Nastavnik iz Niša Dalibor Todorović jedan od najboljih edukatora otkriva „Kako da upravljamo tehnologijom, a ne obrnuto“

Dalibor Todorović je nastavnik računarske grupe predmeta u odeljenju za učenike sa posebnim sposobnostima za računarstvo i informatiku u Gimnaziji „9. maj“ u Nišu. Podučava učenike da ne budu konzumenti, već kreatori digitalnih sadržaja, za šta su mnogo puta nagrađivani, a zalaže se za poboljšanje kvaliteta obrazovanja i u okviru Pedagoškog društva informatičara Srbije. Jedan je od dobitnika nagrade Najbolji edukatori Srbije, koju dodeljuje Udruženje „Živojin Mišić“.

Šta za Vas predstavlja titula jednog od najboljih edukatora naše zemlje?
– To je laskava titula, koja imponuje, ali i obavezuje da se bude još bolji. Predstavlja prepoznavanje i neku vrstu zvaničnog priznanja za profesionalizam i posvećenost, ne samo konkretno nastavnom procesu u učionici već, u jednom širem kontekstu, unapređivanju obrazovanja u različitim aspektima i njegovoj promociji kao jedne od najvažnijih životnih vrednosti koje mogu promeniti svet nabolje. Takođe, velika mi je čast da budem u društvu sjajnih kolega koji su dobitnici tog priznanja prethodnih godina.

Koliko dugo radite u školi i šta je uticalo da se opredelite za životni poziv koji obrazuje i priprema za život mlade generacije?
– U školi radim 17 godina. Moje inicijalno obrazovanje nije bilo usmereno ka ovom pozivu i počeo sam da radim neplanirano i neočekivano u školi. Vrlo brzo sam prepoznao kod sebe neke kompetencije potrebne za ovaj poziv i posvetio se učenju i unapređivanju pedagoških, metodičkih i didaktičkih znanja i veština. Obrazovanje i školu sam oduvek smatrao veoma važnim životnim aspektom, bio sam odličan učenik i nosilac Vukove diplome i u osnovnoj školi i u gimnaziji, u vreme kada to nije bilo toliko uobičajeno kao danas već je imalo težinu i značaj. Raditi sa decom i adolescentima u najosetljivijem i najranjivijem životnom dobu, biti deo njihovog odrastanja i formiranja jeste veoma odgovoran i zahtevan poziv, posebno ako ste stalno svesni te odgovornosti. Nastavnička profesija je, ipak, čast i privilegija i predstavlja jedan kompleksni, visokointelektualni, sofisticirani poziv, zasnovan na planiranju, selekciji, pripremanju, realizaciji, evaluaciji i kontinuiranom profesionalnom usavršavanju u različitim domenima, kako uskostručnih predmetnih znanja i kompetencija tako i inovativnih metodičkih, psiholoških i pedagoških aspekata. Nastavnici će uvek biti jedan od najelitnijih delova društva, uprkos decenijskim nastojanjima u našem društvu da se njihov poziv predstavi samo kao puki, neposredni rad u učionici.

