U julu ove godine Srbiju su pogodili požari koji su za sobom ostavili pustoš — izgorelo je više stotina kuća, hiljade hektara zemlje, useva i voćnjaka. Najteže je stradalo selo Dubovo, u kojem je vatra progutala oko 300 domova. Elementarna nepogoda proglašena je u pet gradova i jedanaest opština, a spaljena imanja ostavila su pustoš, kako na zemlji, tako i u dušama vrednih domaćina.
U trenutku kada je sve delovalo izgubljeno, dve sestre po duši — Tijana Stojiljković i njena kuma Katarina Maravić — odlučile su da ne čekaju nikoga, već da same pokrenu lanac solidarnosti. Iz jedne objave na društvenim mrežama nastao je projekat Toplički kraj, humanitarna inicijativa koja je za samo nekoliko dana povezala ljude iz cele Srbije i dijaspore u zajedničkoj misiji – pomoći onima koji su izgubili sve, osim vere u čoveka.
Kako je nastala ideja da pokrenete humanitarni projekat Toplički kraj i koji je bio prvi korak nakon izbijanja požara?
Ideja je nastala potpuno spontano – iz trenutka šoka i potrebe da se reaguje odmah, kada mi je sestra javila šta se dešava oko Žitnog Potoka, jer je naše selo Zlata. Kada su se pojavile prve slike pogođenih domaćinstava, jednostavno nije bilo moguće ostati po strani.
Kuma Katarina i ja smo najpre privatno počele da šaljemo poruke prijateljima, saradnicima i porodici, pozivajući ih da se uključe. Sve je krenulo od jedne objave na društvenim mrežama, a već za manje od 24 sata kupile smo domen, pokrenule mreže Toplički kraj i otvorile naloge za prikupljanje pomoći. Prvog vikenda, 12. jula, odnele smo pun auto i kombi pomoći na teren.
Šta vas je lično motivisalo da se uključite i reagujete baš u tom trenutku?
To nije bila odluka razuma, već srca. Gledati ljude koji u sekundi ostaju bez doma, hrane i svega što su gradili generacijama — ne može da te ostavi ravnodušnim. Posebno jer sam i sama sa očeve strane iz tog kraja.
Pokrenula me je misao da ne možemo čekati da „neko drugi“ pomogne. Ako svako od nas uradi makar malo, to zajedno postaje ogromna snaga.
Danas pod zajedničkim sloganom „Udruženi za Toplicu“ delujemo zajedno: Snežana Ilić iz Edukaciono-humanitarne organizacije iz Prokuplja, Suzana Jović iz Prokuplja kao individualni humanitarac, Marko Marjanović iz Fondacije Rodoljublje iz Beograda, Fondacija Otisak iz Blaca, udruženje Naše Zrno iz Žitorađe i Marko Milanović iz udruženja Mladi u ruralu iz Blaca.
Svi zajedno činimo mrežu dobrih ljudi koji su odlučili da ne okreću glavu, već da stanu uz one kojima je najteže.
Projekat ste pokrenuli zajedno sa kumom – kako je izgledao taj početak i kako ste podelile obaveze i odgovornost?
Kuma Katarina i ja smo se samo pogledale i znale – idemo. Nismo imale plan, ali smo imale poverenje i istu energiju. Ona je preuzela logistiku i komunikaciju sa selima, a ja operativu, papirologiju, volontere i marketing. Od prvog dana delimo i dobro i teško, često bez sna i pauze, ali s istom željom – da svaka porodica oseti da nije sama.
Koliko je zajednica bila spremna da se odmah odazove – ko su prvi ljudi, firme ili organizacije koje su vam pružile podršku?
Reakcija je bila neverovatna. Ljudi su zvali iz cele Srbije i dijaspore, slali novac, garderobu, hranu, pomagali kako su mogli. Prvi su se odazvali naši prijatelji, studenti i zborovi građana. Posebno nas je dirnula podrška običnih ljudi – baka koje su slale zimnicu, dece koja su davala svoje igračke. Valjda smo navikli da se borimo kao narod, pa nam ni ovo nije bilo teško.
Koje su trenutno najveće potrebe na terenu – šta ljudima najviše nedostaje?
Najveći problem je voda i vodosnabdevanje. Mnogi nisu imali čime da gase vatru, jer u selima nema funkcionalnih bunara ni rezervoara. Naša ideja je da svako selo dobije bar jedan ili dva arterijska bunara i vodne rezervoare, kao i da se obnovi postojeća infrastruktura.
Pored toga, porodicama je potrebna obnova domova, građevinski materijal, hrana za stoku, plastenici i osnovna oprema za rad. Naš cilj nije jednokratna pomoć, već da svako domaćinstvo ponovo stane na noge i dobije šansu za samoodrživost.
Čije su vas životne priče najviše dirnule i ko su ti ljudi koji su izgubili sve u požarima?
Teško je izdvojiti samo jednu priču. Svaka kuća krije životnu borbu. To su ljudi koji su sve izgubili – dom, stoku, useve – ali nisu izgubili snagu.
Toplički kraj je siromašan i često zaboravljen deo Srbije. Mnogi žive bez stabilne vode i struje, a stariji su posebno ugroženi jer nemaju podršku. Trenutno imamo 81 porodicu na spisku kojima redovno dostavljamo hranu i higijenu, u selima Žitni Potok, Zlata, Bublica, Staro i Novo Momčilovo i Dubovo. Sve što prikupimo delimo odmah, bez odlaganja – jer svaka pomoć znači mnogo, ponekad i sve.
Šta vas je najviše potreslo kada ste prvi put došli na lice mesta?
Tišina. Nema reči kad vidiš kuće pretvorene u pepeo i ljude koji stoje nad onim što je ostalo. Nema ni besa ni suza – samo neverica. Taj trenutak nas je zauvek promenio. Znale smo da ovo ne može biti samo „akcija pomoći“, nego dugoročna misija.
Kako birate porodice kojima pomoć najpre stiže?
Radimo direktno sa lokalnim volonterima i mesnim zajednicama. Prvi kriterijum je stepen ugroženosti – porodice sa decom, stariji bez podrške, oni koji su izgubili sve. Svaka donacija se beleži i dokumentuje, kako bi donatori tačno znali kome su pomogli. Transparentnost je osnov poverenja.
Na koji način ljudi mogu najlakše da se uključe – bilo da su pojedinci, firme ili udruženja?
Najlakše je putem sajta www.toplickikraj.rs/doniraj, gde su navedeni svi načini pomoći. Donacije se mogu uplatiti i direktno na račun 160-0000000403137-61, a dijaspora putem PayPal-a: www.paypal.me/centar011.
Građani mogu doneti garderobu, hranu ili sredstva za higijenu na više lokacija širom Srbije, dok firme mogu donirati robu ili materijal za obnovu domaćinstava.
Šta biste poručili svima koji žele da pomognu, ali ne znaju odakle da počnu?
Da ne čekaju „veliki trenutak“. Svaka pomoć je važna – bilo da je to paket brašna, deljenje objave ili finansijska donacija. Dovoljno je da svako uradi ono što može.
Ako svako da makar malo, zajedno činimo čudo. Toplički kraj nas je naučio da solidarnost ne poznaje granice – i da dobro uvek pronađe put do onih kojima je najpotrebnije.
AUTOR: LENA KARMAN
