PRINCIP INTERVJU: Pisac Mihajlo Pantić „Staklene perle, mada sijaju, ipak nisu biseri“

Pisac, književni kritičar, esejista, antologičar i profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu Mihajlo Pantić, tako puno povoda za razgovor, a opet tako malo prostora da stane razgovor u tekst. Današnja književna scena preplavljena je mnoštvom talentovanih autora, ali retko ko od njih uspeva da pomiri toliko različitih pristupa književnoj umetnosti kao što to čini Mihajlo Pantić. Dobitnik je mnogih nagrada za književnost – Andrićeva, Ćopićeva, Kočićeva, Vinaverova… Objavio je više od pedeset knjiga, od kojih su najpoznatije: „Ne mogu da se setim jedne rečenice“, „Hronika sobe“, „Žena u muškim cipelama“, „Hodanje po oblacima“, „Kad me ugleda ono što tražim“.

Njegova dela prevedena su na dvadesetak jezika (od engleskog i ruskog pa sve do mađarskog) i u sebi spajaju praktično i teoretsko znanje oštroumnog teoretičara književnosti sa samim pisanjem. U razgovoru za Princip magazin Pantić govori o Sajmu knjiga, o piscima, pisanju i čitanju, svom radu i studentima…

Kakvi su Vaši utisci sa poslednjeg Sajma knjiga, šta je privuklo Vašu pažnju, kako Vam danas izgleda taj kulturni događaj?
– Na Sajam knjiga idem punih pedeset godina, mislim da do sada nisam propustio nijedan. Kao dečak na njemu sam video Ivu Andrića, Desanku Maksimović, Branka Ćopića… Kao gimnazijalac i, kasnije, student, sretao sam Vaska Popu, Borislava Pekića, Stevana Raičkovića i odreda pisce koje sam potom, i sam posvećen književnosti, upoznavao, sa nekima se družio, sa nekima postao prijatelj. Nekada je to bila velika reprezentativna kulturna manifestacija, mahom namenjena književnosti i drugim oblicima humanistike na koju su dolazili ljudi iz svih delova ondašnje velike države. Sajam se menjao s vremenom, onako kako su se menjali i naši životi i opšti društveni kontekst. Danas ga oblikuje i na njemu dominira reklamno-tržišna koncepcija.
Sajam knjiga odavno više nije sajam književnosti, knjiga je u međuvremenu, saglasno dobu u kojem živimo, postala roba, umetnost je tek jedan vid duhovne proizvodnje, njome se trguje, njena imaginarna vrednost dobila je materijalni ekvivalent. Medijski su najoglašeniji pisci ili „pisci“ koji prodaju najviše knjiga, radovi vrhunskih slikara vrede kao budžeti siromašnijih država, predmeti iz svakidašnjeg života slavnih glumaca, muzičara i političara prodaju se po nerazumno visokim cenama kao relikvije. To je današnji svet. I to se, nekim delom, u znatno svedenijoj i siromašnijoj formi vidi i kod nas, ne samo na Sajmu knjiga.

S jedne strane, i ovogodišnji Sajam u meni pobuđuje osećanje da imamo nešto što se, nekim čudom, ne sreće često ne samo u regionu, nego i u Evropi. To govorim na osnovu neposrednog iskustva, gotovo da nema velikog evropskog sajma sličnog tipa na kojem nisam bio. To nipošto ne znači da je beogradski Sajam najbolji, ali je sasvim izvesno poseban, autentičan, dobro posećen. On superiorno pobija masovno raširenu floskulu po kojoj „niko ništa ne čita“. Sasvim netačno. U Srbiji se danas, prema ozbiljnim istraživanjima, više čita nego u Švedskoj ili Francuskoj.
Na Sajmu to postaje očigledno, tamo srećem ljude sa naramcima knjiga u rukama. S druge strane, taj utisak kvari preterana trgovačko-vašarska atmosfera, sve se svodi na profit. U prvom planu su „knjige“ koje su u mojoj mladosti prodavane na kiosku ili su izlazile kao dodatak magazinima, a danas su u prvom redu knjižarskih izloga.

