Intervju sa Tjašom Črnigoj i Tijanom Todorović: Seksualno vaspitanje II – Uloga teatra u razumevanju seksualnosti

U seriji članaka Seksualno vaspitanje II istražujemo izazove i tabue vezane za seksualno obrazovanje i prava žena kroz prizmu angažovanog teatra i društvenih istraživanja. U razgovoru sa Tjašom Črnigoj i Tijanom Todorović, ispitujemo njihove motive, metode, i iskustva koja su ih inspirisala za stvaranje serije predstava „Seksualno obrazovanje II“ koja otvara teme kao što su vaginizam, istorija kontracepcije, i seksualno obrazovanje u bivšoj Jugoslaviji.

Njihovo istraživanje, koje su same opisale kao „gerilsku akciju,“ otkriva koliko su složeni problemi pristupa informacijama i kako kulturne norme utiču na zdravlje i slobodu žena. Članak će vam doneti uvid u delove istorije koji su zanemareni, pitanja koja postavljaju i sa čim se sve suočavaju u svojoj misiji.

ISTRAŽIVAČKI PROCES

Princip: Veoma sam zainteresovan za vaš istraživački postupak. Video sam da je bio veoma detaljan, ali jedno mi je ostalo nejasno – zašto nigde nema pomena o dijafragmi?

Tjaša: Dijafragma se pominje, ali manje nego što bismo očekivale. Posebno nam je bilo izazovno pronaći fotografije ili fizički primer dijafragme. Smatramo da je to znak da živimo u patrijarhatu, jer je očigledno ovaj deo istorije smatran nevažnim za očuvanje. Na kraju smo ipak pronašle fotografije, pa čak i primer dijafragme napravljene od gume.

Princip: Zanimljivo je da si pomenuo Jugoslaviju. Pripadao sam generaciji koja je slušala mnogo negativnog o njoj.

Tjaša: Da, mogu to zamisliti. Ipak, bilo nam je važno da se fokusiramo samo na određeni aspekt Jugoslavije koji je bio poseban i progresivan za svoje vreme, a koji može biti inspirativan za sadašnjost.

Princip: Kroz predstavu dobio sam osećaj da je Jugoslavija bila progresivna zemlja. Kako je moguće da pre pedeset godina tema kojima se bavite nisu bile tabu?

Tijana: Jedina razlika je što je postojala jasna namera da se rešavaju problemi, poput abortusa, koji su bili očigledni. Na tim problemima se sistematski radilo, uz paralelno obrazovanje. Sistem je počivao na tome da, iako su neka prava bila garantovana zakonom i ustavom, to ne znači da su svi ljudi odmah postali progresivni u svojim stavovima. Da je to bilo drugačije, verovatno ne bismo zapali u današnju retradicionalizaciju. Kao što smo rekli u razgovoru, promene su dolazile „od vrha ka dnu“, a ne obrnuto. Ipak, važno je napomenuti da su ljudi, barem u nekom trenutku posle Drugog svetskog rata, počeli da razmišljaju o tim pitanjima.

Princip: Kako si se osećala dok si istraživala temu dijafragme i naišla na poteškoće u pronalaženju informacija, čak i u Rijeci?

Tijana: Osećala sam se potpuno opsednuto traženjem informacija. Pisale smo svima za koje smo mislile da mogu pomoći. Bilo je ludo – spavale smo i budile se s tom misijom u mislima. Svaki mali trag nam je davao nadu, kao da smo na korak do rešenja.

Međutim, sve te informacije bile su raspršene i nesistematizovane. Kao što je Tjaša ranije rekla, niko se time nije bavio jer su te stvari bile previše blizu i jednostavno se podrazumevale. Ali, kako vreme prolazi, postaje jasno da mora postojati neki sistem za očuvanje ovih informacija. Da nismo sada radile ovu predstavu, dijafragma bi verovatno bila zaboravljena, kao deo istorije koji nikada nije bio dokumentovan.

