Na društvenoj mreži X jedna korisnica je napisala: „Ja sam mogla biti Irena Karić, da sam u ruci imala sjekiru taj dan.“ Ta rečenica otvorila je lavinu ispovesti žena koje su preživele porodično nasilje. Uz njihovu dozvolu prenosimo svedočenja, kao i priče žrtava koje smo sami intervjuisali.
Ali najpre – podsećamo na slučaj Irene Karić koji je potresao ceo region.
Irena Karić osuđena je na devet godina i šest meseci zatvora zbog ubistva supruga Nijaza. Presudu je prvobitno poništio Vrhovni sud FBiH, ali je Kantonalni sud u Sarajevu ponovo doneo istu kaznu.
Tragedija se dogodila 19. maja 2023. godine u porodičnoj kući na Sedreniku. Irena je suprugu sekirom nanela povrede od kojih je preminuo. Na suđenju je ispričala da je godinama bila izložena nasilju, ponižavanju i kontroli. Svedoci, uključujući i njenog sina Gabrijela Đokovića, potvrdili su da je trpela dugotrajno fizičko i ekonomsko zlostavljanje. Nijaz joj je uzimao platu, trošio novac na kockanje i redovno je tukao.
Dok region „mrcvari“ slučaj i do najsitnijih detalja analizira i prepričava Irenino svedočenje, važno je naglasiti: gotovo nikada ne gledamo svedočenja muškaraca koji su počinili femicid. Upravo zato, žene širom regiona prepoznale su se u njenoj priči i progovorile.
„Bivšeg muža sam htjela udariti sjekirom koja je stajala u uglu kod vrata. Ne samo htjela – zamahnula sam, a on pobjegao u dnevnu sobu i zalupio vrata. Sjekira se zabola u drvo i ostavila rupu.
Malo ko zna da je moj sin dobijao epi napade gledajući kako me njegov otac tuče. Godinu dana sam pokušavala prijaviti nasilje, a u policiji mi nisu dozvolili. Poznavali su njega ili oca. Za njih sam bila žena koja ‘stvara probleme’. Govorili su: ‘gospođo, uđite u kuću, to su porodični problemi.’ A ti problemi su bili to da se on u tri ujutro dere ispod prozora da će zapaliti i mene i dijete. Da me čupa za kosu, prijeti da će mi odrezati grkljan i ‘guziti me mrtvu sedam dana’. Te noći sam više puta zvala policiju, kad god bih uspjela da mu istrgnem telefon.
Kad je dobio zabranu prilaska, nastavio je da me uhodi, zove, piše. Policajci u Ilidži su mi govorili: ‘skini se čovjeku s vrata’. U Centru za socijalni rad rekli su mi da sam ja nasilnik jer nisam zvala umjesto djeteta. Godinu dana sam molila za pomoć.
A komšinica mi je rekla: ‘kono, nisi se trebala razvoditi, i ja svašta prolazim, ali neću da budem javni WC.’
Poslije sam se još mjesecima krila, a njegov gazda mu je otkrio gdje sam. Zabrana je vrijedila isto koliko i papir na kojem je pisala. Danas živim sa traumama. Ako neko jače pokuca dok spavam, srce mi iskoči u grlo. Bolje smo, i sin, i ja, ali želim da kažem svim žrtvama – borite se i poverite se nekome, naći će se rješenje!“
„Godinama sam trpela nasilje. Imali smo troje dece i nisam imala gde. Te noći mi je stavio nož pod grlo, a najstarija ćerka je pozvala policiju. Oni su ga priveli, a ja sam završila u Sigurnoj kući. Nakon nekog perioda sam se vratila, jer nisam imala gde da odem. Muž je završio u zatvoru.
Vrlo brzo sam se zaposlila. Marko, moj sin, operisao je srce sa 13 meseci – trebalo nam je sve. Radila sam i po dva posla, a decu nije imao ko da čuva. Tog dana sam radila drugu smenu, a najstarija ćerka je, posle školskih obaveza, zaspala. Ovoje dvoje mlađih otišlo je u šupu i tamo se igralo s vatrom, verovatno pokušavajući da se ugreju.
Kada me je komšinica pozvala i rekla da gori šupa, ja sam umrla pre nego što sam stigla kući. Tražila sam ih po poljima, po šumama… A onda su mi inspektori rekli da su pronađena tela u šupi.“
„Trpela sam nasilje osam godina. Pobegla sam samo sa jednom bebom. Ni pelenu nisam uzela, ni cuclu. Samo dete u kolica i trči. Porodica je jednom došla. Rekli su mi da će se promeniti. A on je meni rekao: ‘ako još jednom kažeš tvojima, ubiću ti brata’.
Komšije su me videle krvavu i oni su pozvali policiju. Deca su me držala za noge dok me je tukao, a on je umesto mene udario njih. Jednu bebu je udario metalnom kopčom od kaiša. Mene je ubo nožem tri puta.
Svekrva je više puta zvala policiju. Rekla mi je: ‘pobegni, ubiće te’. I tog dana sam pobegla. Prijavljivala sam ga. Vraćali su ga kući za dva sata. Meni su rekli: ‘idi ti kod svojih’. A gde da idem, kad nemam gde?“
Pitali smo građane zašto institucije ne štite žene i zašto je nepoverenje prema žrtvama i dalje pravilo:
„Zato što je ovo Balkan – žena je potčinjena muškarcu.“
„Mentalitet – muškarac je uvek u pravu. Žena je kriva za sve.“
„Centar za socijalni rad ne radi svoj posao. Ženi se ne veruje.“
„Neke policijske stanice otvoreno ponižavaju žene kad prijave nasilje.“
„Kada žena dođe u policiju i kaže da se plaši da će je muž povrediti, prvo pitanje koje dobije glasi: ‘Da li vam je nešto uradio?’ Sistem reaguje tek kada žena bude pretučena ili ubijena. To je potpuno pogrešno postavljena logika.“
Prelević ističe da nasilnici često nemaju kriminalni dosije, pa se tretiraju kao „neopasni“, što je velika zabluda.
„Radio sam kao sudija, ministar policije i advokat – i iz svakog ugla vidim isto: žrtvi se ne veruje. To stvara atmosferu u kojoj nasilje postaje norma, a ne izuzetak. Žene se obeshrabruju da prijavljuju nasilnike jer znaju da će biti ispitivane, ponižavane ili vraćene kući. To je sistemska greška, ne pojedinačna.“
Ove priče pokazuju ono što institucije uporno odbijaju da priznaju: žene najčešće prijave nasilje pre nego što se desi tragedija, ali sistem zakazuje iznova i iznova. Svaka žena u ovoj priči mogla je završiti kao Irena Karić. Svaka je preživela godine pakla koje su institucije ignorisale. Svaka je vapila za pomoći – ali nije bila zaštićena. A najvažniji korak ka rešenju je jednostavan: verovati žrtvama, a potom ih zaštititi.
AUTOR: LENA KARMAN
Pročitajte šta stručnjaci kažu…
