STEFAN ILIĆ član muzičkog sastava KALEM: Srce je moj kompas, a muzika srcu hrana

Daroviti Stefan Ilić, u duši još uvek radoznali i razigrani dečak, član muzičkog sastava Kalem, koji za sebe voli da kaže da svira violinu, a da se samo pridržava za klavir, gitaru, harmoniku i bas, za Princip magazin otkriva kako je teklo njegovo muzičko putovanje od detinjstva do danas, o svojim pogledima na muziku, ali i na svet.

Uz šolju toplog čaja na Dunavu, po sunčanom zimskom danu, Stefan počinje razgovor pričom o svom stricu, koji je, kako sam kaže, bio i ostao njegov najveći heroj.
– Stric nije imao dece, bili smo veoma vezani. On je bio izuzetno svestran. Bavio se fotografijom, raznim lepim zanimanjima, bio je sjajan šahista, izrazito sposoban i komunikativan, a njegov mentalni sklop i način na koji je išao kroz život od malena su me učili hrabrosti i radu. Mama mi je pričala kako bi me stric, još kao veoma malog, držao u krilu na suvozačevom sedištu automobila i puštao kasete. Onda bih ja rukama udarao u ritmu po instrument tabli. Tada je, upravo on, prepoznao da ima nečega u meni, da imam smisla za muziku i ritam, te mi je kupio prvi instrument – dečji bubanj, koji sam ja, naravno, razlupao već nakon nekoliko dana. Može se reći da već tada počinje moja fascinacija muzikom – ističe Ilić.

Stefan sa četiri godine počinje da svira harmoniku, sa pet dobija sintisajzer koji je stajao u stričevoj sobi, gde bi, priseća se naš sagovornik, stiskajući dirke, gubio osećaj za prostor i vreme.
– U tim trenucima bi sve prestajalo da postoji. Roditelji su me jurili da jedem. Seo bih za sintisajzer, a sledeće što znam bilo je vreme za spavanje – rekao je član muzičkog sastava Kalem.

 

Dve godine kasnije, njegovi roditelji, prepoznavši Stefanov dar, šalju ga u Ćupriju, u školu za telente, ne znajući tada da je to škola za gudačke instrumente. To je trenutak kada Stefan prvi put dolazi u susret sa violinom koja je, i danas, njegova stalna saputnica.

Iako se kroz osnovno i srednje obrazovanje, a naročito tokom studija na Muzičkoj akademiji, bavio isključivo klasičnom muzikom, Stefan je, pre svega, naklonjen narodnoj muzici.
– Odrastao sam u okruženju ispunjenom pesmom. Moja majka je bila članica KUD-a gde je i igrala i pevala, a kod kuće bi sve radila uz pesmu. Od nje sam prvi put čuo stare kosovske pesme koje sam odmah zavoleo – objašnjava Ilić.

Osim tradicije sa našeg govornog područja, Stefan ističe, da se u njemu bude senzacije i pri susretu sa drugim kulturama, da kada je neraspoložen sluša Gospel, a na putovanjima voli da upoznaje muzičare i nešto pokupi od njih, pa se neretko kući vraća sa novim muzičkim iskustvom. Prema njegovim rečima, ne postoji bolji način za upoznavanje nove kulture i jezika nego kroz muziku. Na taj način može najviše da se nauči o jednom narodu i njegovom temperamentu.

Za talentovanog muzičara, priroda igra značajnu ulogu u stvaranju. O njoj govori kao o nepresušnoj inspiraciji, o mestu na kom traži odgovore.

– Trudim se da što više vremena provodim u prirodi. To je, ujedno, i primarni razlog zbog kojeg sam se vratio u rodnu Batočinu. Većinu odgovora do kojih sam došao, došao sam kroz boravak u prirodi i njenim posmatranjem. Inspiracija dolazi iz otvorenosti da slušaš i posmatraš i prirodu i ljude. Važno je slušati i videti, i imati empatiju. Često su me priče mojih prijatelja inspirisale da napišem pesmu. Nakon što bi mi prijatelji poverili nešto ili ispričali neku svoju priču, to bi me obuzelo i ja bih uzeo gitaru u ruke i napisao pesmu. Ne smatram da pesmu može napisati samo tužan čovek. Bitno je da si otvoren da se saživiš sa ljudima i njihovim sudbinama – rekao je za Princip magazin i dodao da osim muzike, piše i poeziju i to od desete godine.