Naše istraživanje bilo je poput gerilske akcije – od traženja privatnih brojeva, preko pisanja institucijama, do prebacivanja od jedne osobe do druge. Svi su želeli da pomognu koliko su mogli, ali za neke stvari smo shvatile koliko je teško pronaći konkretne informacije.

Princip: Da li si naišla na ljude koji nisu želeli da ti pomognu? Ljude koji su možda bili u poziciji da pomognu, ali su odbili da daju informacije o institucijama, uslugama ili osobama?

Tjaša: Iskreno, nisam imala osećaj da su ljudi koje smo kontaktirale želeli da zadrže informacije za sebe ili da nas namerno sabotiraju. Naprotiv, delovalo je kao da ih je naša potraga za dijafragmom intrigirala. Sećam se kada smo pozvale arhiv Save Kranja u pokušaju da pronađemo bilo šta vezano za dijafragmu. Nisam imala utisak da nam ne žele pomoći, već više da stvarno nisu znale da li te informacije postoje. Međutim, bilo je trenutaka kada smo osećale da nas prebacuju s jednog mesta na drugo, kao da ni sami nisu sigurni šta tačno tražimo. Mnogo nam je pomogla dr. Maja Vehar, istoričarka koja se bavi istorijom seksualnog obrazovanja u Jugoslaviji i koja je bila stručna saradnica na projektu.

Ipak, nismo odustajale, iako je bilo trenutaka kada je bilo lako pomisliti: „Možda je najbolje da prestanemo.“ Ali upornost se isplatila. Na kraju, fascinantno je koliko smo informacija uspele da prikupimo, čak i kada se činilo da ih možda nema.

SEKSUALNO VASPITANJE II

Princip: U prvom delu serije bavili ste se vaginizmom i bolnim seksualnim odnosima. Možeš li pojasniti šta je vaginizam i zašto se smatra jednom od najtežih seksualnih emocija kod žena?

Tjaša: Da, vaginizam je stanje koje se odnosi na grč mišića karličnog dna. Ovi mišići se toliko snažno stegnu da penetrativni seks postaje nemoguć, iako žena želi da ima odnos. Vaginizam se često smatra jednim od najtežih seksualnih poremećaja kod žena. Ovaj problem zahteva pažnju i tretman jer može značajno uticati na kvalitet života i intimne odnose žene.

Princip: Pomenuli ste da je dr Gabriela Simetinger bila stručna saradnica na ovom projektu i da se bavi pitanjem vaginizma. Možeš li objasniti šta ste otkrile tokom razgovora s njom, posebno u vezi sa uzrocima vaginizma?

Tijana i Tjaša: Da, dr Gabriela Simetinger je bila od velike pomoći u razumevanju vaginizma. Tokom razgovora s njom, osvetlila je različite aspekte ovog stanja. Ponekad vaginizam može biti povezan sa traumom, ali to nije uvek slučaj.

Tjaša: Uzrok vaginizma je strah od penetracije. Na to utiču lični faktori, a veoma važni su i kulturni, kao što su nedostatak seksualnog obrazovanja ili tradicionalna hrišćanska uverenja. Vaginizam je češći kod žena koje su u prošlosti doživele seksualno zlostavljanje.

Princip: Rekla si da ste želele da istražite društveni mit o tome šta zapravo predstavlja seksualni odnos. Možeš li pojasniti šta ste otkrile kroz razgovore sa ženama koje ne mogu imati „tradicionalni“ seks?

Tjaša: Da, želele smo da istražimo taj društveni mit, jer većina ljudi smatra da je seksualni odnos jednostavno stavljanje penisa u vaginu. Kada većinu ljudi pitaš šta je seks, to je njihov odgovor. Međutim, kroz intervjue sa ženama koje ne mogu da imaju takav seks, otkrile smo nešto mnogo dublje i zanimljivije.

