Kolumna: Film „Ruski konzul“ i pogled na Kosmet ali „širom zatvorenih očiju“

Film „Ruski konzul“ definitivno daje odgovore na mnoga pitanja i nadam se da će konačno opovrgnuti sve one premise i uvrežena mišljenja o Srbima na Kosovu i Metohiji. Putujem tamo više od deceniju kao novinar, hodočasnik, humanitarac i ne znam ni sama koliko sam se puta naslušala u Beogradu odvratnih komentara „Šta ćeš tamo?“, „Oni su jezivi!“, „Prodali su sve i došli ovde!“. Retko kada sam za mentalni sparing sa negativnim ljudima, ali kada jesam, odgovarala bih „Da li ste vi bili nekad na KiM“ i gotovo uvek dobijala odričan odgovor.

Uglavnom se skamenim, jer nikada nigde u Evropi nisam srela narod, koji toliko mrzi svoj narod. No, kako je naš otac Ilija umeo da kaže, kada sam ja mali glupson dolazila iz Praga i komentarisala šta je tamo sve bolje, „E moja ti, da ti malo znaš istoriju i koliko je vojničkih čizama pregazilo ovu zemlju, ne bi tako pričala, već bi razumela“.

Film između ostalog prati život profesora istorije Ljuba Božovića, koji silom neprilika na KiM od stresa umišlja da je ruski konzul.

Profesora glumi Žarko Laušević i to je njegova poslednja uloga koju je uprkos teškoj bolesti briljantno izneo. Maestro svira za kraj krešendo.

Iliju leči psihijatar Ilija Jugović kojeg glumi Nebojša Dugalić, koji po kazni partije odlazi da radi na Kosovo i Metohiju. Profesor istorije tvrdi da će „Rusija ponovo postati Rusija, a Kosovo će opet biti srpsko“. Takva tvrdnja je bila dovoljna da okrene sve protiv njega, i albanske moćnike, ali naše profitere, a posebno članove Komunističke partije. Albanci su tada raznim jezivim tehnikama iseljavali Srbe sa Kosova i Metohije dok ostatak Jugoslavije nije imao pojma šta se tamo dešava. Nešto poznato?

Meni najjeziviji oblik nasilja šta su sve radili Srbima koji nisu hteli da prodaju i to ne kuću, nego njivu, jeste „Slučaj Martinović“ jedina knjiga koja je ostala nepročitana iz meni znanih razloga. Đorđe Martinović je bio Srbin sa Kosova i Metohije koji je 1985. godine primljen u Dom zdravlja Gnjilane, tako što je dopuzao krvav do ambulante. On nije želeo da proda njivu Albancima, pa su ga oni nabili na kolac na kojem je bila polulitarska staklena flaša. Flaša je pukla i ostala u utrobi žrtve. Tada je u cilju očuvanja „bratstva jedinstva“ izvesni pukovnik Novak Ivanović naterao Martinovića dok je ležao na VMA da prizna da se on samozadovoljavao na njivi i da je tako nastala povreda. Martinović je posle pet operacija i pritisaka prodao svoju njivu. Dobro je napomenuti da su njegova tri sina i dva unuka bili mobilisani za vreme NATO bombardovanja.

Na takve slučajeve se i tada, a i danas gleda širom zatvorenih očiju. Prvi put kada sam otišla tamo očekivala sam očaj, dok su me domaćini u enklavama dočekali ozarenih lica, puni radosti što sam tu, što nisam zaboravila na njih i od tada su se ta putovanja sjurila u krv. Zastrašujuće u celoj priči je to što u EU nemaju pojma da na teritoriji Evrope postoje enklave. Utoliko je poziv novinara veći, no što kažu moje kolege „Niti znamo nekoga ko ide na KiM, niti ko bi te sve priče objavio“.

Nedavno sam bila u manastiru Sočanica, gde nas je toplo dočekao ozareni otac Justin i tamo sam po prvi put videla pećinu ispod manastira, tačnije skrivnicu, gde su se nekada krili i molili vernici dok smo bili vekovima pod Turcima. Poredeći sa tim, moja borba je mlaka. Nemam tamo dedovinu, rodbinu i nikog svog, ali uprkos tome, imam utisak da imam tamo sve.

Ne znam da je neko bolje objasnio situaciju na Kosmetu, do filma „Ruski konzul“, i ova bleda senka od kolumne je napisana kako bi vas dodatno motivisala da odete u bioskop, odnosno na KiM. Naš otac Ilija je govorio „Lepo je sve to gde ti putuješ, ali ako ne znaš svoju krv i gen, ko si, šta si, džaba ti sve“. Donekle sam onaj gorepomenuti domaći uradila, i to majstorski, pa i roditelje odvela da vide Kosovo i Metohiju.

Ono što me muči u celoj priči, a taj odgovor nisam dobila nijednim putovanjem, štaviše ni filmom „Kome i zašto odgovora ovakva situacija na Kosmetu?“ ili je to Kvaka 22?

Autor: Lena Sladojević