Proslavljeni španski reporter Raul Galego Abelan (Raúl Gallego Abellán), dobitnik prestižne Internacionalne Emi nagrade, proveo je nekoliko meseci u Srbiji radeći na filmu Wake up, Serbia! Pumpaj: The Student Uprising | Point of No Return. Dok je Evropska unija okretala glavu od problema u Srbiji i jedva izveštavala o studentskim protestima, Raul se hrabro osmelio i došao da ih zabeleži. Tokom karijere izveštavao je sa ratnih sukoba i protesta širom sveta – od Palestine, preko Iraka i Afganistana, do Arapskog proleća i mnogih drugih teritorija. Uprkos hororu kojem su njegove oči svedočile, uspeo je da sačuva dečji duh i radoznalost. U to smo se uverili tokom meseci radeći sa njim u Beogradu, a ovaj ekskluzivni intervju dao je za Princip magazin.
Studentski protesti u Srbiji traju već mesecima i postali su najduži i najveći štrajk u savremenoj evropskoj istoriji. Vaš film, sniman uz ekskluzivan pristup unutar Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu – mesta gde je pokret rođen – beleži pobede, kontradikcije i borbe jednog pokreta čija bitka ideja može oblikovati ne samo sudbinu Srbije, već i Evrope u krizi. Kako je izgledalo snimanje ovog filma?
– Pratio sam studente, bio na ulicama, u improvizovanim štabovima, u učionicama. Njihova energija i strast bili su zarazni. Često sam se pitao da li sam novinar ili učesnik, jer kada si toliko blizu ljudima, postaješ deo njihove borbe.
Ono što me posebno fasciniralo jeste činjenica da, dok većina zapadne mladosti šeta između apatije i desnice, srpska mladost je ustala – boreći se za demokratiju i ljudska prava. To me podseća na istorijske trenutke koje sam beležio širom sveta, ali ovde postoji posebna snaga zajedništva i istrajnosti.
Zabeležio sam i ono što mnogi nisu: ovo je najduži i najveći studentski protest u modernoj evropskoj istoriji. Pitanje koje se prirodno nameće jeste – da li mirna revolucija i dalje može da trijumfuje u 21. veku? I zašto je ova borba držana u senci globalnih vesti? Kada se u priču uključe litijum i međunarodna politika, shvatite da sudbina Srbije ima mnogo širi značaj od lokalnih okvira.
Film sam radio u produkciji 3Cat Executive Production, i trenutno je u Španiji prvi po gledanosti na toj platformi. Izaziva veliku pažnju javnosti, što me raduje jer znači da priča mladih ljudi iz Srbije odjekuje i van Balkana. Nadam se da će film uskoro imati svoju premijeru i u Srbiji, jer on pre svega pripada ovim studentima i njihovoj borbi.
Kao dete želeli ste da budete poput Indijane Džonsa, a završili ste kao reporter sa najopasnijih svetskih ratišta. Kako je došlo do te odluke da izaberete novinarstvo?
– Da, kao mali sanjao sam da budem arheolog avanturista. Interesovala me je arheologija, ali mi je onda profesor rekao „Tako ćeš samo pronalaziti rimske novčiće“. Tada sam se razočarao u tu ideju. A onda sam na televiziji video španskog reportera Migela de la Kuadru Salseda – u džungli, među ljudima, u centru događaja. I pomislio sam: „To je pravi posao, to je prava avantura.“
Od tada sam znao da želim da budem novinar i tako sam i doneo odluku šta da studiram. Oduvek su me fascinirali konflikti, ne u smislu oružja i pucnjave, već iz ugla ljudske borbe, emocija i istorijskih preokreta. Novinarstvo mi je omogućilo da sve to istražim, a da u isto vreme živim život pun smisla i izazova.
Prvi koraci na terenu obeležili su vaše formiranje. Počeli ste sami, bez podrške i kontakata. Kako pamtite te rane godine?
– Počeo sam bez ikakvih kontakata. Shvatio sam da, ako želim da izveštavam, moram sam da krenem. Prvo sam otišao u okupiranu Zapadnu Saharu. Putovao sam kao u stripu o Tintinu, skrivao se da ne otkriju da sam stranac i novinar.
Pa i ovde u Srbiji ste bili vrlo diskretni, kako vas ne bi deportovali u Španiju? (smeh)
– Ha, ha istina, to mi je izgleda sudbina. Nakon Zapadne Sahare, otišao sam u Palestinu, u vreme Intifade, a onda i u Makedoniju tokom poslednjeg manjeg sukoba na Balkanu.
Materijal koji sam tada snimao nije bio dobar, i nisam znao kako da ga prodam, ali bio je dragocen jer sam učio – kako se krećeš, kako razgovaraš sa ljudima, kako opstaješ u situacijama koje nisu ni malo bezbedne. Bio je to moj trening, moj put da shvatim da je ovo posao mog života.