Takav je, naprosto, duh našeg vremena, piše se brzo, površno, po pravilu sa kakvim stereotipno obrađenim, tematski privlačnim sadržajem i uz senzacionalistički intoniranu medijsku promociju. Ali, slikovito rečeno, staklene perle, mada sijaju najsjajnije, ipak nisu biseri.

S tim u vezi reklo bi se da u Srbiji danas svi vole da pišu, gotovo da nema predstavnika neke profesije a da se nisu oprobali kao pisci. Otkud tolika potreba za pisanjem i kako to utiče na književni život u Srbiji? Takođe, koliko i tehnologije modernog doba utiču na pisanje i čitanje knjiga?

– Moje simpatije su na strani svih onih koji pišu ili, bar, pokušavaju da pišu, a nipošto ne na strani dežurnih cinika, koji, uzgred budi rečeno, i sami pišu i to ne posebno uspešno, ali im ne smeta da se podsmevaju drugima, iščuđavajući se „pobogu, ko sve danas piše?“. Ili da, recimo, prebrojavaju književne nagrade, smatrajući da ih je previše. Nagrade, međutim, kakve god da su, u vreme kada književnosti nema u javnom prostoru, svakako doprinose njenoj čujnosti.
Načelno, nemam ništa protiv toga da ljudi pišu, svaki čovek ima potrebu da se na ovaj ili onaj način izrazi, potvrdi u društvu, stekne ugled i priznanje, zasluži nečiju ljubav i naklonost. Pisanje je u svemu tome prilično dobar i, rekao bih, prirodan izbor. Čitamo neku knjigu kojom smo oduševljeni i neizbežno pomislimo da bismo i mi mogli da se okušamo u tome. Ljudi pišu iz najrazličitijih pobuda, u pisanju se čovek iskušava i samoposmatra, postaje bliži sebi, i nekako smisleniji.
Sasvim je, međutim, na drugom nivou rasprave stav da sve što je napisano nije književnost. Kada bi bilo suprotno, književnost bi postala izlišna, svako bi za sebe bio mali Čehov, Dostojevski, Andrić… Književnost, mislim na vrhunsku jezičku umetnost, čista je retkost, uostalom, svaka vrednost je retkost, neponovljivost. Književnost postaje umetnost kada odjekne u drugom, kada sa svojih vrednosti i posebnosti postane važna drugima, kada se u njoj prepoznamo, kada izvrši uticaj na naše mišljenje, kada nam pomogne da oblikujemo sopstvene uvide u svet, da izađemo na kraj sa sobom. Veliki deo napisanih tekstova u prošlosti, a posebno danas, kada je tehnologija omogućila ljudima da lako i izobilno pišu, nikada neće postati književnost iz sasvim jednostavnog razloga. Niko to neće pročitati.