Ujutro kada se probudi, prvo popije čašu vode, potom sedne da piše. U stvaranju je poptuno prepušten, kako kaže, počne jednom rečenicom i prepusti se da ga osećaj odvede. Kao klupko, izvuče jednu nit, i dok se ne razmota, ne zna šta je na kraju. Naposletku se zapita, kako kaže, kojim je čudom došao tu.

Nismo odoleli, a da našeg sagovornika ne pitamo kakav je njegov stav o muzici koja je dominantna danas i zauzima najveći medijski prostor.
– Smeta mi glasna muzika, smeta mi to što se danas dobro plaća. Znao sam da dođem kući nakon svirke, zadovoljan novcem koji sam doneo, ali, s druge strane, isceđen kao sunđer.

Tipske pesme imaju ulogu da upotpune ovu muzičku prostituciju koja se trenutno dešava. Imao sam sreću da odrastam skromno i shvatio sam da cifre i brojke nisu merilo uspeha, već da su vezane za ovaj sistem vrednosti

– govori Stefan.

Dodaje da je nekome to materijalno bitno, ali da čoveku može da bude lepo i da ima bogat životni sadržaj i bez nekih velikih para.

– Moja odgovornost je da sebe ne prodam, da se ne priklonim onom od čega se sklanjam – ističe umetnik.

Stefan, u sastavu Kalem, zajedno sa svojm prijateljem i kolegom, gitaristom Dušanom Popovićem Lipovcem, nedavno je izdao drugi album pod nazivom „Tragom snova i predanja„, a čemu je prethodio album prvenac „Meseče“ koji ujedno nosi naziv i njihove prve autorske pesme.

Grupa Kalem akcenat stavlja prvenstveno na muziku. Na njihove koncerte dolaze ljudi koji su tu da istinski slušaju, jer nastup ova dva momka nije propraćen atraktivnom, šarolikom scenografijom, ni raznoraznim efektima koji odvlače pažnju. Slušaoce, Stefan i Dušan, nikada ne ostavljaju ravnodušnim, već ozarenih, a često, i uplakanih lica. Kalemovu publiku ne možete svrstati pod jedan koš, jer spram njih sede i duhovna lica, i lekari, i profesori, i bake i deke, i deca, i tinejdžeri, što je samo jedna od činjenica koja dokazuje kvalitet i lepotu njihovog stvaralaštva.

Stefan o sebi, takođe, ne govori kao o nekome koga možemo svrstati u nekakav šablon. Izuzetno svestran, te tako iza sebe ima i dve pop pesme „Ti hodaš“ i „Nestvarna“, za koje se ne može reći da su čist pop zvuk, već u sebi imaju elemente različitih muzičkih žanrova.
– Imam veliku želju da se ostvarim samostalno. Razumem da svako traži neku svoju publiku, ali šta je sa nama nesvrstanima? Sebe ne mogu da svrstam, to čak smatram grehom. Ponekad mi dođe da napišem muziku za film ili pesmu koja je čist narodnjak. U Batočini sam napravio studio, sada imam svoj prostor i odlučio sam da objavljujem pesme nezavisno od žanra kom pripadaju – kazao je za Princip magazin.
Naš sagovornik ovaj bogoljubiv i dušekorisan razgovor završava objašnjavajući kako u njegovom životu ne postoji kreativna pauza, obećavajući nam još mnogo novih, raznolikih i iz duše pisanih pesama. Onaj iskreni pogled Stefana Ilića, jednostavno, ne može da se isfolira i mi smo mu verovali svaku reč, a verujemo da ćete i vi dragi čitaoci.

AUTOR: Slađana Maksimović