Šta, po Vašem mišljenju, čini dobrog nastavnika? Na koji način se stvara dobra atmosfera u učionici i sa đacima gradi odnos međusobnog poštovanja?
– Sve teže je biti nastavnik, a posebno dobar nastavnik u današnjem svetu. Rekao bih da se dobra atmosfera u učionici stvara razumevanjem potreba učenika, tolerancijom, prilagođavanjem i razvijanjem partnerskog odnosa u procesu sticanja znanja. Ono što nastavnik ne sme da zaboravi jeste da su učenici samo deca čija se ličnost formira i oblikuje tu pred njim i da je upravo on jedan od faktora koji utiču na njihovo oblikovanje. Ne treba da zaboravi ni to da je svako dete u učionici nečiji ceo svet i najvrednije što neko ima i da se to dete svakodnevno suočava i bori sa svojim strahovima, problemima i nesigurnostima u procesu odrastanja i nalaženja svog mesta u društvu. Vreme kada je škola predstavljala osnovno i centralno mesto na kome su učenici sticali znanja, a izvor tog znanja su bili nastavnici i udžbenici, odavno je prošlo. Današnje generacije učenika su rođene i odrasle u eri intenzivne upotrebe informaciono-komunikacionih tehnologija i od malih nogu su naučene da do informacija dolaze brzo i lako, na samo jedan tač ili jedan klik. U takvom okruženju uloga nastavnika je izmenjena u odnosu na period kada su oni predstavljali izvor znanja. Nastavnik je sada jedino moderator u procesu učenja i neko ko će naučiti učenike kako da u tom okeanu informacija selektuju one relevantne, kako da procene njihovu validnost i istinitost, kako da ih procesuiraju i pretvore u funkcionalno znanje i kako da ih prezentuju. U ovako izmenjenom nastavnom okruženju dobar nastavnik mora da zna da se učenje ne odvija formalno samo u školi, već da je to proces koji se odvija uvek i na svakom mestu, te je otud neophodno da prizna i uvaži i to neformalno i informalno obrazovanje i da se potrudi da učenike upozna što bolje, u smislu da otkrije njihova interesovanja i sklonosti ka određenim temama ili delatnostima. Na neki način, svakom učeniku treba da otkrije tu „nano kariku” koja ga čini posebnim i individualizuje sadržaje i aktivnosti u skladu sa njom. Tako pokazuje učeniku da ga poštuje i da mu je stalo do njegovih interesovanja, potreba, želja za novim saznanjima i istraživanjima i do njegovog napredovanja i da ga podržava u tome. Ukratko, dobar nastavnik danas mora da zna kako da izađe iz okvira kurikuluma na jedan interesantan i kreativan način i učenike pripremi za realan svet u kome žive, a da, s druge strane, u isto vreme ostane povezan sa tim istim kurikulumom i da formalno-pravno ispuni sve zahteve koji se odnose na realizaciju plana nastave i učenja.

Svakom učeniku bi trebalo na neki način otkriti tu „nano kariku“ koja ga čini posebnim i individualizovati sadržaje i aktivnosti u skladu sa njom. Tako pokazujete đaku da ga poštujete i da vam je stalo do njegovih interesovanja, potreba, želja za novim saznanjima i istraživanjima i do njegovog napredovanja, kao i da ga podržavate u tome

O projektnoj nastavi se u poslednje vreme mnogo govori. Da li smatrate da je ona zaista zaživela u našim školama? Kako pronalazite ideje za svoje projekte?
– Ideja projektne nastave stara je više od jednog veka, još od Džona Djuija i Kilpatrika. Ne smatram da je ona zaživela u našim školama već da živi, i odgovorno tvrdim da se u velikom broju škola projektna nastava sistemski implementira. S obzirom na to da sam poslednjih nekoliko godina bio mentor na nekim nacionalnim projektima, kao i eksterni evaluator nekih vrsta projekata, veoma dobro sam upoznat sa brojem, tipovima i temama projekata koji su implementirani i koji se realizuju u našim školama, sa njihovim kvalitetom, autorima i realizatorima.
Vremenom sam naučio da sve aktivnosti i teme mogu da „provučem“ kroz projekat koji ima jasno definisane ciljeve, dobro osmišljene aktivnosti, ishode i rezultate i kako da angažujem učenike na smislen i svrsishodan način kako bi kroz te projektne aktivnosti razvili što više ključnih i međupredmetnih, a ne samo predmetnih kompetencija. Osmislio sam i realizovao brojne projekte na različite teme, počevši od onih koji zahtevaju i razvijaju uskostručna znanja nastavnog predmeta, kao što su programiranje i digitalne kompetencije za kreiranje različitih sadržaja, pa do projekata koji su opšte tematike, poput socijalne inkluzije u jednom širem kontekstu, koji razvijaju svest o toleranciji i pružanju podrške učenicima sa smanjenim mogućnostima u različitim kategorijama ili onih koji se odnose na takozvane zelene teme. Neki od tih projekata su nagrađivani na nacionalnom i evropskom nivou. Meni su svakako najdraži projekti u oblasti STEM-a, u kojima učenici povezuju znanja iz različitih predmeta kroz interdisciplinarni pristup i svoja znanja iz programiranja i računarstva i informatike primenjuju na jedan svrsishodan način – u izradi rešenja kojima daju predlog kako se mogu prevazići neki identifikovani školski problemi, problemi lokalne zajednice ili globalni problemi koji su povezani sa globalnim ciljevima održivog razvoja. Ti su projekti realizovani ili kao školski ili kao međunarodni eTwinning projekti, u saradnji sa ostalim evropskim školama, gde su učenici aktivno sarađivali sa svojim vršnjacima iz partnerskih škola.

