Princip intervju: Pisac Milan Ružić „Važno je samo biti čovek“

Pisac Milan Ružić pripada gardi mladih savremenih stvaralaca koji su se vrlo uspešno izborili za svoje mestu u književnom kružoku. Ružić je master studije završio na Filološkom fakultetu u Beogradu, a u pisanju se obreo, kako kaže, sasvim slučajno. Da slučajnosti, ipak, ne postoje dokazao je svojim dosadašnjim knjigama, velikim talentom i spremnošću da se pisanju preda kao svom ličnom pozivu.

Na veliku sreću, ali i datu odgovornost, Ružić je od samih početaka bio prepoznat i prihvaćen od strane velikih imena srpske književne scene. Opisujući stvalaštvo Milana Ružića, proslavljeni reditelj Emir Kusturica je govorio:

– On je pisac šetač koji pišući ostavlja tragove čije značenje osjećamo kao piščev lični svemir gdje je svaki korak neponovljivo približavanje cilju, konačnosti, a metafore rastjeruju maglu u kojoj ideju kraja lako pretvaramo u beskraj. Sve je u ovim pričama snažno doživljeno i čuju se koraci pisca koji šeta raspet izmedu ubogih srpskih staza i beskrajnog neba. Da nebo ne bi palo na pisca, on piše i ono ostaje tamo gdje mu je mjesto.

Ovoga puta, pisac šetač, kako ga je nazvao Emir Kusturica, zastao je na trenutak te je za Princip magazin govorio o svimu onome što je donela prethodna decenija staža pisca.

Ove godine navršava se tačno deset godina od izdavanja Vaše prve knjige „Nekad, neko, negde“. Koliko se Vas život kao pisca promenio od tada do danas?​

– Moram da priznam da je samim objavljivanjem te knjige odjednom počelo da se događa mnogo stvari. Istina, ona je objavljena u 300 primeraka, jer anonimni autori retko kad štampaju više, osim ako sami ne finansiraju štampanje knjige. Moju prvu knjigu objavila je izdavačka kuća „Štampar Makarije“ koja je u to vreme najviše objavljivala sabrana ili izabrana dela naših klasika, pa je samo prihvatanje da objave prvu knjigu anonimnog pisca bila velika čast. Čim je knjiga izašla, a to je bilo na Sajmu knjiga 2014. godine, promovisao sam knjigu na nekoliko mesta i ubrzo, u aprilu 2015. godine, usledio je poziv Emira Kusturice da počnem da pišem kolumne za „Iskru“ (elektronske novine Andrićgrada) što mnogo znači bilo kome, a kamoli piscu koji tek treba da se dokazuje.

Kolumne koje sam pisao i pišem za taj portal prenošene su na ogromnom broju medija i velika su prečica za afirmaciju jednog pisca, tako da sam za te dobre početne korake sasvim sigurno mnogo dužan Emiru, uredniku Iskre Zoranu Šaponjiću i Matiji Bećkoviću koji je Emiru doturio moju knjigu zbog koje sam i pozvan da pišem za ovaj portal.

Stvari su se umnogome promenile od tada. Sada smem da kažem da sam afirmisan pisac koji objavljuje u najvećoj izdavačkoj kući i ljudi me već prepoznaju na ulici (što ne vidim kao prednost, ali sasvim sigurno je znak afirmacije), pitaju za mišljenje, traže da im pomognem sa objavljivanjem i tome slično. Dakle, sada daleko ozbiljnije pišem nego na početku i otvorena su mi mnoga vrata u svetu književnosti kroz koja bi u narednom periodu valjalo proći.​

Zanimljivo je da ste počeli da pišete na nagovor našeg velikog pesnika Matije Bećkovića. Kako sada vidite te „znakove pored puta“, da li ih i dalje rado sledite?​

– Znakovi su sada daleko upadljiviji nego pre deset godina kada je Matija meni za kafanskim stolom rekao da bi trebalo nešto da napišem, jer govorim na način iza kog se „sasvim sigurno krije pisac“. Naravno, ja nisam u to verovao, ali čim sam probao da pišem, nešto je zavarničilo i ostao sam prilepljen za papir i olovku i veliki zavisnik od pisanja, stvaranja. Znakovi su upadljiviji zbog samog iskustva u tom svetu umetnosti, a deset godina nije malo, još da se sve odvije takvom brzinom kao kod mene, to je zaista retko. Sada se naziru neki znakovi koji tvrde da bi možda trebalo menjati formu, a od početka pišem kratke priče, pa preći na nešto složenije, iako ja ne mislim da postoje složenije forme u smislu stvaranja. Rada na materijalu možda, ali stvaranje svakako ide svojim tokom. Trenutno me jako zanimaju romani (kao i uvek), ali i drame, pa se možda oprobam u nekom od ta dva.​

Od 2014. godine do danas objavili ste četiri knjige. Međutim, čini se da je poslednja knjiga „Pun kofer priča“ tokom prethodne godine pobrala najviše simpatija među čitalačkom publikom. Kako gledate na to?​

– Istina je da je ovo najkvalitetnija od četiri knjige, pa i najprodavanija, bila je u konkurenciji za mnoge nagrade, ali pre svega želim da verujem da je ona najvoljenija iz razloga što bi bilo logično da sam ja danas bolji pisac nego što sam bio pre deset godina. Iako ne volim sebe da upoređujem sa bilo kim, pa čak ni sa samim sobom iz nekih prethodnih perioda, recimo onda da je ogromnu ulogu u popularizaciji knjige odigrala i izdavačka kuća. Ovo je prva knjiga koja je izašla u Laguni, a znamo da je to najozbiljnija izdavačka kuća na Balkanu koja se jako temeljno bavi marketingom, promocijama, radom na rukopisu, promovisanjem i samih pisaca, a najvažnije od svega, knjige su dostupne u svim knjižarama u Srbiji, i u mnogim u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Naravno, u svemu tome pomažu i društvene mreže na kojima se dogodilo to da je mnogo ljudi kojima se sviđa način na koji vodim svoje profile na Instagramu i Fejsbuku, pa imam dosta pratilaca, a ti ljudi su većinom ljubitelji književnosti koji trče u knjižare čim se pojavi neka nova knjiga koja okupira njihovu pažnju.​