Da li danas u savremenoj srpskoj književnosti ima autora koji zaslužuju posebnu pažnju? Šta biste kao dugogodišnji pratilac savremene produkcije izdvojili kao karakteristično i, naravno, kao posebno vredno u toj oblasti?
– Savremena srpska književnost, ne samo po mom uverenju, po mnogo čemu reprezentativan je deo srpske kulture. Raznolika je, bogata, ponekad iznenađujuća, sledi i jezički oblikuje duh vremena i nastoji da opiše, razvidi i razume jedno po svemu teško, traumatično razdoblje srpskog društva, raspad starog sistema, nedavni rat, tranziciju. Ona izrasta iz vredne, viševekovne tradicije, određena je visokim estetskim rezultatima i vrednosnim kriterijumima ranijih epoha, a savremeni pisci je sintetizuju i produžavaju, svako u meri sopstvenih moći. Imamo značajne pisce u svim vidovima književnog stvaranja. O tome svedoče i mnogi prevodi njihovih dela u Evropi i svetu, počev od Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Vaska Pope, Danila Kiša, Milorada Pavića i drugih, sve do niza savremenih autora, od kojih su neki, recimo Dušan Kovačević u drami, Dragoslav Mihailović u prozi, Ljubomir Simović u poeziji i drami i Ljubivoje Ršumović u književnosti za mlade već postali deo nacionalnog književnog kanona.
Pisao sam o većini savremenika čije delo smatram vrednim, na primer o Milisavu Saviću, Jovici Aćinu, Davidu Albahariju, Radoslavu Petkoviću, Draganu Velikiću, Goranu Petroviću, Vladimiru Pištalu, Vladanu Matijeviću… pa o Jeleni Lengold, Ljubici Arsić, Ivani Dimić… Imamo i sjajne dramske pisce. Kao posvećeni čitalac poezije mislim da je ona, premda jedva vidljiva u javnosti, možda i najbolji deo savremene srpske književnosti. Mogao bih namah da nabrojim barem deset-petnaest imena čije knjige sa radošću čitam, ali to neću učini iz bojazni da nekog ne propustim. Pesnici su preosetljiva bića i poneko koga sam nehotično preskočio verovatno bi pomislio da sam to učinio namerno. Poštedeću i njih i sebe tog suvišnog rizika. Uostalom, o mnogima od njih pisao sam u nekoliko mojih knjiga o savremenom pesništvu.

Rekli ste jednom da priče pronalaze Vas, a ne Vi njih. Međutim, ima trenutaka kada tom poslu pristupate sasvim planski. Sa Vašim kolegama Ljubicom Arsić i Vuletom Žurićem dovršili ste tri nedovršene priče Laze K. Lazarevića. Kako ste došli na tu ideju? Da li možemo da napravimo paralelu između Čehova i Laze K. Lazarevića? I jedan i drugi pisali su o malom, običnom čoveku, obojica su bili lekari i umrli relativno mladi.
– Nije to jedini put da sam pokušao da pišem koristeći se jezikom i stilom drugih pisaca. Velika prednost savremenih pripovedača krije se u mogućnosti da iz obilja postupaka koje nam je tradicija ostavila u nasleđe možemo izabrati onaj što najviše odgovara nekoj temi ili sižeu koji nam se nameće. Pisao sam pastiširajući Čehova, Kortasara, Gogolja, Hrabala, od naših pisaca Andrića… Moj kolega Dušan Ivanić predložio mi je da dovršim jednu Lazarevićevu priču, ja sam pozvao Ljubicu i Vuleta da urade još dve preostale. Rezultat je knjiga koja je sabrala sve dovršene Lazarevićeve prozne fragmente. Bilo je to podsticajno iskustvo. Nekoliko dana čitao sam, po ko zna koji put, Lazarevićeve klasične priče, nastojao da uhvatim ritam i ton njegove rečenice, da usvojim njegove retoričke obrte, da gradim likove na njegov način, da ih okarakterišem tipičnim, individualizovanim govorom, da upotrebim odgovarajuću leksiku. Posle toga, pisanje je postalo čista radost. Jednog jutra seo sam za kompjuter i do uveče proveo njegovog junaka, onoga koji se zaljubio u Švabicu, na put u selo. Mislim da bi samo vrhunski stručnjaci za Lazarevićevu prozu mogli da razdvoje njegove rečenice od mojih…

Lazarević je naš Čehov, bez sumnje. Oni pripadaju istom dobu, premda je Lazarević debitovao nekoliko godina pre velikog ruskog pripovedača. Osim sličnosti sudbina i profesija stoji činjenica da se obojica nalaze u kolektivnoj pripovedačkoj memoriji, Lazarević srpske, a Čehov ruske i svetske književnosti.

Manje je poznato da je svojevremeno, davnih dana, u jednom zborniku evropske novele izdavač pomešao imena, pa je jednu Lazarevićevu priču potpisao Čehovljevim imenom. Ta greška govori taman koliko i ozbiljna stilska i poetička analiza.

