Zrinka Cvitešić o filmu „Dražen“: Košarkaški Mocart je bio čovek koji je davao srce na dlanu

U beogradskim biskopima veliko interesovanje je izazvao film “Dražen”, koji je snimljen povodom šest decenija od rođenja nekadašnjeg sportiste svetskog glasa Dražena Petrovića. Kroz trenutke njegovog života ovo ostvarenje nam otkriva kako je izgledao neprikosnoven svet odlučnosti i predanosti sportu.

Draženovu majku, Biserku, tumači hrvatska glumica Zrinka Cvitešić. Na početku razgovora nam otkriva koliko je pre početka snimanja filma znala o liku i delu ovog “košarkaškog Mocarta”, kako su ga pojedini mediji svojevremeno prozvali.

– Ja sam odrasla u Karlovcu koji je bio košarkaški grad. Jako puno sam pratila košarku iako sam za sport bila antitalenat. U mom ranom pubertetu odlazila sam na košarkaško igralište i gledala dečke kako igraju košarku, jer su uvek neki najzgodniji frajeri trenirali košarku. To mi je bio prvi susret sa košarkom, a samim tim sam kroz njihovu igru i treniranje, saznavala i o životu Dražena Petrovića.

Moram priznati da mi je uspeh sportista van zemlje, meni davalo snagu da počnem da se bavim glumom i van granica države u kojoj živim. Sećam se kada je Goran Ivanišević pobedio na Vimbldonu, ja sam u kući slomila trosed. Toliko sam po njemu skakala da se jednostavno slomio.

Sećam se da sam tada rekla mojoj mami da je moguće postići veliki uspeh, bez obzira ako si rođen, primera radi, u malom mestu – priča Zrinka. 

To znači da ste i vi sportski tip?

– Nikako, ja sam za sport antitalenat. Ja sam navijač, a sport mi ne ide baš dobro. (smeh)

Kada ste upoznali Draženovu majku Biserku? Čuli smo da ste vi bili njen izbor za film? Kada ste shvatili da imate dosta zajedničkog sa njom?

– Gospođa Biserka je takođe iz jednog malog mesta kraj Šibenika, kao i ja, iz mesta kraj Karlovca.

Tamo “rastu” žene koji su stubovi i motori porodice. Ne postoji ništa što ti život može doneti, a da te žene ne izađu kao pobednici i kao borci.

I ja sam tako odgajana, a takve su i moje bake, mama i većina žena oko mene, tako da mi je bilo vrlo lako da prepoznam gospođu Biserku. Kada smo se upoznale, za petnaest minuta smo shvatile da smo “isti klan žena”- kako je ona rekla.

Da li ste je tokom snimanja filma pitali za neki savet?

– Od kako smo se upoznale, ja sam nju molila da mi priča o sebi, doslovno od perioda kada je bila devojčica. Meni je to bilo bitno, da shvatim od kojih je ona potekla, da shvatim ko je ta žena danas. Ja ne pričam o košarci danas, već o vremenu pre četrdeset godina. Strašno mi je bilo bitno njeno detinjstvo, njena srednja škola, njeno odrastanje… Puno mi je pričala o svojoj porodici i kako je sve to tada funkcionisalo.

Šta vas je iznenadilo što je ispričala o Draženu?

– Ništa me nije previše iznenadilo, zato što vi kada gledate njegove intervjue i kad gledate bilo kakvo njegovo pojavljivanja, shvatite da je to čovek koji daje srce na dlanu ispred vas. I tu nema nekih velikih iznenađenja.

To su ljudi koji otvorene duše hodaju svetom i to je prvo što vidite o takvim ljudima u bilo kom trenutku. Jako puno je bilo ljudi koji su bili veliki, a koji su otišli i zaboravljeni su.

Gospođa Biserka je isključivo svojom snagom i životnom selekcijom odabrala nakon te tragedije da Dražena, održava živim, do danas. Čak i za ljude koji ne prate sport.

Izjavili ste da bi trebali što više da snimamo autobigrafske filmove o poznatima sa ovih prostora?

–  Kada gledate holivudske filmove, oni uvek spadaju u najveće spektakle i najveće priče koje se kandiduju za Oskare. A mi, kao da se svojih ljudi sramimo, kao da se takve veličine, koje su prošle kroz istoriju, sramne. Meni je to suludo. Žalimo se da je teško danas doći do dobrog scenarija, a imate ih puno kroz istoriju. Jednostavno, ne znam zašto se to nije dešavalo ranije. Ali, evo, sada ima nade.

Čiju životnu priči biste voleli da vidite na filmskom platnu?

– Prva koja mi pada na pamet je životna priča Miroslava Krleže. Bila bi zanimljiva priča i o Tošetu Proeskom. I on je davao ljudima srce na tanjiru i prerano nas je napustio.

Nedavo ste uradili jednu zanimljivu predstavu…

-Jesam. Reč je o predstavi “Ekvinocija” u režiji Krešimira Dolenčića, koja je izvedena na Dubrovačkim letnjim igrama. U glavnim ulogama smo bili Goran Višnjić i ja. Sa ovom predstavom smo baš “rasturili”. Na dodeli Nagrada hrvatskog glumišta imali smo sedam nominacija, a osvojili smo četiri nagrade. Sada uglavom “hodamo po nagradama”.

Snimam i jednu seriju u Engleskoj koja se zove “Slow Horses”. U njoj glavne uloge tumače Geri Oldman i Kristin Skot Tomas. To je baš prelepo iskustvo, jer sam imala i zajedničkih scena sa ovim velikim glumcima.

Utisci sa snimanja ne mogu da stanu u jednoj rečenici. Još jednom su mi potvrdili da su najveći i najdivniji, ujedno i najjednostavniji ljudi. Sledeće godine spremam novi film, predstave, ali imam i jubilej – dve decenije u Hrvatskom narodnom kazalištu. Verovatno će biti i neka proslava povodom toga ali otom potom.

Da li biste voleli da nešto snimate i za našu kinematografiju?

-Apsolutno. Ja imam jedno svoje neostvareno sveto trojstvo – Sergej Trifunović, Miloš Timotijević i Dragan Mićanović. Sa Milošom i Draganom sam sarađivala na projektima. Bila je to mala saradnja tek toliko da vidim kako bi mi bilo lepo da sa njima radim. Sa Sergejom još nisam sarađivala. Bilo bi lepo da snimamo zajedno neke projekte. To mi je neostvarena želja.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