U jednom intervjuu ste istakli da ne biste pisali da mislite da književnost ne može ništa da promeni. Doživljavate li onda svoje pisanje, Vaš duhovni zanat, kako ste ga jednom prilikom nazvali, kao ličnu borbu sa vetrenjačama u današnjem svetu?​

– Svoje pisanje doživljavam kao kočenje ovog vagona kojim naš narod juri u provaliju. Međutim, bilo bi previše egoistično, čak glupo, pomisliti da mogu sam da kočim i da se to moje kočenje oseća u moru drugih. Književnost i njen uticaj na društvo, pa i delo jednog pisca, mere se tek nakon 40-50 godina i ja na to apsolutno pristajem, jer tek tada vidimo da li je delo izdržalo tu presu vremena i glad savremenog sveta koji guta sve što mu ne ide u prilog.

Ne smatram da se borim sa vetrenjačama, iako ta borba deluje kao uzaludna, ne može nijedan pokret olovke biti uzaludan ako volimo to što radimo.

Uostalom, dobro je imati te knjige pri ruci, jer ukoliko sve propadne jednog dana, mogu da ih uzmem i pokažem svom detetu kao dokaz da tata nije učestvovao u uništavanju svoje zemlje, naroda i budućnosti koju bi trebalo da gradimo za sebe i svoju decu.​

Kao mlad pisac dobili ste naklonost značajnih stvaralaca, među kojima su, pored Matije Bećkovića, Emir Kusturica, Milo Lompar, Raša Popov, Dobrica Erić, ali i mnogi drugi. Koliko Vas je to obogatilo kao ličnost, a zatim i kao pisca?​

– Na ovo pitanje ne bih pisao nadugo i naširoko, jer postoji jedna izreka, a izreke našeg naroda, kao i poslovice, danas smatramo donekle dekadentnim i netačnim. Međutim, one su plod viševekovnog iskustva, tako da mogu biti sve osim netačne. A meni ostaje da se nadam da je ta moja teorije tačna, pa se uzdam u to da „S kim si, takav si” neće biti pogrešno. Mnogo učim od tih ljudi i daleko sam bolji čovek, pa i pisac, otkako ih poznajem i sa njima razgovaram o svemu.

Kako vidite godinu za nama? Kakva su Vaša očekivanja od ove nove godine? Da li možemo očekivati neku novu knjigu? ​

– U prethodnoj godini sam imao najviše promocija ikada i sama ta činjenica govori u prilog svemu goreizrečenom, ali što je još lepše, pružila mi je priliku da upoznam mnoge ljude i čujem ili, na osnovu druženja sa njima, doživim nove priče koje će sasvim sigurno naći svoje mesto u nekim, daće Bog, narednim knjigama. Od ove godine očekujem da bude fer, ništa više. Koliko radim i koliko se trudim, toliko i da imam – sreće pre svega. A sve što je preko onoga što zaslužim je božje i neću sigurno odbijati. Što se nove knjige tiče, nisam siguran da li ću imati dovoljan broj priča da bih je objavio ove ili sledeće godine, ali važno je raditi. ​

​Na šta prvo pomislite kad čujete reč „princip“?​

– Iskren da budem, prvo pomislim na Gavrila, jer je jedan mladić žrtvovao svoj život za uverenja što se danas više ne događa. Poštujem čak i one koji su svoje glave dali i za pogrešna uverenja, ali to ne umanjuje njihovu žrtvu.

Apsolutno smatram Gavrila Principa srpskim herojem i uzorom u nekom smislu, ne onom da odete i date glavu za nešto, već više simbolički. Pazite, on je nadrastao sobom jedan svetli pojam, jer je Bog hteo da se on zove baš kao i taj pojam.

Tako da, princip može biti i neka reč koja označava ovo ili ono, ali mora biti napisana velikim slovom, abrem u mom poimanju stvari, jer poziva na borbu za očuvanje nacionalnog identiteta i borbu protiv onih koji su umislili da su svemoćni.​

Za sam kraj, recite nam šta biste to poručili čitaocima Princip magazina u novoj godini?​

– Čitaocima bih od srca poželeo zdravlje, sreću i ljubav, a za sve ostalo da se dobro pomuče kako bi što bolje izučili ovu lekciju nazvanu životom koju do kraja naučimo tek kada prođe, a svaka godina je jedna bliže kraju knjige. Zato ne treba gubiti vreme na beznačajne stvari, već ostavljati neki trag za sobom. Često se smejemo tome kako je puž spor, ali i on ostavlja onaj sluzavi trag, a većina ljudi koja prohuji kroz ovaj svet za sobom ne ostavi ništa. Budite barem koliko puž, jer nije važna ni brzina, ni pamet, ni novac, ni uticaj, ni status, važno je samo biti čovek, jer i to je danas, u ovom svetu neljudi, ogromna stvar. Biti dobar čovek je i cilj i obaveza, jer koliko god dobrih ljudi da ima, nije dovoljno, a koliko god je neljudi, uvek ih je previše.

AUTOR: Sara Ostojić