Godine 1962. mađarsko-američki fizičar Eugen Vajgner (Eugene Wigner) tada već uvaženi naučnik i budući dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, objavio je tekst koji će tiho, ali neumoljivo, uzdrmati temelje moderne nauke. Esej pod nazivom „Problem merenja u kvantnoj mehanici“ postavio je jedno pitanje koje fizika do tada nije ozbiljno razmatrala: šta se zapravo dešava sa stvarnošću pre nego što je posmatramo? Vajgner je verovao da odgovor leži u onome što je nauka decenijama pokušavala da ignoriše — u svesti.
Prema standardnoj interpretaciji kvantne mehanike, subatomske čestice ne postoje u jednom određenom stanju, već istovremeno u više mogućnosti. Tek kada neko izvrši merenje, kada ih „posmatra“, te čestice „kolabiraju“ u jednu verziju stvarnosti. To je poznato kao kolaps talasne funkcije. reVajgner je u tom momentu zastao i postavio pitanje koje su mnogi izbegavali: da li je za kolaps dovoljan bilo kakav fizički kontakt ili je neophodno prisustvo svesnog uma?
Njegov odgovor bio je smeliji od svega što je dotad bilo izrečeno u naučnim krugovima: „Nije moguće formulisati zakone kvantne mehanike bez pozivanja na svest.“
U njegovom shvatanju, realnost ne nastaje u trenutku interakcije, već u trenutku kada je ta interakcija registrovana u svesti posmatrača. Drugim rečima, svet ne postoji nezavisno od onoga ko ga posmatra. Posmatranje nije samo čin beleženja već čin stvaranja.
U pokušaju da ilustruje ovu ideju, Vajgner je predložio misaoni eksperiment koji je kasnije postao poznat kao „Vajgnerov prijatelj“. Zamislimo prijatelja koji se nalazi u zatvorenoj laboratoriji i posmatra kvantni događaj. S polja, Vajgner ne zna šta se dogodilo i za njega je događaj i dalje neodređen. U tom trenutku istovremeno postoje dve stvarnosti: jedna koju doživljava njegov prijatelj, i druga u kojoj se ništa još nije dogodilo jer je za Vajgnera svet i dalje u superpoziciji. Ovaj paradoks navodi na zaključak da različiti posmatrači mogu imati različite verzije stvarnosti, što znači da univerzum nije objektivan već duboko subjektivan.
Ova ideja je u svoje vreme bila smatrana gotovo svetogrđem. Mnogi fizičari su je odbacivali kao misticizam, filozofsko skretanje ili metafizičku glupost. Nisu mogli da prihvate da bi nauka, precizna i matematički rigorozna, mogla da zavisi od nečega tako neuhvatljivog kao što je svest. Ipak, Vajgner nije odustajao.
Njegovo razmišljanje nije bilo plod neozbiljnog nagađanja, već duboke potrebe da se uoči ono što kvantna fizika uporno pokazuje, ali nauka odbija da vidi: da stvarnost možda nije „tamo negde“, već se uvek dešava „ovde“ — u nama.
Rođen 1902. godine u Budimpešti, Vajgner je odrastao u intelektualnom krugu koji će kasnije biti poznat kao „Budimpeštanski krug“ — neformalni red briljantnih umova poput Johna von Neumanna, Lea Szilarda i Edwarda Tellera. Studirao je u Nemačkoj, a 1930. emigrirao u SAD, gde je postao profesor na Prinstonu. Tokom života dao je važne doprinose teorijskoj fizici, posebno u razumevanju simetrija u kvantnim zakonima, za šta je 1963. godine nagrađen Nobelovom nagradom.
Uprkos svojim formalnim dostignućima, Vajgner je bio istinski radoznao mislilac, sklon filozofiji i pitanjima koja su mnogi njegovi savremenici odbacivali.
– Svest se ne može objasniti kao fizička interakcija između sistema; ona je temeljna kao i prostor i vreme – navedeno je u njegovim zapisima.
Po njegovom mišljenju, pokušaj da se stvarnost objasni bez prisustva svesti je kao pokušaj da se matematika objasni bez brojeva.
Njegove ideje su danas, više od šest decenija kasnije, ponovo aktuelne. U eri kvantne informatike, višestrukih univerzuma i teorija svesti kao fundamentalnog principa postojanja, mnogi se vraćaju upravo Vajgneru. Eksperimenti iz oblasti kvantne entanglementa i kvantne teleportacije ne potvrđuju direktno njegove teze, ali jasno pokazuju da svet kvanta funkcioniše po zakonima koji daleko prevazilaze našu intuitivnu sliku stvarnosti.
Jedno od najprovokativnijih pitanja koje Vajgner postavlja jeste: ako univerzum ne može da postoji bez svesti, šta se onda dešavalo pre nego što su se pojavili ljudi? Čija je svest posmatrala Veliki prasak? Ko je „kolapsirao“ prvu realnost? Na ovo pitanje Vajgner nikada nije dao konačan odgovor, ali nije isključio mogućnost da je univerzum sam po sebi — um.
– Čudo je da se zakoni fizike mogu izraziti putem matematičkog jezika. To je nerazumno i predivno. I to čudo ne može biti objašnjeno unutar samog jezika nauke – napisao je u eseju 1961. godine.
Bio je uveren da se iza naučne logike krije dublji sloj stvarnosti, sloj u kojem svest, značenje i stvaranje nisu posledice univerzuma, već njegovi uslovi.
Eugen Vajgner preminuo je 1995. godine. Bio je dugo osporavan, neretko i ismevan, ali ga je mali broj vizionara tiho poštovao. Danas, njegov misaoni eksperiment „Vajgnerov prijatelj“ spada među najvažnije i najcitiranije paradokse moderne kvantne teorije, jer nas suočava sa pitanjem koje niko ne može da izbegne: šta je zapravo svest?
Ukoliko smo, kako je Vajgner nagovestio, ko-autori stvarnosti, sledeći put kada pomislite: „Ovo nije stvarno“, „Nemoguće da se ovo dešava“, „Realnost je užasna“ — pomislite i na to da upravo vi možda držite prekidač. Ako je bio u pravu, onda svaka vaša misao, svako uverenje, svaka odluka — nečujno, ali neodoljivo — oblikuje svet oko vas.
Princip magazin
