gost je stigao i svet više nije isti.
Nisu više isti ni stanovnici kuće na Arbatu i junaci ovog romana. – Grad je izgledao kao stranica prekrivena belilom: spremna da primi nove reči. Na tom snežnom listu pojavio se čovek – pripoveda se u romanu Grad bez čitalaca o pojavi Gosta u modernom svetu koji taj svet iz temelja dovodi u pitanje. Dangubić vešto vodi pripovedanje između prve polovine XX veka i savremenog trenutka, između kulturne i društvene istorije, između dobro prepoznatljive stvarnosti i utopijskog grada koji odjednom ostaje bez čitalaca, dok sva njegova zanimanja, potvrđena u dugom trajanju moderne istorije, odjednom postaju dovedena u pitanje. – Gradovi se ne rađaju da bi imali čitaoce.
Oni se rađaju da bi ih izgubili, i sada je to sve što imamo – kaže se na jednom mestu u romanu, da bi se na drugom mestu ova sugestivna slika grada zaokružila rečima: „Grad je knjiga koju zatvaramo svaki put kada se probudimo.“ Poslednjih godina Arhipelag je objavio nekoliko knjiga Ratka Dangubića, među njima romane Portret Mao Cedunga, Dobošarski dnevnik, Pepeljuga umire i Srebrni medved, kao i knjigu priča Dosije Maslačak.
Knjiga velike ruske književnice i jedne od najvažnijih autorki savremene svetske književnosti Ljudmile Ulicke Prvi i poslednji objavljena je u izdanju Arhipelaga u prevodu Nede Nikolić Bobić. – U knjigama Ljudmile Ulicke nalazi se jedna od najčudesnijih galerija likova savremene svetske književnosti. Tu sve govori punim životom i ukupnim proživljenim i neponovljivim ličnim iskustvom usred velikih epoha koje menjaju sliku sveta, kamoli pojedinačne sudbine.
Tako je i u knjizi priča Prvi i poslednji. Čitav jedan život sa obiljem gradskih scena i ljudskih sudbina i doživljaja promiče stranicama ove knjige duboke psihologije i nesvakidašnjeg umeća pričanja – kaže Gojko Božović, glavni urednik Arhipelaga, povodom srpskog izdanja knjige Prvi i poslednji. – Priče uvrštene u knjigu Prvi i poslednji pripadaju tradiciji ruske književnosti koja je brižljiva i saosećajna prema „suvišnim“ i „malim“ ljudima.
Svojom suptilnom i preciznom optikom autorka Sonječke i Siromašnih rođaka osvetljava na prvi pogled male i obične detalje i obrte svakodnevnog života koji, zahvaljujući čudesnom umeću Ulicke, postaju izoštreni, iznenađujući, ponekad zastrašujući, a najčešće simbolični. I uvek neverovatno zanimljivi – ističe se u kritici povodom ove knjige priča Ljudmile Ulicke. U prvom planu pripovedanja Ljudmile Ulicke u knjizi Prvi i poslednji su žene. One sabiraju svoja životna iskustva, prolaze kroz teška životna iskušenja, svedoče o svojim usponima i padovima, primer su ljudske potrebe da se očjuva smisao vlastitog života u običnoj svakodnevici. Na jednom mestu u knjizi za jednu karakterističnu junakinju ove proze kaže se:
– Ostala je sasvim sama, a po svojoj fiziološkoj prirodi nije umela da podnosi samoću, osećala se u stanju izbezumljene muve kojoj su otkinuli krila: vrtela se, kružila u mestu, a svet se rušio pod nogama ili padao negde ustranu… Za drugu junakinju knjige Prvi i poslednji kaže se: – Celog života joj se sviđalo da zahteva i dobija ono što želi, prava njena nesreća bila je u tome što su se želje okončale i smrt je zato i bila strašna je je označavala kraj želja.
U izdanju Arhipelaga ranije je objavljeno nekoliko knjiga Ljudmile Ulicke, među kojima su romani Zeleni šatori, Zaista kuga i Vesela sahrana, kao i knjiga autobiografske proze Sveto smeće. Ulicka je dobila je čitav niz ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze: „Medicis“, „Moskva-PEN“, Ruski „Buker“, Nagrada za rusku knjigu godine, kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada „Velika knjiga“, „Grincan Kavur“, Velika nagrada Budimpešte, „Simon Bovoar“, Austrijska državna nagrada za književnost. Poslednjih godina Ljudmila Ulicka živi u Berlinu.
