U vreme kad pišem ovaj tekst početkom juna 2025-te, pre tačno devet godina počelo je snimanje prve sezone “Ubice mog oca” pisane pod radnim imenom “Fioke i fascikle” na šta nas je inspirisao jedan od sagovornika u istraživačkoj fazi same ideje – da je najvažnija operativna informacija ona koju o nekom imaš u fioci i kriješ je u nekoj fascikli…
Samom snimanju su prethodile višenedeljne pripreme, kasting, modifikacije teksta u skladu sa uslovima, pronalaženje objekata, oprema, kostim… Mnogo toga što ću tek učiti u hodu, a da ne kažem da o postprodukciji tad još tek ne znam ništa. Ja sam koscenarista, kreator zajedno sa Gagom Antonijevićem i bilo mi je najzanimljivije gledati kako oživljavaju likovi sa kojima smo se do juče družili samo na papiru. To se ponosno odnosi na glavnog junaka Aleksandra Jakovljevića, a sad više ne bih ni mogla da se setim kakvog sam ga ja prvobitno zamišljala jer kad mislim na njega – samo vidim svog, sad mogu da kažem brata koga nikad nisam imala – Vuka Kostića. Čudo.
Krenuli smo hrabro u snimanje, para nikada nije bilo dovoljno, dala sam sopstveni auto da igra policijski (i posle će isti imati bogatu karijeru kroz šest nastavaka Ubica, ali i u “Državnom službeniku”, “Pevačici” i “Bunaru”) ali se od početka osećala velika posvećenost i glumačke ekipe, ali i svakog drugog člana ovom projektu i tako je ostalo do dana današnjeg i beskrajno sam ponosna na to.
Svi su bili svesni da radimo nešto novo i drugačije, ali nesvesni tad koliko će to promeniti do tada postojeći narativ srpske kinematografije. Koliko će se zahvaljujući “Ubicama” još vasiona otvoriti. Televizijski sam čovek i pratim sve i valjda sam najveći fan serije “Besa” i od srca im želim da završe planirano.
Kada je reč o našem prvom kastingu – lično sam bila posebno uzbuđena onda kada sam saznala da je Slavko Štimac prihvatio ulogu forenzičara Save, jer je on za mene najveća legenda mog detinjstva. Dan kad mi je predložio da budemo na ti – pa nebo mi je bilo malo. Hvala mu lički, jer oboje smo iz Like – zanavijek. Imali smo zaista veliku sreću sa kastingom i to pre svega zahvaljujući našoj producentkinji i kasting direktoru Sari Marinković.
Posebno mi je drago što su kroz našu seriju prošli mnogi poznati glumci sa kojima bi ko zna kada imala priliku da radim – od Mirjane Karanović, Peđe Bjelca, Petra Božovića, Nikole Ristanovskog, Tarika Filipovića, Raše Bukvića, Gorana Šušljika i nemoguće ih je sve i pobrojati. Mnogima smo i otvorili i pokrenuli karijere, a meni je posebno važno učešće glumaca iz Republike Srpske koju smatram svojim drugim zavičajem, posebno nakon “Dare iz Jasenovca”.
Zaista je mnogo divnih glumaca bilo i deo je ove serije, ali smrti dvojice me posebno bole – Borisa Komnenića sa kojim smo radili i prvi deo “Pevačice” i Nebojše Glogovca. Ja se i dalje pravim da su živi i da samo što se nismo sreli. I naravno doživotna mi je čast što je jednu scenu za Ubice snimio i veliki Miša Janketić. Njegov sin Marko, kod nas Mirko Pavlović, imao se rašta i roditi.
Serija se selila po kanalima, nepredviđene stvari su deo života i o njima ne treba posebno lamentirati – publika ju je verno pratila, ali odletela je i mnogo dalje od ovih naših prostora – danas je “Legacy”, kako je prevedena, dostupna i na Amazon Primu i HBO, a ja sam posebno ponosna što je sinhronizovana i na španski jezik. O muzičkim spotovima i pevačima koji su učestvovali u seriji počev od Halida Bešlića u prvoj sezoni – sami za sebe govore njihovi milionski pregledi, ali najbitnije je to što su neke od njih postale deo kafanskog repertoara. To je nešto što ne može da se plati, kao što ne mogu da se plate ni citati replika iz serije, isečeni klipovi, izrazi, žargon…
Hvala gledaocima, jer se na kraju krajeva serija pravi samo zbog njih, a kad vam oni daju potvrdu da trajete i gurate dalje, vi morate da budete samo još bolji. Trudimo se. I serija je tim – hvala zato svakom saradniku i učesniku u njoj. Taj spisak bi trajao unedogled, ali oni znaju. Da njih nema, ničeg ne bi bilo.
Nažalost, živimo u vremenu kada ne treba mnogo inspiracije za teme kojima se bavimo jer su svuda oko nas. Drago mi je što smo neke obradili kao način preventive da nam se ne ponavljaju i da upozorimo kako se “lako sklizne” s druge strane zakona. Naši glavni junaci ostaju do kraja pošteni i iskreni policajci, pa i kad nam se učini da im metode nisu baš proceduralne. Na kraju balade, samo bude važno da čovek može mirno da zaspi, a mi (tim Ubica na čelu sa Gagom Antonijevićem) zaspimo mirno jer smo dobili jedni druge u ovom životu. Ta prijateljstva i međusobna odanost su neprocenjive.
AUTOR: Nataša Drakulić
