Проф. др Александар Петровић: О Вонгару између светова

Сећање на Сретена Божића – Вонгара

Ауторизована реч проф. др Александра Петровића, професора Културне антропологије на Универзитету у Београду, на скупу 30. априла 2026. у Горњој Трешњевици посвећеном сећању на Сретена Божића Вонгара.

ФОТО: Приватна архива

Окупили смо се овде између светова, како је овај сусрет изврсно насловила Јелена Симић, у Горњој Трешњевици код Аранђеловца, родном месту не само Сретена Божића Вонгара већ и целе породице Божић. Повод је меморијалан јер нас је Вонгар напустио у марту ове 2026. године. То је и прилика да се сетимо и других из породице Божић чије дело не одликује лепо писање и замишљање заплета, већ доследно извођење живота из сведочења истине. То је ход по уској стази патње изван удобних широких путева опсена и обмана, својеврсна побуна јер ништа се не одбацује тако лако као истина и не лепи тако слепо као лаж.

Трновит пут слободе

Вонгар је имао трновит животни пут трагања за слободом који је био све само не лак, али је на њему оцртао бразду истине. Он је из Југославије отишао у Француску и потом у Аустралију исписујући једну од најбољих књижевних аутобиографија XX века. На том путу показао је својим животом и делом да је све повезано невидљивим нитима и да се у сваком углу овог света догађа исто. Зато све што је писао о аустралијским Абориџинима заправо је прича о нама. Он је тамо и овде видео убијање људи, отимање земље, брисање сећања, искорењивање културе, разарање језика, срозавање свести, рационализовано ропство. Сретен Божић је писао о Абориџинима да би нас упозорио шта нас је снашло и шта нас чека. Рио Тинто је у Аустралији разорио пећину са цртежима од пре леденог доба, рударске компаније су у Србији уништиле улаз у пећину Рсовачу код Аранђеловца. А спремају се и да без милости прекопају целу земљу у потрази за поѕемним благом. Много је сличности које кроз његово писање можемо да откривамо и да се упитамо где смо, у каквом свету живимо и шта треба да чинимо док нам нуклеарна претња лебди над главом, а клонови и кловнови воде нашу и светску политику. Он је пишући о Абориџинима говорио о нама. Његова дела су као отворено писмо које нам је упутио и које смо тек почели да читамо. Поред похлепног трагања за рудним сировинама, линијским парковима који се планирају дуж наших река одузеће нам се земља, дигитални центри уништиће водне изворе. Тако ће се припремити ефикасно ропство затварања становништва у резервате надгледаних оскудних ресурса петнаестоминутних градова из којих ће се тешко излазити. Тако су и Индијанци намамљени у резервате с обећањем да ће тамо уживати благодети цивилизације док је територија континента постала практично „терра нулиус“ (лат: ,,ничија земља“) коју су запосели освајачи. То разумевање, отварање порука које нам је Вонгар оставио тако све више изгледа као ломљење печата у Јовановој апокалипси.