Čuveni fotoreporter Goran Tomašević, dobitnik Pulicerove nagrade za Princip: “Gde god se puca nije lako”
Fotoreporter Goran Tomašević više od 30 godina beleži sukobe širom sveta i mali nam je ovaj tekst da navedemo gde je sve bio, a da to ne zvuči kao nabrajalica, no vredno je pomena – Irak, Avganistan, Libija, Sirija, Egipat, Južni Sudan, Kongo, Mozambik, Burundi, Nigerija… Iako je Goranova noga gazila odakle svi beže, on ne voli za sebe da kaže da je ratni reporter. Međutim ratna fotografija ga je proslavila toliko da je osvojio prestižnog Pulicera 2019. godine, a u pitanju je čuvena američka nagrada koja se dodeljuje za najveće doprinose u novinarstvu, književnosti i komponovanju muzike. Pre njega osvojili su je Mihajlo Idvorski Pupin, Dušan Čarls Simić, Volter Bogdanović.
Pored Pulicera osvojio je i bezbroj drugih prestižnih nagrada među kojima su “World Press Photo” i “SOPA”, a čak četiri puta je nosio titutlu najboljeg fotografa agencije “Reuters” gde i sada radi.”Guardian” ga je 2013. godine proglasio za najboljeg novinskog fotografa na svetu. Nije slučajno, više je sudbinski da je uspeo da zabeleži najteže trenutke stradanja novije istorije. Stavljao je i život, i objektiv na kocku, kako bi javnost imala jasnu sliku šta se dešava na ratištu. Kada bi ponovo birao profesiju, tvrdi, izabrao bi istu. Sve gorepomenuto, može da stane u najbolji opis Goše, kako ga od milja zove stariji kolega Imre Szabó, koji je za njega rekao: “Kako bi snimio sve verodostojno, Goša bukvalno ulazi u bombu”. Koliko preporuka, čekanja, strpljenja je neophodno imati da bi se uradio intervju sa gospodinom Tomaševićem, znaju najbolje oni koji su ga uradili.
– Počeo sam da radim za list Politika, na predlog Mikija Smilljanića koji je tamo radio. On me je uveo u fotografiju davne 1982. i 1983. godine. Najteže mi je bilo kada je rat zakucao na naša vrata, odnosno na Kosovo i Metohiju, odakle su moji koreni. Moj otac, deda i pradeda, svi su rođeni na Kosmetu.
Sećam se da sam 1997. godine u toku rata otišao da vidim gde su živeli moji, ali je ta mesta vihor rata uveliko obuhvatio, te su Srbi bili u veoma teškoj situaciji. Fotografisao sam naše ljude, koji su branili svoje kuće, gde je bilo veoma teško doći sa obzirom na to da sam ja Srbin. Suvo grlo i taj region je bio pod UČK i nije bilo prijatno susretati se sa njima, ali ja sam imao tu sreću, kao i kasnije, da samo “uđem i izađem”.
Tokom bombardovanja bio sam u Prištini i tamo sam ostao do samog kraja rata. Kosovo i Metohija su duša mog oca, majke, mojih dedova i predaka, i danas mi je teško samo kada pomislim na KiM – ističe za Princip magazin, proslavljeni fotoreporter Goran Tomašević.
Nakon toga, 2001. godine odlazi na zadatak u Jerusalim gde je pokrivao Zapadnu obalu i Gazu, a onda 2002. godine život ga nosi u zemlju od dva novogodišnja dana – Irak. U toku predsedničkih izbora, Sadam Hosein bio je jedini kandidat i on je to nazvao predsedničkim referendumom.
– Narod se izjašnjavao sa “Da” i “Ne” i to je bilo vrlo zanimljivo jer je zatvorio sve političke zarobljenike, a ja sam preskočio neke ograde kako bi ušao u zatvor i fotografisao osuđenike. Tek kada sam prešao ogradu, shvatio sam šta sam uradio i pomislio sam “Uhapsiće me”, pa sam se vrlo brzo nakon fotografisanja povukao nazad. Tako da sam super prošao – dodaje Tomašević, dok na naše pitanje “Gde je bilo najopasnije?” odgovara:
– Opasnost ne može da se izmeri, gde god se puca nije lako i bilo je mnogo opasnih momenata. Prvo što sam naučio bilo je na Kosovu i Metohiji, gde je bilo baš gusto. “Zašto sam ja ovde, ako ne da slikam, jer ako ne slikam onda nemam ni razloga da budem u ratnom sukobu?”. Vrlo je važno ostati priseban, jer ako niste prisebni, vi ste opasni, i za sebe, i druge, i to je tajna nad tajnama ovog zanata – kazao je fotograf.
Dobro se seća i hotela “Palestina” koji su Amerikanci bombardovali 2003. godine, gde mu je poginuo kolega snimatelj Taras Procjuk, što ga je posebno pogodilo. Najpoznatija fotografija iz rata u Iraku, a možemo slobodno napisati i na svetu, jeste Goranova kad je fotografisao rušenje spomenika Sadama Hoseina.
– Jeste najpoznatija, jer na njoj marinac posmatra rušenje spomenika i to simbolično prikazuje pad Sadama kada su Amerikanci ušli u Bagdad. Ta fotografija je jedan od mojih najvećih uspeha, kada su sve naslovne strane prenele moju fotografiju. Imao sam i taj rekord od 130 naslovnih strana, sa fotografijom iz Libije, a u pitanju je prvi vazdušni napad Francuske na pukovnika Muamera Gadafija – rekao je Tomašević.
U Avganistanu je nastala čuvena fotografija kada je zabeležio trenutak napada na američkog narednika. Goran je tada odložio foto-aparat i pomogao povređenom i ta fotografija se sada nalazi u muzeju Ratne fotografije u Njujorku.
