Stevan Dobo zamenio Beograd Fruškom gorom, ekonomiju kozama, haos mirom

Kada mu je preseo užurbani život ekonomiste, u kojem je imao i vozača, dobru platu i dva mobilna telefona, Stevan Dobo se hrabro osmelio i preselio u selo Sviloš na Fruškoj gori 2012. godine. Kako su rasla četiri jareta koje je prvobitno kupio, rasla je i njegova želja da zauvek ostane da živi u tom seocetu. Tek nakon sedam godina poznanstva, stekao je dovoljno poverenja da za Princip magazin podeli svoju životnu mudrost.

FOTO: Princip

Pre odluke da se nastani na Fruškoj gori, živeo je i radio u Beogradu, u IT sektoru našeg naširoko poznatog biznismena. Jednog dana otišao je na pauzu na reku i dok je gledao patke kako slobodno plove, shvatio da ne želi više nijedan dan da pokloni korporativnom i kapitalističkom svetu. Ni dan! Ne on!

Tako je strpaviši u kofer život o kojem mnogi maštaju, uz to nešto krpa, ali i knjiga, doneo, kako kaže, najbolju životnu odluku. 

– Ovo je Gala, ona obožava da se češe, a Nataša je nagladnija. Brena ima male jariće, pa je zauzeta. Ova ide samo uz mene, napadaju je obadi i ona zna da ću da je branim. A Bane pas nije normalan, grli, ljubi sve posetioce, isprlja ih, pa se neki naljute. Kastriran je ali se ne smiruje, ima takvih i ljudi vala – započinje razgovor za Princip magazin Steva na proplanku gde smo ga zatekli sa kozama.

FOTO: Princip

Dok smo u blatu do zglobova, objašnjava da koze najviše vole voće i to ono malo, divlje, najzdravije – šljive, jabuke, kruške, ali i grumen soli koji je specijalno za njih poručio iz Rumunije. Posebno je ponosan na to da ih ne ubija, odnosno ne kolje. Njegova tanana duša to ne bi izdržala, a kada se namnože toliko da nema mesta za njih on ih retko prodaje, češće ih udeli sirotinji. Poslednji put je poklonio jednom mladiću iz okoline Ivanjice, koji je za Novu godinu poželeo od Deda Mraza dve ovce i kozu. Razočara se posebno kada ih udeli sirotinji, a oni umesto da ih množe i daju deci mleka, proizvode sir, zarade, oni ih istog tog dana zakolju i pojedu.

– Sad kad vidite ovako stado deluje sve lako, ali kad sam učio da muzem, jao mene. Kažu ovde u selu lako je, pa gde lako, “ajd pokaži kako”. I tako malo po malo, naučio sam sve, ali bilo je u početku veoma teško. Dakle tri godine čoveku treba da se privikne i tu mestu straha nema, nego treba biti uporan i pustiti priče “Radio je onaj, pa je propao”. Ima i onih slučajeva, on bi u prirodu, ali priroda njega jednostavno ne želi – iskren je Dobo.

FOTO: Princip

Lekove ne koristi, i kada mu ih neko donese, uglavnom im istekne rok trajanja. Ne seća se kada je poslednji put imao prehladu, a o drugim bolestima da ni ne govorimo. Bolest i nervoza ne kucaju na ova fruškogorska vrata.

– Vrlo je važno napomenuti, da oni ljudi koji sagorevaju na poslu, moraju dobro da hrane svoj nervni sistem.

To je ta čuvena teorija slavne nemačke naučnice Johane Budvig koju je ona još davne 1955. godine otkrila. “Loše masti stvaraju tumore, a dobre rastvaraju”.

Čak je i čuveni hemičar i fizičar Linus Pauling, dobitnik dve Nobelove nagrade, rekao da je upravo Budvig najveća naučnica svih vremena. “Budwig teorija” zastupa spoj hladno ceđenog lanenog ulja i sira koji je nastao od nekuvanog, odnosno nepasterizovanog mleka. A to je upravo moj sir. Još kada se uzme u obzir da moje koze idu redovno na ispašu po planini, onda vam je sve jasno – objašnjava Dobo.

Dok vrca mudrosti i dok mu radost iz očiju isijava, Dobo se priseća, da nije uvek bilo tako. Radeći u dobro poznatoj kompaniji, iako je imao dobre uslove, nakon nekog vremena postao je ravnodušan i razočaran. Današnji uslovi kapitalizma, prema njegovim rečima, su krajnje nehumani za jedno ljudsko biće. Sav taj perfekcionizam, brzina, takmičenje, dostupnost… samo retkima donosi sreću.

FOTO: Princip

– Plata je bila više nego odlična, no nakon nekog vremena, primetio sam da sam nervozan, a ja inače po prirodi nisam takav. Počelo je sve da mi smeta, nisam bio u stanju ni sa ukućanima, a ni sa prijateljima da razgovaram. Kada je do toga došlo, ja sam rekao “Stevo tebi više nema mesta u Beogradu!” Nisam mogao više da izdržim ni Beograd, ni firmu u kojoj sam radio, ni taj prezaposleni život. Sve me je ubijalo – kazao je Steva i dodao kako sa ove vremenske distance posmatra taj poslovni život:

 – Kada radiš u gradu, radiš za nekog, moraš da igraš po njegovim pravilima. Zovu te i pišu i onda kada si slobodan, čak i u devet uveče. Ne mare! On tebi kaže, bez obzira što ti je slobodan dan, da moraš da dođeš na posao. Ja sam dolazio i radio, i subotom, i nedeljom. On meni određuje kada ću ja dobiti platu, kolika će ona biti.

Poslovođa nikada ne ceni i ne gleda tvoj rad, koliko radiš, on to jednostavno ne primeti. Onda što više radiš, više ti posla nameće. Onda ti daju toliko posla, da ti to više i ne možeš da postigneš.

Tako čovek dođe do zida i više ne može, ne može više ništa. Onda dođe ponedeljak i pre nego što uđem u kancelariju, nije mi dobro.

Odluku da napusti taj posao, doneo je bukvalno preko noći, kako kaže, zato što je shvatio da taj život ne vodi ničemu. Da je džabe sve, i plata, i lepa kancelarija, i vozači, kad nema mira, kad je u njemu i oko njega haos. Na poslednjem poslovnom putu išao je na Staru planinu, i dok su ga vozili, od količine posla shvatio je da nijednom nije pogledao planinske predele.

FOTO: Princip

– Pred Novu godinu mi je “pukao film”. Kada su prošli praznici, ja sam se vratio na posao, uzeo stari godišnji odmor i rekao da me više neće videti. Svi su se iznenadili. Moja rodbina pogotovo, rekli su “Ti nisi normalan, toliku platu imaš, pa ljudi bi platili da mogu da žive i rade u Beogradu!” – istakao je on.

Na pitanje, da li ga želja mine da ode u Beograd, Steva izričito odgovara “Nikako, ne, ne, ni blizu, nemojte molim Vas”.

Na drugo pitanje, a da mu kompanija ponudi platu od 5.000 evra, Steva ponovo odmahuje glavom i u dahu odgovara: “Više niko ne može da plati moju slobodu!”.

Ljudi zalažu ono najdragocenije, a to je zdravlje, da bi živeli taj užurbani, poslovni život u gradu. Misle jedu organsku hranu, tvrdi, a to je uglavnom prevara. Isto tako misle da zato što šetaju ili treniraju da će sačuvati zdravlje, no kako objašnjava, ne mogu ga sačuvati dok to rade u zagađenom prostoru i vazduhu. A šta je lepše u životu, nego da si zdrav, jak i radostan, pita nas!?

FOTO: Princip

 – Sve što proizvedem uspem da prodam, odlično živim, više mi ni ne treba. Život u prirodi sa životinjama je neprocenjiv. To je nešto od iskona u nama, naša kod. Da sam ostao da radim u gradu, sigurno ne bi mogli da razgovaramo ovako. Svako ko oseti da ima takvih problema na poslu, mora hitno da traži rešenje i da beži sa tog posla. Dok ste normalni i dok niste poludeli, bežite – završava razgovor za Princip magazin ekonomista i pastir Stevan Dobo.

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