Od Srbije do Tokija, preko Himalaja, Tibeta, Nepala, Mongolije, Pakistana i juga Srbije – sve je to na dva točka obišao Dragan Šibalić. Avanturista, pisac i biciklista koji je život pretvorio u neprekidno putovanje, odvažio se da na dvotočkašu pređe više od 14.000 kilometara, povezujući kulture, religije i svetove. Za njega bicikl nije samo prevozno sredstvo, već filozofija slobode i način da upozna sebe kroz svet.
Vaše putovanje biciklom od Srbije do Tokija 2015. godine već je postalo legendarno, ali od tada ste nastavili da pomerate granice. Kada se danas osvrnete na taj put, šta on za Vas znači – i da li je bio samo početak jedne mnogo veće avanture?
– Putovanje biciklom od Srbije do Tokija 2015. bilo je samo jedno u nizu. Prekretnica je, zapravo, bilo putovanje do Milana 2012. Kada se osvrnem danas, vidim ga ne samo kao sportski ili avanturistički poduhvat, već kao najvažniju životnu školu. To iskustvo sažimam u tri lekcije: dokaz da je „nemoguće“ izvodljivo, otkriće da su ljudi ono što putovanje čini vrednim i suočavanje sa sopstvenim granicama. Da li je to bio početak? Da – iskra koja je zapalila mnogo veću avanturu koju zovem „život u duhu putovanja“.
U Kini ste se suočili sa najtežim uslovima – hladnoćom, vetrom i visinama više od 4.000 metara. Kako izgleda pedalirati kroz takve prilike i šta čoveka drži da ne odustane?
– Temperature su često padale ispod -20°C. Šator ujutru pod snegom, voda zaleđena, hrana tvrda kao kamen. Na 4.000 metara svaki obrtaj pedale traži mnogo više energije, a vetar te ponekad primora da siđeš i guraš bicikl. Tri puta sam padao po ledu. Ono što te drži nije snaga nego smisao: fokus na male ciljeve – do sledeće krivine, sledećeg brda – i svest da je svaki metar mala pobeda. Lepota netaknute prirode vraća dug za svaki uloženi napor.
Vaša filozofija je da je bicikl simbol slobode i način da istražujete svet. Šta Vam daje osećaj slobode – put, sama vožnja ili susreti sa ljudima?
– Slobodu mi daje sinteza svega toga – vožnja, put i ljudi. Ne postoji jedno bez drugog, jer svaka od tih dimenzija ima svoju ulogu u tom osećaju celovitosti. Ako ipak moram da izdvojim, rekao bih – sama vožnja. To je čista fizička i mentalna sloboda. Energija koju stvaram pretvara se direktno u pokret, bez posrednika. Nema motora, goriva, tehnologije – samo čovek i njegova snaga. U tom trenutku sve buke svakodnevice nestaju, glava se očisti, a misli se pretvore u ritam pedala.
Put mi daje kontekst – on je prostor slobode. Na raskrsnici biram pravac, mogu da skrenem, da zastanem, da promenim plan. Taj osećaj izbora, da ne moraš znati tačno gde ideš da bi znao da si na pravom putu, jedan je od najlepših. A susreti sa ljudima daju smisao svemu. Oni su dokaz da sloboda ne mora da znači usamljenost. U svakoj zemlji, kroz svaki osmeh, gest ili čaj podeljen sa strancem, sloboda dobija lice – ljudsko lice.
Bicikl je za mene kao vatra: pokreće, greje i pročišćava. Put je ognjište koje joj daje oblik i pravac. Ljudi su varnice koje zapale smisao svega toga.
Kako ste odlučili da napišete „Biciklom od Srbije do Tokija“ i „Putevima svile do Mont Everesta“ – i kakve su reakcije čitalaca?