Za poboljšanje kvaliteta informatičkog obrazovanja zalažete se i u okviru Pedagoškog društva informatičara Srbije.
– Kao član Pedagoškog društva informatičara Srbije institucionalno se zalažem za unapređivanje kvaliteta informatičkog obrazovanja aktivnim učestvovanjem u radnim grupama, takmičenjima, obukama i događajima koje ovo društvo realizuje ili podržava. U okviru ovog društva zalagao sam se za izmenu statusa predmeta Informatika i računarstvo u osnovnoj školi i radio na aktivnostima koje bi pokazale neophodnost uvođenja ovog predmeta kao obaveznog za učenike osnovne škole, kao i za uvođenje programiranja kao obavezne nastavne teme u svim razredima. S ove vremenske distance mogu slobodno reći da taj trud nije bio uzaludan, da je nakon dugogodišnjeg angažovanja na tom polju problem informatičkog obrazovanja u našoj zemlji sada sistemski rešen. Danas, kada je reč o informatičkom obrazovanju u osnovnim školama, imamo jedan savremen, shodno orijentisan predmet, koji kroz date nastavne teme i projektne zadatke koji angažuju učenike na smislen način osigurava da svi steknu bazične digitalne kompetencije neophodne za život i rad u savremenom društvu.

U okviru Radne grupe Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja za redefinisanje informatičkih sadržaja radili ste na reformi kurikuluma za informatiku i računarstvo. Na listi ste ocenjivača rukopisa udžbenika. Na koji način ste doprineli unapređenju sadržaja udžbenika i šta je to na čemu još treba raditi da bi se sadržaj popravio?
– Evaluacija udžbenika nije lak ni jednostavan posao i jedan je od onih koje obavljate sve bolje što ste iskusniji u njemu. Suštinski ne mogu da utičem na sam sadržaj udžbenika, ali mogu da utičem na kvalitet tog sadržaja, pa time i kvalitet udžbenika koji će se pojaviti na tržištu, odnosno naći pred učenicima. Možda se može reći da na neki način vršim kontrolu kvaliteta udžbenika u skladu sa tačno utvrđenim standardima i pokazateljima i, kao član komisije, dajem preporuke i sugestije za otklanjanje uočenih nedostataka i nepravilnosti u njima. Činjenica je da udžbenik ne može da piše svako. To nije ni roman ni zbirka poezije. Autori udžbenika moraju da poseduju stručna znanja metodike nastavnog predmeta za koji pišu udžbenik, kao i poznavanje predmetne didaktike, uz poželjno praktično iskustvo u realizaciji nastave tog predmeta za predviđeni uzrast. U praksi to nije uvek slučaj i poslednjih godina u trci za osvajanje tržišta udžbenika pojavljuju se i oni koji se ne bi ni mogli nazvati udžbenicima, jer ne poštuju ni metodiku nastavnog predmeta ni osnovne didaktičke principe i jednostavno ne ispunjavaju nijedan standard, usled toga što veliki broj pokazatelja ispunjenosti standarda jednostavno nije zadovoljen. U tom kontekstu mogu da kažem da imam mogućnost da ne odobrim da se takav udžbenik pojavi na tržištu. Na sreću, mnogo je više onih udžbenika koji nakon vraćanja na doradu i korigovanju uočenih nedostataka ispune sve standarde. Poslednjih godina, usled izmena planova nastave i učenja, imao sam prilike da se na ovaj način detaljno upoznam sa sadržajima udžbenika različitih izdavača i da se uverim da se ti sadržaji nekad prilično razlikuju, kako po obimu tako i po intenzitetu i po kvalitetu. Svakako je postojanje konkurencije na ovom tržištu dobro, jer se izdavači tako podstiču da rade na unapređivanju kvaliteta udžbenika. Iskusni nastavnici će uvek znati kako da prepoznaju i odaberu najbolji udžbenik koji je po meri njihovih učenika.

