„Pet puta sam bio pozvan, a vraćen kući. Peti put bio je moj novi život“ – Mladen Todić za Princip magazin o transplantaciji jetre, borbi za život i zašto se danas zalaže za veće razumevanje doniranja organa u Srbiji.
Svake godine u mesecu junu obeležava se Svetski dan donora organa – dan posvećen podizanju svesti o važnosti doniranja i spašavanja života putem transplantacije. U Srbiji, kao i širom sveta, hiljade ljudi čeka na novu šansu za život. Na Trgu republike u Beogradu, uz podršku Ministarstva zdravlja i Hemofarm organizacije, postavljena je instalacija od 1800 stolica koja simbolično predstavlja svakog čoveka koji u Srbiji čeka šansu za život. Jedan od njih bio je i Mladen Todić, pacijent koji je mesecima živeo u neizvesnosti i agoniji čekanja organa, sve dok 2016. godine nije stigao poziv za transplantaciju koji mu je promenio sudbinu.
Mladen je danas predsednik Udruženja „Zajedno za novi život“. Kada mu je pre nekoliko godina transplantirana jetra, Mladen Todić je dobio novu šansu za život. Međutim, uz ličnu borbu sa bolešću, suočio se i sa jednom manje vidljivom, ali podjednako važnom preprekom – velikim neznanjem i predrasudama koje prate temu doniranja organa u Srbiji. Odlučio je da se njegova borba dobijanjem organa i novom šansom za život ne završava, već tu počinje. O svakom problemu sa kojim se pacijenti susreću govori glasno. U intervjuu za Princip magazin, Mladen deli svoje iskustvo o isčekivanju donora, procesu transplantacije i predrasudama sa kojima se susrećemo kao društvo usled nedovoljne informisanosti.
Koliko se u Srbiji zna o transplantacionom programu i šta je, po Vašem mišljenju, najveći problem kada govorimo o doniranju organa?
– Nakon što mi je transplantirana jetra, a i za vreme čekanja na transplantaciju, uvideo sam da ljudi mnogo toga ne znaju o transplantacionom programu uopšte, a kamoli u Srbiji. Iz tog razloga sam rešio da pomognem svima onima koji se nalaze na listama tako što ću što više govoriti o ovoj temi i o činjenicama koje se tiču ove teme, a sve radi razbijanja predrasuda i strahova koji prate temu doniranja organa. Zbog toga se uvek obradujem i odazovem pozivima da govorim o ovoj temi.
Za svo ovo vreme sam, zajedno sa svojim saborcima, uspeo da približim temu običnom građaninu, da se o ovoj temi mnogo češće govori, a ne samo na određene datume (Nacionalni i Evropski dan donora), kao i da se u promovisanje transplantacije organa uključe još neka udruženja pacijenata, neke druge nevladine organizacije, i to ne samo iz Srbije, već i iz regiona.
Ono na šta smo ponosni je to što su pokrenuti pregovori sa italijanskim transplantacionim centrom na našu inicijativu za slanje građana u inostranstvo, i što će se, nadamo se, uspostaviti saradnja i sa transplantacionim centrom u Minsku, Belorusija, gde bi se takođe naši građani slali na transplantaciju organa u slučaju da su životno ugroženi ili da takav vid operacije nije moguće ovde uraditi. Veoma smo ponosni i na kampanju pod nazivom „Još si mi trag“, koju smo pokrenuli pre dve godine, uz podršku farmaceutskih kuća i institucionalnu podršku Ministarstva zdravlja i RFZO-a, a uz medijsku podršku za koju verujemo da je uticala na povećanje broja dobijenih saglasnosti. U trenutku početka kampanje te godine imali smo samo dve transplantacije, a naredne godine urađeno je u Srbiji 32 kadaverične transplantacije.
Zašto mislite da tema doniranja organa i dalje izaziva strah i otpor kod velikog broja ljudi u Srbiji? Koliko su zapravo teorije zavere opasne i kako Udruženje „Zajedno za novi život“ uspeva da se bori protiv tog problema?
