Reditelju “Lazarevog puta” Ivanu Joviću se čini da nema priče koja u sebe uključuje bilo kakvu birokratiju a da ne ispoljava elemente kafkijanskog procesa

Dugoočekivani film “Lazarev put,” reditelja Ivana Jovića krenuo je svoj bioskopski život. Ova arthaus misterija, koprodukcija Srbije i Grčke, već je osvojila tri prestižne nagrade na svetskim festivalima i selektovana je na više od desetine festivala širom sveta.

Glavnu ulogu u filmu tumači Ivan Bosiljčić, koji nas vodi kroz priču o uličnom umetniku Lazaru, zarobljenom na tajanstvenom ostrvu, u borbi protiv neobične birokratije koja mu ne dozvoljava povratak kući. Osim Bosiljčića, u filmu igraju i Nebojša Dugalić, Žarko Radić, Judita Franković, Bojan Žirović i Ana Ćuk.

“Lazarev put” nije samo vizuelno i narativno iskustvo, već i duhovno putovanje. Film se dotiče univerzalnih tema kao što su potraga za smislom, iskušenja na putu samospoznaje i sukob sa neizbežnim silama sudbine. Lazarova borba da napusti ostrvo, postaje metafora za unutrašnje izazove s kojima se suočavamo dok tragamo za sopstvenim identitetom i slobodom.

Prva asocijacija koju pobuđuje priča „Lazarevog puta“ je Kafkin “Proces”. Na momente radnja filma se razvija kao kafkijanski proces…

– Meni se, nažalost, čini da nema priče koja u sebe uključuje bilo kakvu birokratiju a da ne ispoljava elemente kafkijanskog. Celog života imam fobiju od administracije, birokratije, i kad vidim formular koji treba da popunim dobijem mali napad panike. Ljudi se u tome bolje ili gore snalaze ali ne znam nikoga kome je to prijatno. Glavni junak filma se nađe u takvoj jednoj situaciji i neminovno je da priča nosi takvu atmosferu – svi smo to prošli, tu situaciju u kojoj ti kažu da ti fali još jedan papir, a ti nisi siguran čemu služi ni onih pedeset koje si dotad sakupio – priča reditelj Jović.

Da li je izbor za rolu Lazara odmah pao na Ivana Bosiljčića, kome je ovo prva glavna filmska uloga?

– Prvo smo imali dogovor sa drugim glumcem a Ivanu Bosiljčiću je bila namenjena uloga koju u ovoj podeli igra Nebojša Dugalić. Kad se taj početni dogovor promenio, desilo se da je Ivan bio najbolje upoznat sa duhom filma i glavnim likom i bio je logičan sledeći izbor. Mislim, nakon svega, da mu je ta uloga jednostavno bila namenjena, čekala ga je, možda i zato da bi se uzdigao u duhu, istražio neke prostore koje do tada nije imao prilike da istražuje u glumi.

Ivan je veoma darovit glumac, kao i mnogi naši glumci nedovoljno iskorišćenog glumačkog registra. Mislim da je veoma teško biti glumac kod nas, da su im izbori često veoma ograničeni, da veoma često završe bivajući birani za slične uloge koji im nisu dovoljno veliki izazov, niti omogućavaju glumački rast.

On je ovde uradio izuzetan posao i nadam se da će i drugi sagledati njegove mogućnosti.

Ovaj projekat ste pripremali nekoliko godina. Koliko ste se “mešali” u posao supruge Monje, koja je napisala scenario za “Lazarev put”?

– Monja i ja radimo na specifičan način u jednom kreativnom jedinstvu, otvaramo u tom stvaralačkom smislu jedno drugo. Nekad to radimo dopunjujući se, nekad to radimo sporeći se, ali to je jedna veoma dinamična kreativna situacija.

Monja je specifičan scenarista i mislim da je njena pozicija u kontekstu savremene srpske scenaristike nestandardna. Ona je završila književnost, doktorirala književnost i to jednu kod nas retku temu – naučnu fantastiku, odnosno utopiju i distopiju. Njena književna i filmska kultura je velika, obrazovanje izuzetno ali pored toga ona zbog prirode svojih studija ima redak uvid u strukturu narativa, njena sposobnost analize svih elemenata priče – kompozicije, likova, razvoja svih tih elemenata je vanserijska jer joj je obrazovanje kako rekoh, nestandardno za scenaristu.