Na Bliskom istoku ste upoznali najbolje svetske fotoreportere i sticali prijateljstva koja su vas oblikovala. Ko vam je najviše pomogao da sazrite kao novinar?
– Imao sam ogromnu sreću. Kada sam počeo da radim u Jerusalimu, iznenada sam se našao okružen ljudima koje sam dotad posmatrao u dokumentarcima i knjigama. Ljudi iz Reutersa i Associated Pressa, vrhunski fotoreporteri.
Najveće prijateljstvo stekao sam sa Goranom Tomaševićem iz Srbije, inače dobitnikom Pulicer nagrade. On mi je bio poput starijeg brata – čovek koji me učio, ali i štitio. U njihovom društvu sam naučio da novinarstvo nije samo posao, već poziv. On i fotograf Damir Šagolj iz Bosne i Hercegovine, su mi i rekli da moram da dođem u Srbiju da uradim dokumentarni film o studentskim protestima. Mnogo sam im zahvalan na svemu.
Mnogo puta bili ste suočeni sa smrću. Sećate li se najozbiljnijih trenutaka kada ste pomislili da je kraj?
– Bilo ih je mnogo. U Gruziji su me zarobile ruske specijalne snage i bio sam uveren da će me ubiti. U Libiji sam na prvoj liniji fronta gledao kako se približava ruski helikopter, a nisam imao gde da se sakrijem. Video sam kolege kako ginu ili gube delove tela.
Nekoliko puta me je spasila intuicija – onaj osećaj da ne ideš na određeno mesto. Sećam se Avganistana: trebalo je da idem na zadatak sa jednom jedinicom marinaca. Kada sam video ime te jedinice, obuzeo me je strašan osećaj nelagode. Rekao sam: „Ne idem, imam loš osećaj.“ Urednici to nisu razumeli. Moj kolega fotograf je ipak otišao. Tamo je došlo do eksplozije – izgubio je nogu, a dvojica marinaca su poginula.
Isto se dogodilo i u Misrati. Trebalo je da novinari prvi put uđu brodom u luku. Ponovo sam imao loš osećaj i rekao: „Ne idem, umoran sam, moram da se odmorim.“ Tog dana dva poznata novinara su poginula pod minobacačkom vatrom čim su stigli.
Tada sam shvatio da ponekad život zavisi od toga da li ćeš poslušati unutrašnji glas. Nekada je intuicija jedina razlika između života i smrti.
Rat vas je oblikovao, ali i udaljio od normalnog života. Kako danas pronalazite ravnotežu između ratnih trauma i obične svakodnevnice?
– U ratu vidiš najbolje i najgore od čovečanstva. Ljude koji čine monstruozne stvari, ali i ljude koji, usred pakla, pomažu jedni drugima na najplemenitiji način. To te oblikuje.
Na početku karijere vraćao sam se kući i nervirao se kada vidim ljude kako se žale na sitnice – dok par sati dalje neko gladuje ili gine. Kasnije sam naučio da prihvatim i te „obične“ brige, da u njima pronađem ventil i odmor od haosa. Ali istina je da nikada ne prestaješ da nosiš težinu onoga što si video.
Nekada sedim sa prijateljima, pijemo vino, pričamo o svakodnevnim stvarima – i odjednom osetim apsurd. Znam da u tom trenutku, dok mi razgovaramo o poslu ili o renoviranju stana, u Gazi decu ubijaju, ljudi gladuju, a pred našim očima odvija se genocid. Osećaj da živiš dva paralelna sveta nikada ne nestaje.
Ljudi mi često kažu da sam sigurno postao neosetljiv, jer idem na takva mesta. Ali to je potpuno pogrešno. Upravo suprotno – ja ne mogu da se pretvaram da to ne postoji i da se bavim laganim dokumentarcima ili zabavnim sadržajem. Imao sam ponude za dobro plaćene poslove, da vodim video-odeljenja velikih medija ili da režiram informativno-zabavni program. Ali kako da radim takve stvari kada znam šta se dešava u svetu? Tada bih se osećao još beskorisnije.
Danas, posle svega, kako gledate na čovečanstvo?
– Prošao sam kroz uspone i padove. Nekada osećam umor, nekada ljutnju, a nekada nadu. Stari fotograf sa Balkana Voja Miladinović mi je jednom, uz cigaretu i espreso, rekao: „Svet je uvek bio sjeban.“ I koliko god grubo zvučalo, u toj rečenici ima istine.
Nikada nije postojao idealan svet – postojala su samo područja gde se živelo u balonu sigurnosti, dok su drugi plaćali cenu rata, kolonijalizma i siromaštva. Danas živimo kraj tog balona. Možda je to kraj jednog carstva, slično kao što su istoričari opisivali pad Rima.
Ali to ne znači da treba da odustanemo. Za mene, upravo u najmračnijim trenucima, sitni gestovi dobrote pokazuju da ljudskost i dalje postoji.
AUTOR: LENA KARMAN
