Svetska premijera filma “Biang Biang Express” Nikole Stojanovića na Sarajevo film festivalu: “U Kini sam maltene svaki dan jeo nudle, a bjang bjang su mi definitivno omiljene”

Dokumentarni film “Biang Biang Express” reditelja Nikole Stojanovića imaće svetsku premijeru u subotu, 17. avgusta u zvaničnom takmičarskom programu za dokumentarni film na 30. Sarajevo Film Festivalu. Ovo je Stojanovićev treći film koji se takmiči na SFF-u. Njegov kratki film “Šerbet” osvojio је pre pet godina nagradu Srce Sarajeva, dok je ostvarenje “Duhovi na mojim leđima” prošle godine imao svetsku premijeru u zvaničnoj konkurenciji kratkog filma.

FOTO: Privatna arhiva/promo

Ovo je treći put da učestvujete na pomenutom fimskom festivalu. Da li svi vaši putevi kreću baš od ove filmske manifestacije?

– Festival u Sarajevu mi je posebno značajan i drag. To je prvi veliki festival na kom sam bio – sa svojim kratkim filmom “Šerbet”, 2019. godine. To je bilo ogromno iskustvo, prvi susret sa festivalom te veličine i tog tipa. Svaki dan prepun događaja, novih iskustva i saznanja. Upoznavanje sa time kako funkcioniše filmska industrija u regionu. Gomile filmova, velikih faca, upoznavanja. I sve to je došlo nekako lagano, i kao da smo kod kuće i okruženi prijateljima.

“Šerbet” je tada, na moje potpuno iznanađenje, osvojio Srce Sarajeva, što mi je i dan danas maltene nezamisliva stvar, koja mi i dalje daje vetar u leđa.

Imao sam sreću da se vratim na festival još par puta, kroz Berlinale Talents kampus, pa opet prošle godine sa filmom “Duhovi na mojim leđima”, u programu kratkih filmova, i jako sam srećan i počastvovan, što sam, maltene slučajno, i ove godine tu, ovaj put u dokumentarnom programu.

Kako je došlo do toga da maja snimate priču o nudlama baš u Kini?

– Moj profesor Pegi Velinović me je pozvao na telefon, krajem prošle godine, sa pitanjem da li želim da idem u Kinu da snimam film. Bio sam upoznat sa tim programom, Looking China, jer su studenti prethodnih generacija išli svake godine, uglavnom na četvrtoj godini studija. Ja sam se kao student ranih godina baš radovao tome, i jedva čekao da dođem do četvrte godine studija, da potencijalno dobijem tu priliku. Međutim, baš te godine, 2020. kada sam ja konačno bio četvrta godina, desila se korona, i program Looking China je obustavljen do daljnjeg.  U međuvremenu sam završio faks, upisao master, odslušao sva predavanja, i nagrađen svojom lenjošću, što sam i dalje ostavio par ispita na masteru i tehnički i dalje bio student, dobio sam poziv od profesora – program se nastavlja prvi put nakon korone, pa da li bih želeo da idem u Kinu. Odmah sam naravno, bez razmišljanja, pristao. Preko mejla smo komunicirali sa kineskim saradnicima, dobili smo predloge tema o kojim bismo mogli da snimamo filmove.

FOTO: Promo

Ja sam naravno, zakasnio sa odgovorom na mejl i video da su najzanimljivije teme, poput “Čuvara pandi” već zauzete,  pa sam odabrao temu onlajn prodaje kivija sa kivi farme. Međutim, zbog komplikacije oko lokacije, morao sam da biram drugu temu, a moja saradnica iz Kine, koju ću tek kasnije upoznati, Bai Qian, je predložila temu “Nudli”.

U tom trenutku nisam bio siguran koliko mi se dopada, pored svih tih drugih zabavnih i “ozbiljnih” tema. Međutim, dopalo mi se to što je ta tema toliko široka, da mogu da biram o čemu ću zapravo da napravim film, i da probam da se snađem na licu mesta, što volim da uradim na snimanju. A i tu je bila i moja ljubav prema azijskoj hrani, pogotovo nudlama, i njenom mestu u pop kulturi, pa mi se vremenom sve više dopala tema mog budućeg filma.

FOTO: Privatna arhiva/promo

Da li su nudle vaša omiljena hrana?

-Tu, su, pri vrhu! U Kini sam maltene svaki dan jeo nudle. Na snimanju smo probali mnogo različitih vrsti, ali bjang bjang su mi definitivno omiljene. U najboljem sećanju ostala je ta činija koju su nam ponudili troje radnika u maloj fabrici brašna, prave domaćinske, koje iako nisam bio gladan, tada sam smazao za čas. Zanimljivo je, da bjang bjang nudle jedu, sa belim lukom sa strane, ali tako što uzmu celu glavicu belog luka u ruku, i jedu čen po čen. To se već nisam usudio da probam, ali sam se nakon 17 dana u Kini zaželeo naše kuhinje. Međutim, igrom slučaja, ili mi je podsvest patila za Kinom, prvih pet dana nazad u Beogradu sam svaki dan za ručak završio na – nudlama.

FOTO: Privatna arhiva/promo

Sa čime ste se susretali na terenu?

-Došao sam u Kinu i nisam imao ideju o čemu ću zapravo snimati film. Još dok sam bio u Beogradu, producentkinja Bai, mi je na WeChatu poslala par fotografija pšeničnih polja. Lokalne nudle u Šansi provinciji se prave od pšenice, zato pšenična polja, koja nisu izgledala mnogo drugačije od naše pšenice. To je zaista bila naša startna tačka za ovaj film.

Ja sam došao u Kinu i zaključili smo da se rešenje našeg filma nalazi negde među tom pšenicom sa fotografija. Krenuli smo na obod Ši’An-a, biciklom do metro stanice, metroom do taksija, pa uz veliku pomoć i dobru volju taksiste u potragu za poljima sa fotografija. Posle skoro sat vremena vožnje, odjednom smo se našli na malom putu, okruženi samo beskonačnim poljima zlatne pšenice i planinama u pozadini.

Nigde nije bilo nikoga, sem Bai, mene i taksiste, svo troje sa telefonima uperenim u fascinantan prikaz. Pustara, samo beskonačna pšenica, mir i planine. Ali ipak nismo bili sami, primećujemo kao nameštene za nas, za naš film – pet zemljoradnica, u savršenoj liniji, koje se kao meditativno, šetaju najsporije moguće kroz pšenicu, očigledno radeći neki deo zemljoradničkog posla. Međutim, ne možemo da im priđemo, ali se negde u daljini naziru neki silni baloni. Bai kreće sa njima. Tamo je prodavac, fotograf, koji prodaje balone tu, kao dodatni posao. Sve malo podseća na nekog vodiča na nekom side quest-u u igrici, ali on nam pomaže, i nakon skoro sat vremena čekanja, zemljoradnice se približavaju glavnom putu, i Bai počinje da priča sa njima. Pojavljuje se Jiao, stariji čovek na crvenom motociklu sa prikolicom, i tu počinje naš film.

FOTO: Privatna arhiva/promo

Da li ste nešto konkretno naučlili prilikom snimanja o spremanju nudli?

-Konkretno sam naučio kako se pripremaju Bjang Bjang nudle, snimio sam svaki deo tog procesa. Tako da, ako mi propadne stvar sa filmom, a možda i svakako, imam B opciju da otvorim negde kiosk sa Bjang Bjang nudlama. Naravno, naučio sam svašta u odnosu prema radu, marljivosti, trudu, o gostoprimstvu, znatiželji, univerzalnosti i prevazilaženju jezičkih prepreka. Put filma je bio avantura koji me je vodio u razna domaćinstva, male restorane, mini fabrike, gde sam svuda primljen sa mnogo topline, ljubavi, znatiželje, a uvek izašao sa punim stomakom, poklonima, inspirisan za sledeći korak.

FOTO: Privatna arhiva/promo

Koliko su akteri vašeg filma bili spremni za saradnju i da li su ranije čuli za našu zemlju?

-Svi smo verovatno čuli za mit o tome koliku je popularnost film “Valter brani Sarajevo” imao u Kini. Ja sam verovao da to jeste istina do neke mere, ali da je ipak u pitanju neko preuveličavanje. Drugi dan našeg puta u Kini, išli smo svi zajedno autobusom na turističku turu.

Jedan of profesora sa fakulteta iz Ši’An-a, koji nema nikakve veze sa filmom, je uzeo autobusni mikrofon u ruku i pitao nas ko je tu iz Srbije, Bosne, Hrvatske, Crne Gore. Mi smo se javili i on je krenuo da priča priču, o jednom filmu iz Jugoslavije, koji je stalno išao na TV-u kada je on bio mali, i koji su svi jako voleli.

Rekao je da se čak donekle i seća teme iz tog filma, nakon čega je savršeno otpevao temu iz filma “Valter brani Sarajevo” u mikrofon. Tako da, ne samo da zna za film, nego se seća muzike, koju nam je tu na licu mesta otpevao, bez greške. Čest slučaj je naravno bio i to da ljudi koje smo sretali nemaju pojma šta je ili gde je Srbija, što je bilo isto zanimljivo iskustvo, koje ti malo stavi stvari u perspektivu. Ljudi koji smo sretali su bili saradljivi, topli, otvoreni, nasmejani, nisu svi želeli da se pojave ispred kamere, ali sa svima smo se ispričali i bili toplo dočekani. Kada kažem ispričali, to je izgledalo tako što ja stojim sa strane i slušam Bai kako priča sa nekim pet minuta na kineskom, nakon čega ja komično dobijem prevod tog kilometarskog razgovoru u otprilike rečenicu i po. Ali to nije ni bilo bitno, jer ono što je bilo potrebno da se razume i prenese je prevazilazilo jezik, a to mi je i bila vodilja dok sam pravio ovaj film, da pokušam da napravim nešto što će moći da se razume i oseti bez obzira na jezik kojim se govori.

FOTO: Privatna arhiva/promo

Vi ste i reditelj i montažer filmova, ali radite i muzičke spotove. Da li je to zadovoljstvo ili potreba?

-Rad na muzičkim spotovima nije bio mnogo drugačiji od rada na filmu, sve su to bili passion projekti, i svaki smo radili svom snagom, iz strasti i uz veliku pomoć prijatelja kao i snalaženje na svakom ćošku. Jako volim muzičke spotove, jer su oni najslobodniji teren na kojem mi je najlakše da eksperimentišem, da se igram, istražujem. Kroz svaki spot sam želeo i pokušavao da stvorim neki novi poseban svet sa svojim pravilima, u njemu, kao i filmskim iza njega. Proces je manje stresan nego rad na filmu, plus možeš stalno da slušaš muziku dok smišljaš spot, dok ga snimaš, a i u montaži, što dosta olakšava proces, ali na kraju ti pesma u koju si se zaljubio i koje te je inspirisala skroz presedne, što nije sjajno.

Koji su vam planovi za naredni period?

-Trenutno montiram novi kratki film, završni master rad. Nadam se da ću još putovati sa “Duhovima na mojim leđima” i nadam se da će “Biang Biang Express” proputovati kilometražu makar malo sličnu onoj koju sam ja prešao do Kine, i nazad. Smišljam debitantski film i spremam par spotova, ali sve to ide jako jako sporo.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