To je čini, na primer, izuzetnim čitaocem tuđih scenarija, ona zaista ume da unapredi tuđi tekst. Književno obrazovanje je veliki saveznik scenaristi, jer je književnost starija od filma a sve su to priče sa istim zakonitostima pripovedanja. Ja sam onaj koji na taj predložak dodaje filmsku imaginaciju jer moja misao teče u slikama, i veoma često neki atraktivni kadrovi koji nisu presudni za sam tok pripovedanja ali čine film filmom – dolaze iz mene. Ja sam onda i onaj koji priču stilizuje u skladu sa tom imaginacijom, ali ja nemam potrebe da utičem na strukturu jer su Monjine pripovedne strukture ili socijalno-psihološke motivacije likova precizne. To je zato što ona o svakom liku zna sve, zna mnogo više no što priča kazuje, i to osmisli sve pre samog pisanja. Ali ona neće smisliti kadrove, na primer,  razbijenih lubenica u “Lazarevom putu” ili farbanja košnica u baš određenu plavu boju koja je ista kao boja dečakove majice u “Isceljenju” , niti će na taj filmski način osetiti i videti lokacije – to će sve doći iz mene, jer ja mislim u filmskim slikama. I zato joj često mogu reći – ovo je nemoguće snimiti a da stvarno dobro izgleda pa onda menjamo i smišljamo nešto drugo. To obično smislim na kraju ja, ali me razgovor sa njom uvek inspiriše i otvori.

Rekli ste da se ovakav film retko viđa u evropskoj, a ja bih dodala i svetskoj kinematografiji. Šta je to što film nudi gledaocima, što oni nemaju priliku da vide u današnjoj kinematografiji?

– Pretežni deo kinematografije i kod nas i u svetu je ili zabava ili društveni komentar. Bavljenje egzistencijalnim pitanjima je na filmu ređe i to je razumljivo. Kad tome dodate neka transcedentalna ili religiozna pitanja, vaša filmska niša postaje sve uža. A ovo je takav film.

Da li vam je najkomplikovanije bilo snimanje scene na litici ostrva Folegandros?

– U pitanju je teže dostupna lokacija, i mada smo mi radeći “Isceljenje” imali priliku da se zavlačimo iza nekih stena na izvoru Crnog Timoka i porovedemo dan u vodi koja nema više od 4 stepena, sve je to ipak bilo kod nas i na kopnu. Ovde nije bio problem kad smo konačno stigli – bilo je naporno vući opremu do crkve na litici, ali pravi izazov je bio pre toga, jer brod nije mogao da isplovi iz luke na Santoriniju, skoro svi smo u toj plovidbi dobili morsku bolest i zaista je u tom smislu bio podvig – izaći sa tog broda, sabrati se i odmah nastaviti snimanje. Egej u aprilu ume da pokaže svoje surovo lice i mi smo to dobrano osetili, i to baš na kraju, snimajući za radnju ključne scene. Veoma sam zahvalan celoj ekipi na tolikom  istrpljenju. Na kraju smo ostali i zarobljeni na ostrvu jer nismo zbog vremenskih uslova mogli isploviti natrag. Ponovio nam se scenario iz filma.

Film će pratiti i knjiga “Dnevnik Lazarevog puta”…

– Pa, to je jedna specifična knjiga u kojoj ja kroz niz eseja i razgovora sa saradnicima, pokušavam da ocrtam kreativni i duhovni put nastanka ovog filma, na neki način to je kao nekakav “making of”, samo u literarnom obliku. Tu su sva moja stvaralačka preispitivanja, sumnje, problemi, ali i razmišljanja saradnika jer film stvaramo sa drugima, bez obzira što nastaje po našoj viziji.

Kakvi su vam planovi posle “Lazarevog puta”?

– Sledeća filmska priča koja čeka da bude ispričana.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