Novi roman Mladena Vurune Ukleti brod nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo. Koristeći elemente krimi romana, proze tajanstva i fanatastike, novi roman Mladena Vurune vodi čitaoca ne samo na jednu neobičnu morsku pustolovinu već i u prostore između stvarnog i mogućeg, iskustvenog i intuitivnog, prošlosti i budućnosti, onoga što je sada i onoga što se samo sluti, stvarnosti i enciklopedije, lakomislenih putnika i vrhovnog majstora Igre.
Detektiv Poaro Petrov, junak koji se pojavljuje i u ranijim romanima Mladena Vurune, ukrcava se, vođen intuicijom i nagonima svog posla, na brod na kome zatiče galeriju upečatljivih junakinja i junaka, od kojih neki prevazilaze i najsmelija očekivanja ovog detektiva. Tako ovaj roman postaje živopisna slika modernih karaktera i mentaliteta, ali i slika moderne situacije uopšte. – Dabome, svet je podeljen, nije novost. I nema škole koja bi tu tvrdnju opovrgla. Istorija našeg roda je satkana od podela. Oduvek je bilo onih koji srljaju napred i onih koji koče, dušebrižnika koji identitet ljubomorno čuvaju i dušerasipnika koji ga se lako odriču. Nejednakosti su nas održale, ali sada su se pojavile nove opasnosti. Zapretile su sličnosti. Dogodilo se neočekivano: zaoštravanje sličnosti, a ne razlika – kaže se na jednom mestu u romanu.
Pre romana Ukleti brod, Arhipelag je objavio četiri romana Mladena Vurune. Najpre njegov roman Kutija s fotografijama, a potom i romane Sedam jezivih dana, Košulja sa likom Če Gevare i Otrov, banka i treće pismo.
Novi roman Nine Savčić Istina o Mariji nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo. Posvećena žrtvama korupcije, kako glasi moto ovog romana, Istina o Mariji kroz priču o jednoj savremenoj beogradskoj porodici daje uzbudljivu i lucidnu sliku savremenog društva. Priča romana počinje kada njegov glavni junak, filmski reditelj iz Beograda, iznenada biva teško ranjen na ulici.
U prvo vreme njegovo ranjavanje je gradska i društvena misterija koja postepeno počinje da se razmotava. Dok leži u bolnici, između života i smrti, između kome i nedefinisanog stanja „zaključanosti“, glavni junak romana osluškuje glasove oko sebe i tako polako sklapa istinu o sebi i svojoj porodici, o svom životu i društvu u kome živi. Drugi likovi romana Istina o Mariji ne znaju da ih glavni junak romana čuje, što ga pretvara u nesvakidašnjeg svedoka koji o sebi, bližnjima i svom društvu saznaje mnogo više nego što je saznao u čitavom dotadašnjem životu. Junak romana zna sve o svetu, ali ne zna skoro ništa o svom životu.
Nalazeći se između dva sveta, ovaj junak ne pripada do kraja nijednom. Otuda je novi roman Nine Savčić Istina o Mariji snažna slika otuđenosti: od sebe i od bližnjih, od drugih i od društva u kome se živi, ali s kojim se ne živi.
– Nismo živeli kao što je trebalo, ali smo živeli najbolje što smo umeli – kaže se na jednom mestu u romanu, da bi nešto kasnije glavni junak zaključio: – Bolje da nisam preživeo, da se nisam vucarao po bolnicama i slušao kako ceo svet oko mene živi, a ja umirem. Dok sam imao volje i vere, želeo sam da ovako upakovan i prikačen na aparate smislim film o čoveku koji greši, da ga snimim kad odavde ustanem i odšetam u svoj dom, odšetam u svoj ostavljeni život.
Pre romana Istina o Mariji, Arhipelag je objavio dva romana Nine Savčić. Najpre njen roman Vlasnik svega našeg (2019), za koji je dobila Nagradu „Isidora Sekulić“, a potom i roman U lancima (2021). Nina Savčić je književnica, likovna umetnica, teoretičarka kulture i medija, dizajnerka i kolumnistkinja.
PROČITAJTE I OVU VEST:
