Čekajući Konkursoa citiram Mitra Tarabića, proroka kremanskog «Čoek će više vjerovati svome sokoćelu, nego svome prvom komšiji»
Moje sećanje ne seže toliko u prošlost koliko vizija kremanskog proroka doseže u budućnost. Tumarajući po fragmentima svog detinjstva, rado se sećam vremena kada smo u sobi prepunoj komšija, okupljeni oko TV prijemnika posmatrali neku od humorističkih serija Radivoja Lole Đukića na tada jednom jedinom kanalu Jugoslovenske Radio Televizije.
To sokoćalo marke MAJOR 67, preko koga je ponosno vijorila taze uštirkana šustikla, ponos i dika EI Niš, tek ištancovan, bio je jedan od retkih prozora u svet u mom, a verujem i u selima širom Juge (od Triglava do Đevđelije). Paliо bi se u retkim prilikama, o praznicima, ili kad bi nastupali Mija i Čkalja.
Ono što me je posebno fasciniralo i što mi je neko vreme predstavljalo pravu misteriju, bio je osećaj da sam i sam deo televizijskog programa. Klinačka mašta dopirala je do te mere, da sam mislio da ovi sa televizije meni govore. A kad bi voz, uhvaćen znalаčki iz donjeg rakursa, krenuo, sakrivao bih se pod sto da me kojim slučajem ne bi zgazio. U retkim trenucima kada bih se našao sam oči u oči sa ekranom, bukvalno bih razgovarao sa TV junacima. Znao sam i da skinem masku iza televizora ne bili se nekako ušnjao u njega. Jednoga dana to mi je zaista i uspelo. Tako je televizija postala deo mene, a ja deo nje. Dali smo se jedno drugome. Valjda zato što smo zajedno odrastali.
Možda će vas interesovati…
KARAVAN Milana Kovačevića ispunjavao je moje dečačke snove. Vodio me je upravo tamo gde sam želeo da budem. Spontano, jednostavno, ali znalački i nadahnuto. Dokumentaristički. Bio je to nenadmašan stvaralački pokušaj koji danas primećujem na nekim inostranim kanalima – doduše utegnuto, tehnički i filmski, al’ nekako bez duše i šarma. Milan Kovačević je to radio pre više od 30 godina!
Prosto neverovatno da danas TV radnici (rade tako na televizijama) o tome mogu samo da sanjaju. Da, malo su poljuljane sujete i „autorstvo“ naših TV zvezda i zvezdica uljuljkanih u slavi svojih televizijskih čeda, a čiji su autori i voditelji i „putem kojih“ nas vode kroz svoje tok, rijaliti i ostale šou programe. Ma, da se naježiš!
Milanu Kovačeviću nisu bili potrebni piplmetri i rejtingzi i ostali šaržeri sujete. Bio je i ostao nenadmašan. Najbolji.
U sunovratu sistema vrednosti (teško da će se povratiti i pored šarmantno visoke naknade za buduće korisnike etra) u zemlji koja se još nije dočekala posle salta mortale (a kad će – to niko ne zna), TV radnici (oni koji rade na televizijama) su izgubili osećaj za ljudskost. Za realnost.
TV stanice nas zapljuskuju sadržajem, u najmanju ruku, sumnjivog kvaliteta. Sadržajem koji naša niskoproduktivna i skučena svest guta k’o biba (ćurka!). Od DINASTIJE do SOKOLOVOG GREBENA i GUŠTEROVOG OSMEHA, pa sve do ROSE SALVAHE i KASANDRE… (izvinjavam se, ostale su mi serije promakle), koje su domaćice zakivale za fotelje.
I danas se vrednost IQ, famoznog koeficijenta inteligencije, određuje tako što se od broja 150 (otprilike toliko epizoda štancuju po seriji) oduzme broj odgledanih epizoda pomenute Kasandre (mada sam se više ložio na Ljovisnu).
Ako se u obzir uzme i obavezno gledanje repriza, dolazi se do frapantnog rezultata.
IQ je dobio negativan predznak!!!
