U svetu umetnosti retko se sreću stvaraoci koji uspevaju da spoje svoju kreativnu ekspresiju sa snažnom porukom o društvenim pitanjima. Katarina Jovanović je jedna od njih. Multimedijalna umetnica, koja trenutno živi u Švajcarskoj i stvara u umetničkoj zajednici u Sainte Croix, ne samo da stvara slike koje odražavaju njenu unutrašnju slobodu, već i aktivno doprinosi humanitarnim projektima – jedan od njih namenjen je deci Kolumbije.
U njenim slikama šušti drveće mesta u kojima je živela, u muralima odzvanja glas onih žena koje su menjale tok istorije, a u njenoj poeziji sve je jedno veliko, neprekidno pitanje – kuda ide čovek kada zaboravi prirodu, kad zaboravi drugog čoveka?
Rođena u Ljuboviji, pored moćne Drine, Katarina je još kao dete znala da papir i boje nisu igračka, već vrata slobode.
– Tata mi je svakog dana kupovao novu svesku. Iscrtavala bih je do poslednje stranice. Bila sam dete, ali već tada sam osećala da umetnost nije beg, već način da kažem ono što ne umem da izgovorim – rekla je Jovanović za Princip magazin.
Detinjstvo joj je obeleženo porodičnom podrškom i izraženim umetničkim senzibilitetom. Roditelji su prepoznali njen dar i podržali je da iz Ljubovije ode u Beograd, gde upisuje Dizajnersku školu. A zatim studira na smeru Mediji slike na BAPUS akademiji. Taj odlazak bio je, kako kaže, početak njenog traženja sebe kroz različite forme izraza: gluma, slikanje, pisanje, stvaranje…
Posebno joj je značio boravak u ekološko-umetničkoj komuni „Porodica bistrih potoka“ i njihovom teatru, u podnožju planine Rudnik, na obodu sela Brezovica, uprkos mnogobrojnim negativnim komentarima meštana rodnog mesta.
– Stalno su mi govorili: „Šta to radiš?“, „To je jako čudno“, „Mi to ne razumemo“. No, ja sam u toj drugoj porodici, „Porodici bistrih potoka“, naučila nešto veoma važno – da se ne treba obazirati na to šta će drugi reći. To me i danas vodi – istakla je.
Nakon Srbije, svet se otvara. U Španiju odlazi kao „au pair“, ali ubrzo nastavlja sa svojom profesijom.
– Počela sam da oslikavam murale po vilama i istorijskim zdanjima u Kataloniji. Bila sam deo sveta u kom su zidovi nosili sećanja, a ja sam ih ponovo budila bojom. Tamo sam se priključila i feminističkoj umetničkoj grupi čiji sam deo i dalje. Na jednom zidu, od cigle, nedaleko od Barselone, dimenzija šest sa tri metra, oslikala sam portret žene koji se vidi iz daljine, a kada pridješ na svakoj cigli ispisals sam imena žena koje su menjale istoriju – ali i imena žena koje su meni menjale život: bake, prijateljice, sestre, žene iz svakodnevnog života – objasnila je i dodala da je u Valensiji izloženo njeno poslednje delo, omaž ženama:
U pitanju je bio profil žene čiju kosu čine imena slavnih i nepoznatih heroina. Svaki pramen kose bio je nit – spoj prošlosti i sadašnjosti. To je moj feminizam – ne agresivan, ne zatvoren, već duboko ukorenjen u ljubavi i poštovanju. Verujem u jednakost, ali i u sećanje. U mojoj umetnosti baka stoji rame uz rame sa Ikonom – kazala je umetnica.
Umetnost Katarine Jovanović ne zaustavlja se na platnu. Njena strast prema društvenim pitanjima, ekologiji i ljudskim pravima prenosi se kroz rad i projekte u kojima učestvuje. Boravak u Latinskoj Americi otvorio joj je oči za mnoge probleme sa kojima se suočavaju marginalizovane zajednice, naročito u Kolumbiji, gde je videla koliko je obrazovanje nepristupačno deci i koliko su tamo ljudska prava ugrožena.
– San Sebastijan u Kolumbiji — prvo mesto gde su Španci kročili na tlo Latinske Amerike — postao je za mene prostor dubokog susreta sa sobom i svetom. Tamo sam oslikala ogroman mural: drvo čije grane nose četiri ljudska lika. To drvo nije samo slika, već srž mog stvaranja — simbol neraskidive povezanosti čoveka i prirode. U njegovom hladu ponovo sam osetila koliko smo se, kao čovečanstvo, udaljili od onoga što nas hrani u tišini. I koliko malo zapravo treba za istinsku radost — bosa stopala na zemlji i osmeh okupan suncem.“ — ističe Jovanović.
Ekologija je jedna od temeljnih niti njenog umetničkog izraza. Kroz slike, ona otkriva skrivene rane sveta — posledice pohlepnog rudarenja litijuma, dijamanata i kobalta, razaranje prirodnih pejzaža i tihe, ali duboke patnje ljudi čiji su životi zgaženi pod točkovima ekonomskih interesa. Njena umetnost postaje glas onih koje niko ne čuje i ogledalo planeti u bolu. Inspiraciju pronalazi u zajednicama koje još uvek koračaju u ritmu prirode, verujući da istinska sloboda ne može postojati tamo gde je čovek otuđen od zemlje, vetra i izvora koji ga hrane.