Kad smo već pomenuli Čehova, zanima me šta čitate od klasika i kako vidite njihova dela u odnosu na današnju produkciju? I još, koje savremene svetske pisce volite?
– Sa knjigama klasika sam neprestano, ne samo zbog prirode svoga posla. Naša merila su u tradiciji, besmisleno je pisati bez poznavanja dela onih koji su to činili pre nas, ne radi neumesnog poređenja, već zbog činjenice da postajete pisac ili tumač književnosti tako što sa klasicima stalno vodite dijalog. Harold Pinter je negde napisao da su veliki pisci trajno prisutni u kulturnoj memoriji, setite se Šekspira, to je dovoljno. Oni su orijentiri, povodom njih se izjašnjavamo o svim bitnim i manje bitnim životnim pitanjima. I što je takođe važno, čitanje klasika pomaže raspoznavanju vrednosti književnosti koja nastaje u našim vremenima. Pre svega čitam pripovedače, od Gogolja do Nabokova, volim Hrabala i Singera, a od savremenih pisaca, onako iz prve ruke, Bernharda, Mekjuena, Šlinka, Ju Hua i tako redom, do stotinu i nazad.

Kada je Nobelova nagrada uručena Peteru Handkeu izazvala je kontroverzne reakcije u javnosti, jedni su oduševljeni, drugi negoduju. Da li je ona po Vašem mišljenju otišla u prave ruke?
– Na vest o dobitniku uzeo sam Handkeovu knjigu „Užas praznine” i posle nekoliko decenija od njenog izlaska na srpskom jeziku ponovo je pročitao. To je dobra, proživljena knjiga o teškom iskustvu koju po sili sudbine doživi svaki čovek. Volim knjige koje su naprosto morale biti napisane iz dubokih pobuda. Handkea sam čitao kao mlad čovek, posle toga dugo nisam, sve do današnjih dana. Imam i dalje u biblioteci „Levoruku ženu”, „Golmanov strah od penala”, „Kratko pismo za dugo rastajanje” i druge. On je napisao i scenario za izvrstan, meni drag Vendersov film „Nebo nad Berlinom”.
Sve u svemu, Handke je nesporno potvrđen umetnik, a svaki umetnik ima pravo na ekscentričnost i ekscesnost, na mišljenje protiv struje. Umetnik, naime, iritira svet i zadatu stvarnost isto onoliko koliko ih i slavi. Nisam moralni sudija, mogu reći samo da su mi pojedini njegovi postupci diskutabilni. Istorija umetnosti, a posebno prošlog veka, puna je primera pisaca čiji su stavovi nailazili na osudu, čuđenje i nipodaštavanje, nije u tome Handke nikakav poseban slučaj.

Upućuje li naslov Vaše zbirke pripovedaka „Kada me ugleda ono što tražim“ na pomisao da stalno tragamo za onim što nam je istinski potrebno?
– Može se i tako reći. Pisanje je vid samoidentifikacije. Dok slažemo rečenice i dok nam one naviru, često sasvim nepredvidljivo, mi se u stvari iznova gradimo u jeziku, naša svest dobija stalno nove uvide, registruje nove senzacije i nastoji da ih izrazi rečima. U tome nam, van svake sumnje, pomažu podsticaji koji dolaze iz spoljnjeg sveta. Njih smo sačuvali u iskustvu i potom u imaginiranoj formi vratili u stvarnost. Dok sam pisao tu knjigu, bio sam preokupiran idejom čuvanja upravo tih epifanijskih trenutaka čiju pojavu ne možemo predvideti, ali nas iznenadni susret sa njim preobrazi, otvori novu perspektivu, ukaže na važnost neke činjenice o kojoj pre toga niste razmišljali.