Ako posegnemo za matematikom kao egzaktno deklarisanom naukom, to izgleda ovako:
150 – 150 = 0 (i slovima NULA)
0 – 150 = –150 !!!
Posledice ovakve računice, gde nam jaja prodaju na kilo i bele bubrege za bubrege, više su nego bizarne: totalna destrukcija domaće TV produkcije!
Nažalost, takva je realnost. A jedno zlo nikada ne ide samo…
Naime, ovi naši TV magnati ne samo da nas truju tuđim sapunicama, nego se utrkuju u sopstvenoj proizvodnji istih!!! I tako po sistemu deda za repu, baba za dedu (čitaj: rokaj, snimaj), iščupaše, i to bez anestezije, jedini zdravi zub.
„Autori i autorke“ u pomalo impotentnim, i tako već u startu isfrustriranim nazivima svojih TV mezimaca, upadoše u sopstvenu zamku ili klopku ili „ko pile u kučinu“ u dvoboj ili duel ili…
Pravo sa modne piste, manekenke i manekeni stadoše pred kamere i latiše se posla prezentera TV vesti. Tako su vremenom potiskivali nerealizovane glumce i lutke sa naslovnih strana. Čisto radi zadovoljavanja najnižih pobuda gledalaca (u dobra!!). A gazde su odrešile kesu i tako upotpunjavale rubriku work experience (CURRICULUM VITAE) u CV-jima svojih ljubimica. A Boga mi i njihove budžete, koji su bezobrazno iznad proseka. Tako da su prelasci domaćih TV vedeta sa stanice na stanicu bili praćeni kao zimski prelazni rok kod fudbalera.
Posao prezentera TV vesti i više je negoli „serijozna“ rabota tamo na Zapadu. Često konstatujemo da su baš ružni ti voditelji vesti na BBC-u, CNN-u… i kako su ovi naši mnogo lepši.
Tačno!
Ali zato, kada demokratijom daljinskog upravljača prešaltamo sa naših na neke strane vesti… Spolja gladac, a unutra jadac – e tako izgledaju TV vesti na svim domaćim stanicama, bez obzira da li nacionalne ili lokalne. Neka se ljute ostale forme, ali vesti najjasnije reflektuju kvalitet TV produkcije jedne stanice.
Prosečno obrazovan konzument elektronskih, štampanih i svakojakih medija danas je u zemlji Srbiji dobro obavešten. Javna je tajna da u Srbiji svi znaju sve.
Pa dobro – pitam se, šta će nam televizija?
A ima ih. Ni broja im se ne zna. Jedna groteskna šarada. Jer u Srbiji, kad ne znaš šta ćeš s parama – otvoriš televiziju. Ništa lakše! Kada otvaramo, mi baš otvaramo. Tako je i sa bankama i sa svim ostalim malo sofisticiranijim stvarima. Kako kažu, Arapin kad ima masla, on se njime i po zadnjici maže.
U Srbiji deluje preko 300 političkih partija i bar toliko TV stanica. Prema zasluzi i rejtingu svi su se već udomaćili. Il’ je prišao Muhamed bregu, il’ breg Muhamedu.
U nekom predstojećem tok-šouu zamajavaće radničku klasu i poštenu srpsku inteligenciju. I sve tako dok se nebo iznad Srbije ne rasparča na emitere koji će dobiti svoj deo etarskog kolača. Ali – moraće prvo da kanu. Jel’ u državnu kasu, jel’ malo na stranu.
I da se ne zamajavamo – nezavisnih nema.
Političari kontrolišu medije, a mediji političare. Da li? Ako malo zavirimo u gomilu, ne koristeći se švedskim detektorom, videćemo da svi imaju svoje sokoćelo i da od usta odvajaju kako bi platili TV pretplatu, ili će se pozvati na imunitet.
Videćemo u narednoj epizodi. Do tada – ne menjajte mesto. U pravom ste kanalu!
Iza svake šustikle treba bar po jedna televizija da vreba!
AUTOR: DRAGAN PANJIĆ PANJA
Možda će vas interesovati…