– Moje slikarstvo progovara takodje o rudnicima. O deci u Kongu koja, umesto da se igraju, kopaju po prašini za dolar dnevno. O zemlji koja vri u tišini, dok korporacije crpe njene poslednje kapi života. Samo četrdesetak kilometara od mog doma, u Ljuboviji, planira se rudnik litijuma. Ta blizina boli nije apstraktna — ona je moja stvarnost. Uništeni pejzaži, otrovane vode, tišina koja vrišti — to su prizori koje slikam. Jer ne mogu, niti želim, da ćutim.“ — iskreno govori Jovanović.
Njena najnovija misija jeste organizovanje humanitarne akcije za decu Kolumbije. Ideja je nastala tokom boravka u toj zemlji, gde je upoznala lokalca koji pomaže deci iz siromašnih zajednica.
– Na festivalu «Objectiff Terre» u Švajcarskoj, koji će se održati od 23. do 25. maja u Lozani, planiramo akciju prikupljanja odeće, školskog pribora i osnovnih potrepština za decu iz ruralnih delova Kolumbije. Moja želja je da pošaljemo kontejner pomoći. Ali to je tek početak – želim isto to da uradimo i za decu Srbije.
Deo godine provodi u planinskom mestu Sainte-Croix, gde stvara u umetničkoj zajednici smeštenoj u nekadašnjoj fabrici muzičkih kutija, na granici Švajcarske i Francuske. U tom prostoru, nekada ispunjenom zvukom mehaničkih melodija, danas odzvanja kolektivna tišina rada, dogovora i stvaranja. Zajednica funkcioniše na principima jednakosti i poverenja — svakog utorka članovi se okupljaju da podele misli, donesu odluke i zajedno oblikuju svoj zajednički prostor i san.
– Kada se mesec zaokruži u punoj svetlosti, okupljamo se da zajedno slikamo mural— to je naš način da se povežemo s prirodom, da udahnemo njen ritam i pretočimo ga u boju. A kada se rodi mlad mesec, otvaramo scenu za poeziju, muziku i ples — prostor slobodnog izraza i susreta. Svakog meseca stvaramo zajednički fanzin, koji zovemo zabzin — mali časopis tkan od pojedinačnih crteža, misli, reči i poezije, spojenih u jedno telo meseca na papiru. Imamo dogovor: održavamo ovu zgradu kroz kreaciju. Vrata su svima otvorena. Svako može da doprinese na svoj način — kroz umetnost, kroz prisustvo. Prostor je ogroman i živ — sa sportskom salom, galerijama, scenom, pa čak i bioskopom. Meštani slobodno ostavljaju ono što im više ne treba, a mi tome udahnemo novi život kroz stvaranje — priča Jovanović.
– Dođu i ponude nešto što im više ne treba, a na nama je da odlučimo da li ćemo to uzeti. Tako sada imamo solarne panele.
Tu je naslikala mural posvećen ugroženim životinjama, ali tu ne planira da se zadrži – želi da ide dalje.
– Mene interesuje nekonvencionalan način života, ne vezujem se za jedno mesto, jer za mene suština postojanja nije ukorenjenost, već kretanje, razmena i trag koji ostaje. Želim da ono što stvaram deli svetlost, da kroz umetnost govorim o onome što tišti našu planetu, da dotaknem srca i probudim uspavane osećaje. Upoznajem ljude, učim iz njihovih priča, a kroz svaku liniju, boju i reč pokušavam da ostavim nešto što podseća da smo povezani — i s prirodom, i jedni s drugima.
Ne stvara zbog priznanja, stvara jer drugačije ne ume. Kako kaže, ne želi da bude umetnica koja ništa ne govori. Pored slikarstva i murala, poezija joj je stalni oslonac. Piše o deci, o pravdi, o svetu koji ne postoji – ali bi mogao.
– Ne želim da budem umetnica čije delo ćuti. Ako umetnost ne nosi poruku, onda postaje tek ukras, prazna ljuska. Verujem da umetnost mora da uzdrma, da otvori prostor za promenu, za saosećanje. Deca su moja najveća inspiracija — njihove želje su čiste, srca nesputana.
Kada crtam s njima, tada se podsetim da umetnost još uvek ima smisla, da njena iskra nije ugašena. — rekla je umetnica za Princip magazin.
Ukoliko ne ostavimo dete u sebi po strani, u nekom ćošku – ukoliko ga čuvamo i vodimo za ruku – možemo se lakše povezati sa sobom.
– To i dalje učim i verujem da ću učiti celog života. Mislim da je to najbolji način da oblikujemo bolju verziju sebe. Sve što radim – slikam, pišem, govorim – radim u ime one devojčice od četiri godine. One koja je crtala slobodu u svesci. I još veruje da svet može da bude bolje mesto – istakla je umetnica Katarina Jovanović.
…
Ko smo to mi
Vidim prozračnu blizinu stvarnosti,
svaka kapljica rose podseća na nju.
Živim u svetu surove realnosti —
lepša je noću no danju.
Tad bar ne vidim nepravdu koja hara,
sklopljenih kapaka sve manje boli.
Sanjam, poput najvećih sanjara,
da svako na svetu svakoga voli.
Gde naći spas kad kriza zavlada,
kad gladni psi počnu lutati životnim ulicama?
Gde se sakriti kad nestane poslednja nada,
kad somovi počnu juriti za udicama?
Da li da bežiš od života dalje,
u neku tamnu tačku beskraja?
Ili da ideš kuda te srce šalje,
pa makar bilo bolno do očaja?
Pitanja uvek mnogo,
a odgovora gotovo nijedan.
Shvatanja svih nas su različita —
ali svaki čovek je istine vredan.
…
Ućutao se brbljivi gorostas,
u tišini postao je mali,
a veći nego što je ikad bio.
Katarina Jovanović
AUTOR TEKSTA: LENA SLADOJEVIĆ