– On je od detonacije izgubio svest, i kada je došao sebi, tražio mi je cigaretu, i da vidi fotografije. Kada je moj šef gospodin Stiv Krisp video šta sam fotografisao, pozvao me je i rekao “Vraćaj se nazad!” – podelio je Tomašević.
Ne misli da je zavisan od adrenalina i sada kada ode u rat, taj adrenalin ga ne radi. Ne može da objasni kako je sve te fotografije napravio, ali kaže da iza svega stoji pre svega veliki rad, kako pre zadatka, tako i za vreme zadatka. Prema njegovim rečima, važna je priprema, i da se dobro prouči tema. Fotograf, objašnjava, mora dobro da zna šta se sve dešava na terenu i ko su akteri te priče, bilo rata, ili nekog drugog događaja. Važni su i kontakti na terenu ili da vas neko ko je koliko-toliko prijateljski nastrojen pusti da radite svoj posao.
– Uvek to govorim, ako pokrivate dve strane u ratu, a jedna vas neće, vrlo je teško raditi, skoro nemoguće. Treba imati dobre kontakte, adekvatnu opremu, sem foto-aparata morate da znate i gde idete, što znači sve ostalo, od sistema za slanje slika, do nabavke baterija, odeće i hrane – objašnjava za Princip magazin.
U tom grotlu pakla, osim prisebnosti, najteže je biti objektivan, čak i kada se vide sve strahote rata koje se mogu videti. Jednostavno, o tome se u datom trenutku ne razmišlja. U ratu nema mesta za emocije, tvrdi, “Emocije mogu posle”. Sve kolege kažu da kada vide Goranove slike, onda tačno znaju šta se u ratu dešava, a on je posebno zahvalan starijima koji su ga naučili da “ispeče zanat” fotoreporterstva. Izdvaja fotografa Petra Kujundžića, ali i one koji više nisu među živima, Srđana Sulejmanovića Sulju i Ivana Milutinovića. Zahvaljujući savetima velikana, ali i svom osećaju, nema problema i nije se susreo sa Posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP).
– Većina kolega koje su slikale konflikte imaju neke probleme, a ja sam pre nekoliko godina u Torontu, na nekom okruglom stolu pričao o tome. Pitali su me kako je moguće da ja nemam nikakvih problema, a bio sam na toliko ratišta. Ja mislim da ih nemam jer sam spreman, ako idem u rat, u Siriju, Irak, Izrael, ja znam da ne idem na fudbalsku utakmicu. Znam da ću tamo videti mrtve, povređene i one koje pate. Ja sam za to spreman. Ratova je bilo, i uvek će ih biti. To je tako i mi tu ne možemo ništa da promenimo. Ja bih voleo da kada te strahote izađu u medije, da neko kaže “Vidi šta je ovde, bolje da se dogovorimo nego da uzimamo oružje”, međutim to se ne dešava – kazao je Tomašević.
Iako mu je “najveća nagrada – objavljena fotografija”, posebno se osvrćemo na čuvenog Pulicera, kojeg je zajedno sa kolegama iz “Reutersa” dobio za potresnu fotografiju na kojoj petao prolazi pored dečaka koji je poginuo u obračunu bandi u Hondurasu. Tomašević je nagrađen za, kako stoji u obrazloženju – “živopisnu i zapanjujuću vizuelnu priču o važnosti, očaju i tuzi migranata dok su putovali u SAD iz Centralne i Južne Amerike”.
– Grad San Pedro Sula je grad sa najviše ubistava na svetu. Tamo se ubijaju svaki dan. Tu su dve kriminalne grupe, a obe bande su napravljene u Los Anđelesu. Tamo su se tukli oko teritorije za prodaju kokaina i ja sam i tu imao malo sreće. Pulicer je zaista velika čast. Bio sam predlagan i ranije, sa ratišta iz Sirije, i bilo je tu mnogo boljih radova pa nisu bili nagrađeni. Tako da to nije moja fotografija života. Da sam iz nekog drugog dela ove planete možda bih imao više Pulicera, ali nisam – rekao je on.
Pitali smo da li i dalje važi ono staro Roberta Kape: “Ako ti fotografija nije dovoljno dobra, znači da nisi bio dovoljno blizu”?
– Apsolutno. Pričao sam sa mnogo kolega, i sa nekima iz drugih agencija, koji su bili u čudu kada su videli da sam ja to sve slikao sa širokim objektivom, što znači da sam bio na metar-dva od objekata koje sam slikao. Za mene, to je to. Te slike koje su blizu imaju za mene drugačiju atmosferu, više govore, a sve to ćete najbolje videti u knjizi “Vajar” koja izlazi u septembru ove godine – rekao je Tomašević.
Porodica uglavnom ne zna da ide u rat, to im govori tek kada se vrati, njegova majka je nebrojeno puta pročitala vest da je povređen ili mrtav, ali kako kaže “Bogu hvala ne koristi puno internet”.
Od svega najviše voli da radi portrete, i posebno mu je drag sever Kenije gde je napravio putopisne fotografije. Sve one koje interesuje fotografija, koji cene i poštuju taj zanat, ali i razmišljaju o ratnom reporterstvu, savetuje samo jedno:
– Ne idite u rat, ukoliko već hoćete da idete, razmislite dobro zašto to želite da uradite. Uloga fotoreportera je samo jedna, da pokaže pravo lice rata, smrti i boli, nemaštine i gladi, nema tu neke slave i lovorika. Sve se to radi kako bi neko bio dovoljno pametan i prestao i da pomišlja na rat – istakao je za kraj čuveni fotoreporter Goran Tomašević.
AUTOR: Lena Sladojević
Ostavite komentar
Želite da se pridružite diskusiji?Slobodno dajte svoj doprinos!