Dr Gabriela Simetinger, koja radi sa ženama koje pate od vaginizma i sličnih poremećaja, istakla je da to često postaje prilika za njih da otkriju druge seksualne prakse i redefinišu šta za njih predstavlja seks. To nas je navelo da se zapitamo – šta je zapravo seks? Šta sve seks može biti, a šta znači ljudima koji ne mogu da imaju „konvencionalni“ odnos?

I dalje živimo u društvu koje pretpostavlja da je seks definisan penetracijom – muška erekcija i vaginalni odnos. No, razgovori sa ženama koje ne mogu da imaju taj „tradicionalni“ seks pokazali su nam koliko različite forme intimnosti i seksualnosti mogu biti značajne, i koliko je važno preispitivati te društvene norme.

Princip: Kako ste organizovale sadržaj serije?

Odgovor: Serija se sastoji od pet delova. Od početka je ideja bila da istražimo seksualni užitak žena kroz različite perspektive i pozorišne postupke. Prvih nekoliko meseci radile smo u laboratoriji, gde smo izvođačice Lina Akif, Sendi Bakotić, Nika Rozman, Vanda Velagić i ja istraživale ovu temu vrlo široko. Nakon nekoliko meseci, odabrale smo pet tema koje su nam se činile najuzbudljivijima i najvažnijima. Tih pet tema kasnije smo obrađivale kroz pojedinačna predavanja-performanse.

IZVOR INSPIRACIJE (Kontekst rađanja ideje)

Tjaša: Studirala sam filozofiju i komparativnu književnost, a onda sam se okrenula pozorišnoj režiji. Već na drugoj godini fakulteta, odlučila sam da to bude moj put. Paralelno sam studirala, jer mi je bilo važno da završim filozofiju i komparativnu književnost. Imala sam osećaj da to daje širi okvir mom razumevanju pozorišta i njegovog mesta u društvu.

Kada sam radila istraživanja za predstave, stvarno sam uživala u tom procesu. Imala sam znanje o istoriji filozofije, što mi je pružilo dodatnu perspektivu. Uvek sam se trudila da povežem to što radim s onim što se dešava u širem društvenom kontekstu. Onda sam upisala psihodramu, i to me je oblikovalo na način koji nisam mogla ni da zamislim.

Kroz psihodramu sam došla u kontakt sa različitim ličnim pričama; bila sam deo psihoterapijskih grupa u kojima ljudi dele svoje ranjive priče. Na taj način postala sam svesna koliko poetičnosti zapravo ima u ličnim pričama ljudi.

Zanima me dokumentarno pozorište, posebno kroz feminističku prizmu. Verujem da pozorište može i treba da pokušava menjati društvo. Iza projekta Seksualno vaspitanje II postojala je važna društvena dimenzija. Tzv. balkanski #MeToo iz 2021. godine otvorio je prostor za razgovor o seksualnim pravima na našim prostorima. Bilo je mnogo svedočenja o seksualnom nasilju i uznemiravanju. Sve ove teme duboko su me angažovale, kako kao osobu, tako i kao umetnicu. To me je podstaklo da počnem razmišljati o stvaranju projekta o seksualnim pravima žena, što je kasnije postalo Seksualno vaspitanje II.

Tijana: Dolazim iz umetničke porodice, a otac mi je slikar. Nikada nisam želela da se opredelim za klasično slikarstvo, pa sam uvek bila u toj dualnosti: da li da pišem scenarije i drame ili da se opredelim za nešto primenjeno. Sećam se svojih mladalačkih dana, kada sam, mislim, imala 17 ili 18 godina. Tada nisam imala jasne odgovore, ali me je intuicija vodila.

Zanimalo me je kako neverbalna komunikacija dolazi do publike i kako se prenosi kroz osobu. Tako sam u jednom trenutku shvatila da bi modni dizajn mogao biti taj pravac, iako je to možda zvučalo naivno. Na početku je sve izgledalo savršeno, a kasnije sam se upisala na dva studija u Ljubljani – jedan je bio tekstilni, a drugi umetnički, dok je modni bio više povezan sa komercijalnim aspektom.