– Udruženje postoji sedam godina, tako da se ja ovim aktivizmom bavim sedam godina, dok su neki od nas iz udruženja još duže u promociji transplantacije i doniranja organa. Mnoge predrasude i strahovi su rezultat nedovoljne informisanosti o ovoj temi. Ljudi je povezuju čak i sa trgovinom beba, a priče o „žutoj kući“ dodatno su raspirivale te strahove, pa je tako najveći problem transplantacionog programa u Srbiji neinformisanost i predrasude koje se zbog toga javljaju. Uglavnom su to stavovi da, ako je neko donor, neće mu biti pružena adekvatna zdravstvena nega ukoliko se razboli ili povredi; da će organi biti presađeni nekom bogatom koji to može da plati; da će, ukoliko želi da postane donor, neko da ga ubije na ulici da bi mu „uzeo“ organe; da će ga „raspračati“ prilikom uzimanja organa; a jedna od najvećih zabluda je da se pacijent može probuditi iz moždane smrti, jer se ona veoma često meša sa komom.
Ljudi ne znaju način obavljanja transplantacije, pre svega da u jednom timu za transplantaciju organa ima više od 50 zdravstvenih profesionalaca, da neko, da bi dobio organ, mora da ispuni mnoge medicinske parametre, jer bi u suprotnom, ukoliko osoba dobije neodgovarajući organ, ubrzo preminula.
Ne zna se da su timovi za eksplantaciju i transplantaciju potpuno dva različita tima zdravstvenih radnika, da nemaju dodirnih tačaka i da ljudi koji razgovaraju sa porodicom preminulog za saglasnost za doniranje organa ne pripadaju ni jednom od ta dva tima. Samim tim, nemoguća je bilo kakva malverzacija, naročito što se odluka kome će biti izvršena transplantacija donosi konzilijarno. Sve su to činjenice o transplantaciji o kojima moramo više i češće govoriti.
Koliko je važna institucionalna podrška ne samo Ministarstva zdravlja, već i drugih društvenih činilaca za uspešan razvoj transplantacionog programa u Srbiji? Da li ste zadovoljni podrškom institucija?
– Generalno jesmo, pre svega sa podrškom Ministarstva zdravlja, ali je potrebno da se u promovisanje značaja transplantacije i doniranja organa uključe i druga ministarstva, kao što su prosveta, MUP, Vojska. Veoma bi značila i podrška Srpske pravoslavne crkve i njen zvaničan stav po pitanju doniranja organa, jer sam siguran da bi to doprinelo da naš narod drugačije gleda na doniranje organa, a ne kao na način da se nečim trguje i vrše malverzacije. Da bi ovaj program uspeo, neophodna je podrška svih relevantnih činilaca društva – Vlade, Crkve, medija, pacijenata – slično kao što se desilo u susednoj Hrvatskoj, gde se na tome radilo dugi niz godina, a svi činilaci društva uključili su se u promovisanje doniranja organa i danas imaju oko 300 kadaveričnih transplantacija godišnje i članovi su Eurotransplanta.
Šta Vam je bilo najteže dok ste čekali transplantaciju i kako ste se nosili sa neizvesnošću?
– Ja sam na listi čekanja za transplantaciju jetre bio 2,5 godine, ali moja bolest postoji mnogo duže. Najveći problem kod bolesti jetre je taj što se otkriju kasno, jer jetra ne boli, ali su i podmukle, jer pacijent bukvalno „kopni“, svakim danom se oseća lošije, gubi na težini, životna energija se svakodnevno smanjuje, a prelaznog rešenja nema, kao što kod bubrega postoji dijaliza ili kod srca srčana pumpa… Jednostavno, nema drugog rešenja osim da umrete ili dočekate transplantaciju. Zbog toga je taj period čekanja za mene i moju porodicu bio bukvalno agonija, naročito kada se uzme u obzir činjenica da sam ja pozivan ukupno pet puta kao potencijalni primalac i da sam četiri puta vraćan kući, jer je neko bio kompatibilniji s donorom ili životno ugroženiji, ne znajući da li ću dočekati naredni poziv.
