Mališani koji gledaju srcem: Školi za decu oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ potrebna je naša pomoć

U mirnoj ulici u Zemunu, koja nosi ime velikog cara Dušana, već više od jednog veka postoji škola u kojoj se svet vidi drugačijim očima — očima dece koja gledaju srcem. Škola za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ jedina je takva ustanova u Srbiji, i jedna od retkih u regionu, koja slepoj i slabovidoj deci iz cele zemlje pruža šansu da postanu samostalni, obrazovani i dostojanstveni ljudi.

Njena istorija počinje davne 1917. godine u kasarni Lambert u Bizerti, u Tunisu, gde je osnovana za srpske vojnike koji su u Prvom svetskom ratu izgubili vid i sluh. Osnivač škole bio je Veljko Ramadanović — filantrop, pedagog i jedini Srbin tog vremena koji je poznavao metodu rada sa slepim i gluvonemim osobama.

Od tada pa do danas, škola je menjala lokacije, ali ne i svoju misiju.

– Cilj mu je bio da obrazovanje za decu oštećenog vida bude na prvom mestu, kako bi se kasnije osposobili za posao i život.  Polaznici naše škole su učenici koji su slepi ili slabovidi, takođe i višestruko ometeni vizuelno oštećeni, različitog stepena i vrste invaliditeta. Škola pruža mogućnost slepoj i slabovidoj deci da započnu svoj obrazovno-vaspitni proces u mlađoj predškolskoj grupi i nastave ga u pripremno predškolskoj grupi, osnovnoj školi i kroz tri obrazovna profila srednje škole pripreme sebe za nastavak visokog obrazovanja ili samostalni život i rad. Škola radi po redovnom nastavnom planu i programu, učenicima sa puno pažnje i strpljenja znanje prenose defektolozi-tiflolozi kao i profesori koji su usko stručni u radu na svom predmetu – objasnila je za Princip magazin Jelena Vukić, direktorka škole „Veljko Ramadanović“.

Danas, u namenski izgrađenom objektu u Zemunu, školu pohađa oko 150 učenika — od predškolskog uzrasta do završetka četvorogodišnje srednje škole. Među njima su i deca iz socijalno ugroženih porodica. I dok mnogi od njih kasnije upisuju ETF, Pravni ili Filološki fakultet, put do zaposlenja i samostalnosti ostaje težak — ne zbog njihovih mogućnosti, već zbog prepreka koje im društvo postavlja.

– U Srbiji ima mnogo ljudi sa nekim oblikom invaliditeta koji ne mogu da se zaposle jer se poslodavci ne trude da im prilagode radni prostor. Lakše im je da zaposle nekog bez prepreka, nego da se potrude oko onog ko gleda srcem – istakla je Vukić.

Poziv za pomoć

Uprkos svom znanju, posvećenosti i rezultatima, škola se i danas velikim delom oslanja na dobrotu ljudi. Zbog specifičnih potreba učenika, stalno su potrebni skupi uređaji poput brajevih štampača i taktilnih knjiga, čije održavanje i nabavka iziskuju značajna sredstva.

– Dosta pomagala izrađujemo u školi. Imamo za predškolski uzrast brajeve šestotačke, Brajev bukvar — to je početnica predstavljena u reljefu – objašnjava defektolog-tiflolog Radmila Vidović.

Zato vas danas pozivamo — kao ljude, kao zajednicu, kao društvo — da pomognete:

Donacijom garderobe i obuće za decu svih uzrasta (posebno muške odeće)

Knjigama, slikovnicama, igračkama i drugim didaktičkim materijalom

Invalidskim kolicima (novim ili očuvanim)

Ili, ako ste električar, stolar ili majstor — svojim znanjem i vremenom

Donacije ne moraju biti nove, ali treba da budu čiste, cele i očuvane. Svaki predmet koji donirate može postati prozor u svet za neko dete.

„Samo lepim i finim razgovorom“

U školi svakodnevno radi 65 stručnjaka, defektologa i tiflologa. Deca imaju muzičku sekciju, ekskurzije, priredbe, uče Brajevo pismo i sanjaju — o budućnosti, karijeri, pa i o bendu koji će jednog dana nastupati poput Rej Čarlsa, Stivija Vondera ili Andree Bočelija.

– Najviše mi znače ekskurzije i priredbe, naravno i druženje. Idemo često na izlete, a sve je to zahvaljujući posvećenom radu naših profesora – kaže učenik Milan Nešković s osmehom koji se ne može preneti tekstom, ali može dodirnuti svakog ko pročita ove redove.

Na pitanje kako da probudimo društvo i osvestimo ga da obrati pažnju na osobe sa oštećenim vidom, Milan odgovara kratko:

– Samo lepim i finim razgovorom.

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