Ova kombinacija me smirila jer sam počela da se upoznajem sa istorijom civilizacije i ljudskim bitkom. Postajala sam sve svesnija kako kao umetnica, tako i kao dizajnerka. Paralelno s tim, počela sam da radim na „Akademija za gledališče, radio, film in televizijo“ (AGRFT). Tamo sam svakodnevno istraživala dramaturgiju, vizuelno, i to je bilo potpuno ludo.

Upoznala sam Ninu Šorak, koleginicu, koja nas je zapravo spojila. Osećala je da bismo se dve trebale upoznati, a to mi je bilo zanimljivo jer je pomislila na tu paralelu sa starijom generacijom. Razmišljala sam o tome kako bismo se možda i srele, ali bi to bilo na drugačiji način. Onda sam se odlučila za master koji se bavio neverbalnim vizuelnim umetnostima i pozorištem. Na kraju, uradila sam doktorski rad, koji me najviše zanimao, o neverbalnom jeziku u scenskim umetnostima i praksama na prostoru bivše Jugoslavije.

Princip: Kako ste se upoznale na festivalu i na koji način je to iskustvo oblikovalo vašu saradnju i kreativni proces?

Tijana: I tu je počelo moje istraživanje. Tokom festivala, na jednoj predstavi, svi smo se sreli i počeli da razgovaramo. Taj susret je bio veoma intenzivan i zanimljiv. Iako smo o tome pričali neko vreme, imala sam osećaj da sam srela osobu sa kojom delim slične misli, kao neki motor koji nas pokreće. Zapravo, bilo je to kao pogon. Na primer, sada, ako se osvrnem, mogu da kažem da postoji mnogo stvari koje radim koje nemaju direktne veze sa predstavama, ali su i dalje deo mog kreativnog procesa. Kroz ovu našu avanturu, verujem da je naša saradnja ono što me istinski pokreće u novom smislu.  Takav odnos, kada radim s nekim, daje mi posebno iskustvo koje ne mogu dobiti s drugima. To je nešto stvarno posebno.

Tjaša: Veoma sam srećna što radim s Tijanom, jer, kao što si spomenula, njen pristup je veoma vizuelan. Ali u saradnji s tobom raduje me to što kroz vizuelnost sve vreme razmišljaš o dramaturgiji, na vrlo dubok, filozofski, a istovremeno konkretan i precizan način. To radiš na jedinstven, svoj način.

Princip: Kako vidiš strukturu pozorišta u kontekstu angažovanog teatra i kakav je tvoj stav prema tradicionalnim ulogama unutar tog sistema?

Tijana: Mislim da je pozorište jako strukturirano i da je još uvek prožeto patrijarhalnim vrednostima. U tom smislu, reditelj često ima ulogu „Boga“ ili „oca“, a to donosi određenu dinamiku. Iako se bavimo angažovanim temama, često se suočavamo sa tim starim principima koji ne odražavaju nužno ono što mi želimo da postignemo.

Kada pričamo o angažovanom pozorištu, to nije samo predstava koja se bavi problemima u društvu; to je duboko lično i zahteva otvorenost za nove pristupe. U radu sa drugim ljudima, kao što su tehnički tim ili saradnici, često primetim da postoji potreba da se pomere te tradicionalne uloge. U mojoj saradnji s Tjašom, na primer, shvatila sam da je moguće raditi na kreativan način, da se stvari mogu organizovati drugačije, bez obzira na to ko je reditelj.

Ta promena donosi novo polje umetnosti i stvaranja, koje može dovesti do zanimljivih rezultata. Mislim da smo uspeli da pomerimo granice u našem zajedničkom radu, pokazujući da se može raditi drugačije, van okvira tradicionalnog pozorišta. To je proces koji traje, ali svaka saradnja je korak napred.

AUTOR: PROFESOR VLADIMIR PUVAČA