– Pisanje tih knjiga za mene je bilo način da zabeležim ne samo geografski, već i unutrašnji put – onaj koji vodi kroz samosavlađivanje, sumnje i male pobede. „Biciklom od Srbije do Tokija“ nastala je iz želje da se jedno veliko životno iskustvo pretoči u inspiraciju za druge. Nije to samo putopis, već svedočanstvo o veri u čoveka i dokaz da su granice često samo u našoj glavi.
„Putevima svile do Mont Everesta“ nastavlja taj put, ali dublje zalazi u duhovnu dimenziju i odnos čoveka prema svetu. Knjige su, na moju radost, doživljene kao iskrene i autentične – čitaoci mi često pišu da „put“ ostaje s njima i dugo nakon što zatvore korice. To mi potvrđuje da je smisao priče postignut – da pokrene, ohrabri i inspiriše.
Posebno Vas je inspirisao narod Hunza u Pakistanu. Šta Vas je najviše impresioniralo?
– Njihov duh zajedništva. Da, ishrana im je čista, život fizički aktivan, ali ono što ih zaista čini posebnima jeste osećaj pripadnosti. U njihovim očima vidiš mir – spokoj koji ne dolazi iz bogatstva, već iz povezanosti. Svako ima svoju ulogu, niko nije sam, čak ni u starosti. U društvima gde starost često znači usamljenost, kod njih ona znači mudrost i poštovanje. To je, rekao bih, njihov pravi eliksir dugovečnosti.
Šta je teže – fizički napor na hiljadama kilometara ili mentalna snaga da se izborite sa samoćom i neizvesnošću?
– Teža je mentalna borba, bez sumnje. Fizički napor ima granice – znaš da će bol proći, da će odmor pomoći. Ali um nema taster „pauza“. Noću, dok vetar šiba šator, telo spava, a misli ne prestaju. Strah, sumnja, osećaj besmisla – to su pravi protivnici.
Fizička izdržljivost te dovede do cilja, ali mentalna te vraća kući kao drugog čoveka. Jer telo može stati, ali um ne sme. Bez jakog uma, ni najjače telo ne vredi.
Kada govorimo o ekstremnim uslovima – od pustinje do Himalaja – šta Vam je bilo najlepše, a šta najteže iskustvo?
– Najlepše – tibetanska visoravan na 5.000 metara. Samo vetar, nebo i sopstveno disanje. U toj tišini osetiš koliko si sitan, a opet deo nečeg beskrajnog. Nije to sreća u uobičajenom smislu, već potpuni mir.
Najteže – pustinja Gobi. Beskrajna jednoličnost, vetar bez predaha, pesak koji ulazi u sve pore. Kad danima vidiš isti horizont, počneš da sumnjaš u sebe, u smisao, u put. To nije borba protiv prirode, već protiv sopstvenih misli. I to je najteža bitka od svih.
Kako su Vas sve te avanture promenile i šta ste naučili o sebi?
– Najviše sam naučio razliku između „ne mogu“ i „neću“. Telo uvek može više nego što mislimo – samo je pitanje koliko um dozvoli. Shvatio sam da je sreća u jednostavnosti: voda, toplotа, krov nad glavom i smisao. Sve ostalo su nijanse.
Takođe sam naučio da prihvatim ono što ne mogu da promenim – vetar, kišu, birokratiju, ali i životne prepreke. Ne možeš upravljati svetom, ali možeš sobom. I to je najveća sloboda koju sam otkrio. Ukratko, ove avanture su me naučile da je najveći izazov, ali i najveća nagrada, uvek u našoj glavi. I da je najlepši pogled, obično onaj koji je najteže osvojiti.
Koji je sledeći san na dva točka?
– Ne jurim kilometre, već iskustva. Svaka nova ruta je nastavak prethodne, samo u drugom obliku. Sledeći san nije tačka na mapi, već osećaj da svaki novi dan može biti putovanje. A ako iz toga izađe i nova knjiga… pa, koliko su bili opširni ovi odgovori, izgleda da sam već počeo da je pišem! (smeh)
AUTOR: LENA KARMAN