Peti put je bio moj srećan put – 13. oktobra 2016. godine, u popodnevnim časovima, pozvala me je dr Nataša Petrović i rekla da više ništa ne jedem i ne pijem, jer su dobili saglasnost i da u što kraćem roku dođem na UC UKCS. Naravno, ni u tom trenutku nisam znao da li će to biti moj srećan put; samo sam razmišljao da stignem na vreme, dok su mi u glavi prolazile misli o toj porodici koja je izgubila nekog svog, ali je smogla dovoljno hrabrosti i humanosti da, kada se život njihovog najmilijeg ugasio, kažu DA nekom drugom životu, odnosno životima.
Kada sam stigao na UC, nekako sam bio smireniji i želja da budem transplantiran te noći bila je veća nego ikad. Kada je konzilijum lekara saopštio da će meni biti spašen i produžen život te noći, počeo sam nekontrolisano da plačem od sreće, ali i zbog neizvesnosti koju donosi tako veliki hirurški zahvat. Razmišljao sam da li ću ponovo videti suprugu i ćerkicu, da li ću dočekati da je prvi put odvedemo na more, da budemo porodica na okupu. Ulazak u salu nikad neću zaboraviti, jer je to bio kao neki ulazak u novi život za koji smo se moja porodica i ja borili svim snagama godinama unazad. Tako je i bilo – od 14. oktobra 2016. godine počeo sam da živim novi život, zahvaljujući saglasnosti porodice donora koja mi nije samo produžila život, već i ostavila porodicu na okupu.
Šta bi svako od nas trebalo da zna o transplantaciji pre nego što kaže „ne“? Gde naši građani mogu da potraže odgovore na sva pitanja i nedoumice o procesu transplantacije?
– Ono što je pre svega bitno reći kada je doniranje organa u pitanju jeste da je to najveći humani čin od svih, da kada nekome medicina više ne može da pomogne, on može da spasi i produži nekoliko života i ostavi te porodice na okupu. Statistički gledano, 20 puta je veća šansa da vam zatreba organ kao jedini lek nego da budete donor.
Više od 2.000 ljudi u Srbiji čeka transplantaciju jetre, srca, bubrega, rožnjače. I nikad ne znate da li to možete biti vi ili neko od vaših najmilijih. Iz tog razloga, kada je ova tema u pitanju, treba se informisati na pravi način – od osoba koje se bave ovom granom medicine ili pacijenata koji čekaju ili su dočekali transplantaciju.
Tada ćete shvatiti značaj transplantacije i doniranja organa, jer je to jedina grana medicine koja zavisi od samih građana. Svi ti ljudi koji čekaju – njihovi životi zavise od svesti i humanosti. Ako imate pitanja, nedoumice, strahove i predrasude, molim sve da se jave Udruženju „Zajedno za novi život“. Mi ćemo odgovoriti na sva pitanja – zaista na sva koja interesuju naše građane.
U zemlji gde više hiljada odraslih i dece čeka svoju šansu za život, reči Mladena Todića ne treba da ostanu samo priča već podsetnik da svako od nas može biti razlika između života i smrti. Informišite se, pitajte, razgovarajte, jer samo zajedno, kao građani i ljudi, možemo stvoriti društvo u kojem se život ne gubi zbog neznanja i straha.
Mladen Todić danas živi zahvaljujući tuđoj hrabrosti i velikodušnosti. Njegova misija je da svojom pričom i životom osvetli put onima koji čekaju. Na nama je da odlučimo hoćemo li ostati nemi ili ćemo možda već danas reći jedno veliko i ljudsko „DA“.
AUTOR: MARIJA NIKIĆ
