Povodom dvanaestog rođendana, Fabrika fotografa je u Ustanovi kulture Parobrod otvorila izložbu „Made in Fabrika fotografa 12“, koja će trajati do 30. oktobra 2025. godine. Postavka, koju čini 99 autorskih projekata i 96 autora – Fabrikanata svih generacija, otvorena je 11. oktobra i donosi pet tematskih celina: „Senke uma“, „Tragovi čovečanstva“, „Svet van razglednica“, „Odnos: (ne)vidljive veze“ i „Priča o ženi“.
Kroz ove fotografske priče, autori su prikazali svet viđen kroz emociju, promišljanje i lični doživljaj stvarnosti – onako kako ga vidi objektiv koji ne snima samo kadar, već i osećaj. Iako je povod rođendan škole, ova izložba pre svega slavi ljude – one koji su svih ovih godina nosili duh zajedništva, kreativnosti i vere da fotografija može menjati pogled na svet.
Fabrika fotografa postoji od 2013. godine i nudi jedinstveni pristup obrazovanju fotografa, sa ciljem da amatere pretvori u profesionalce. U njoj se spajaju tehnika, umetnost i zajedništvo, kroz radionice i kurseve namenjene svim uzrastima i nivoima iskustva.
Škola nudi različite programe – od osnovnih i naprednih kurseva fotografije, do specijalizovanih radionica portretne, modne, ulične i pejzažne fotografije. U okviru nastave, polaznici se upoznaju i sa digitalnom obradom, radom u Photoshopu i Lightroomu, kao i kreativnim pristupom kompoziciji, svetlu i pripovedanju kroz kadar.
– Fabrika fotografa je pre svega zajednica. To je osećaj pripadnosti ljudima koji vole istu stvar. Učiš tehniku, pronalaziš svoj stil, ali i piješ kafu posle časa, pričaš o fotografiji, deliš ideje. Kod nas se godine ne gledaju – deca i odrasli, početnici i profesionalci, svi rade rame uz rame. Kroz školu je za ovih dvanaest godina prošlo više od 4.300 polaznika, kaže osnivačica Aleksandra Popović Petković za Princip magazin.
Dodaje da su mnogi od bivših učenika danas profesionalni fotografi, asistenti, predavači i umetnici koji su svoje prve korake napravili upravo u Fabrici.
Fotografija je, podseća Aleksandra, prešla dug put – od hemijskih procesa i staklenih ploča do digitalne revolucije. Prva trajna fotografija, „Pogled s prozora u Le Grasu“ Žozefa Nisefora Njepsa iz 1826. godine, zahtevala je osam sati ekspozicije. Danas, jedan dodir prsta dovoljan je da se uhvati trenutak. Međutim, tehnologija nije promenila ono najvažnije – pogled fotografa.
– Danas svi imamo kameru u telefonu, ali umetnost se ne nalazi u aparatu već u oku onoga koji vidi. Naši kursevi uče polaznike da ne fotografišu samo kadar, već smisao. Fotografija je način da se razume svet, da se zastane i oslušne, objašnjava Popović Petković.
U Fabrici se zato ne uči samo kako se podešava ekspozicija, već kako se prepoznaje priča, osećaj i istina u slici.
Među izloženim radovima posebno se izdvojila serija Sanje Kapetanović, okupacionog terapeuta, koja je kroz foto-radionicu radila sa štićenicama jedne ustanove za žene. Njen projekat nastao je iz želje da se kroz portrete prikažu žene koje društvo često ne vidi.
– Fotografija mi je hobi, a po struci sam okupacioni terapeut. Kroz radnu terapiju sprovela sam foto radionicu sa štićenicama doma i želela da budu vidljivije. To su obični portreti običnih žena koje nama često nisu dovoljno vidljive – kaže Kapetanović.
Ove žene, dodaje, dugo nisu imale priliku da vide svoje lice – jer u ustanovi u kojoj borave nema ogledala.
– Mnoge od njih sebe nisu videle godinama. Ova radionica im je vratila osećaj identiteta, omogućila im da sebe ponovo vide u drugačijem svetlu. Bile su zahvalne, a i ja njima. Fotografije će, po završetku izložbe, dobiti kao poklon – da ih imaju uz sebe, da znaju da su viđene – objašnjava za Princip magazin.
Sanja kaže da joj je cilj bio da skrene pažnju na žene koje su „u tuđim očima škart“, kako i sama naziva svoj projekat.
– Ne, one nisu škart. One su divni ljudi teških sudbina. Nisu ispunile neku društvenu normu, ali su vredne i posebne. Želela sam da budu vidljivije, da imaju svoj prostor u svetu – kazala je Kapetanović.
U okviru tematske celine „Tragovi čovečanstva“, posebno se istakao i rad autorke Jelene Popović koja se bavi kontrastima grada – napuštenim mestima, ruiniranim fasadama i urbanim pejzažima u kojima se sudaraju staro i novo.
Njene fotografije nastaju na mestima koja većina prolaznika ne primećuje, a svaki kadar nosi snažnu poruku o društvu koje gubi sposobnost da vidi ono što mu je pred očima.
– Privlače me suprotnosti: urbano propadanje, staro i novo jedno pored drugog, kontrasti koji razotkrivaju realnost grada. To smo mi. Gledamo, ali ne vidimo – kaže Jelena Popović.
Fotografija za nju nije samo umetnost već i beg – prostor slobode i mira.
– Kad imam vremena, uzmem bicikl i ceo dan posvetim fotografiji. To je moj način da se nagradim. Volim arhitekturu, linije, senke, grad koji diše i propada istovremeno. Kad fotografišem, osećam da se vraćam sebi – istakla je na izložbi Popović.
Dodaje da ju je Fabrika fotografa podstakla da prepozna sopstveni izraz, nauči da razume kadar i vidi svet na novi način.
– Svako ima kameru, ali nije svako fotograf. Ako voliš fotografiju, važno je da ti neko pokaže osnove – kako da gledaš, ne samo da vidiš. Tek tada počinješ da stvaraš – objašnjava ona.
Pored tehničke obuke, Fabrika fotografa često organizuje tematske radionice koje spajaju umetnost i psihologiju – fotografiju kao alat za samorazumevanje, introspekciju i izlečenje.
– Fotografija leči. Imali smo ljude koji su došli potišteni, bez energije, a izašli iz kursa puni života. Kamera ume da bude ogledalo duše. Kad gledaš kroz objektiv, učiš da primećuješ i ono u sebi, ne samo oko sebe – kaže za kraj Popović Petković.
AUTOR: LENA KARMAN