Godinama radite kao profesor na beogradskom Filološkom fakultetu. Između ostalog predajete i izborni predmet Kreativno pisanje. Veliko je interesovanje studenata za taj kurs. Kako motivišete studente da pišu, da li je među njima bilo onih koji su se kasnije afirmisali kao pisci? Koliko Vas inspiriše rad sa mladima i koliko je naša savremena književnost zastupljena u školskim i fakultetskim programima?
– Kurs kreativnog pisanja uveo sam pre dvadeset godina u eksperimentalnoj formi na katedri na kojoj predajem. Nisam sledio model koji je na zapadnim univerzitetima uspostavljen mnogo ranije, sa idejom da je, ukoliko se za profesiju umetnika školuju dramski pisci, kritičari, slikari, glumci, reditelji, igrači, scenografi i tako dalje, sasvim prirodno nešto slično činiti i sa studijama pisanja, premda spisateljski zanat podleže drukčijim pravilima i procedurama i u potpunosti zavisi od predispozicija svakog pojedinca.
Kurs se menjao, u međuvremenu je, po Bolonjskoj reformi, prihvaćen kao zvanični deo studija, i dalje se menja i razvija; reč je o trajnom procesu, a ne o naučno propisanoj sistematizaciji. Kurs je poliloškog tipa, svi polaznici pišu, čitaju napisano, razgovaraju, diskutuju, polemišu i svako za sebe izdvaja ono što mu je od neke važnosti, jer je svaki čas posvećen nekom pitanju od značaja za samo pisanje. Niko ne može od nekog drugog stvoriti pisca, niko ga ne može naučiti kako se piše; pisac se gradi sam, ali onoga ko želi da piše možete suočiti sa pitanjima koja se u samom pisanju nužno nameću.

Na primer, kako korigovati sopstveni tekst, kako ga otpočeti, kako završiti, kako oblikovati lik i tako redom. Pa stoga stalno ponavljam da ja ne učim studente da pišu, nego im sugerišem kako se ne piše, što nije zanemarljivo znanje. Poneki od polaznika moga kursa u međuvremenu su objavili knjige i afirmisali se kao pisci, ali sam siguran da im iskustvo pohađanja kursa nije bilo od primarnog značaja, već jednostavno jedna prolazna ili prelazna faza u dolaženju do odluke i saznanja da je važno pisati. To je, uvek, pitanje duboko ličnog izbora.
A kada je reč o savremenoj književnosti, rekao bih da je ima dovoljno u fakultetskim, a nedovoljno u školskim programima. Na fakultetu, osim osnovnih predmeta čiji program dotiče i neposrednu savremenost, postoje i izborni i specijalistički kursevi. Na primer, na kursu koji držim na doktorskim studijama gotovo svaki drugi rad posvećen je delu nekog savremenog pisca. U školama je, zbog uvedenog, odavno uspostavljenog sistema obrazovanja, to znatno teže. Ipak se đaci moraju najpre upoznati sa najznačajnijim stilskim periodima i piscima iz svetske i nacionalne tradicije, da bi se tako pripremili i za razumevanje književnosti našeg vremena.
Da biste, na primer, razumeli šta je drama, morate pročitati neko Šekspirovo ili Sterijino delo. Isto važi i za roman, pesmu, priču ili esej.

Škola bi, zapravo, trebalo da odneguje buduće čitaoce, da ih uvede u prostor književnosti koji je beskonačan i koji se, kako odmičete u kretanju po njemu, neprestano širi, kao svemir. Jer, jezik je svemir, on pamti, podsvesno, trenutak nastanka čoveka, on je uslov svih uslova bez kojeg čovek ne bi ni postojao kao čovek.

U svakodnevici se, nažalost, događa sasvim suprotno. Ne jednom sam čuo pitanje upućeno i detetu i diplomiranom studentu: „Što, dođavola, toliko čitaš? Zar nisi završio školu i fakultet, zar nisi pročitao sve što je trebalo da pročitaš?“
Odgovorio bih ovako: „Ne, tek sam počeo“.

AUTOR: Jelena Komarica