Autor ste i realizator akreditovanih seminara na temu primene digitalnih alata u nastavi. Da li su se prosvetni radnici za vreme epidemije koronavirusa brzo i lako privikli na onlajn nastavu i upotrebu digitalnih alata?
– Prosvetni radnici su se brzo i lako privikli na onlajn nastavu i upotrebu digitalnih alata jer jednostavno nisu imali izbora, zar ne? Profesija nastavnika podrazumeva kontinuirano stručno usavršavanje gde spada i unapređivanje digitalnih kompetencija, odnosno kako je to kategorizovano kao K2 kompetencije za podučavanje i učenje i prioritetna oblast P1 – Unapređivanje digitalnih kompetencija učenika i nastavnika i upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u realizaciji obrazovno-vaspitnog procesa.

Koliko je važno da učenici za vreme školovanja ovladaju predmetima za računarstvo i informatiku i zbog čega?
– Proces digitalne transformacije društva godinama se odvija pred našim očima i – želeli mi to ili ne – to je neizbežan i nepovratan proces. Digitalne kompetencije su jedna od osam ključnih stavki koje su 2006. godine identifikovane u Evropskom okviru ključnih kompetencije za celoživotno učenje. Pod njima podrazumevamo skup znanja, veština, stavova, sposobnosti i strategija neophodnih za kvalitetno korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija i digitalnih medija. One se danas posmatraju kao preduslov, ali i pravo svih građana da kvalitetno funkcionišu u savremenom društvu. Svedoci smo toga da digitalna tehnologija vrši snažan uticaj na sve aspekte društva i da nam menja radno okruženje jer danas je za više od 90 procenata zanimanja na evropskom kontinetu neophodno poznavanje digitalnih tehnologija. Ali, ona ujedno utiče i na naš svakodnevni privatni i porodični život, na socijalne interakcije, gde je kroz digitalne medije izmenjen naš doživljaj komunikacije i povezivanja, kao i na porodično okruženje tako što menja komunikaciju među članovima porodice koji su udaljeni. Zbog toga je izazov stvoriti generacije učenika koji treba da se pripreme za život u kome mnogi aspekti uveliko zavise od digitalnih tehnologija koje se neprestano menjaju. Danas školujemo generacije učenika koje će obavljati poslove budućnosti, poslove koji još uvek ne postoje i za koje niko ne zna kakvi će biti, a koji su uslovljeni razvojem tehnologije. U takvom kontekstu učenici moraju biti osposobljeni za koncept celoživotnog učenja u kome će se prilagođavati tehnološkim promenama i što lakše i bezbolnije usvajati i prelaziti na nove forme učenja, rada i poslovanja u tom tehnološkom smislu.

Kako roditelji da „isprate“ decu i budu sigurni da su bezbedna tokom upotrebe internet sadržaja? Da li im ograničiti vreme upotrebe računara putem neke aplikacije, na koji način ih osigurati?
– Verujem da će sa godinama koje dolaze sve više roditelja biti u stanju da to sa lakoćom uradi, s obzirom na to da nam već sada stasavaju generacije roditelja koje su rođene i odrasle u eri primene digitalnih tehnologija i interneta. Taj generacijski digitalni jaz između roditelja i dece je sve manji i već će za koju godinu iščeznuti podela na „digitalne domoroce” i „digitalne imigrante” i svi će biti digitalni urođenici. Ono što sada mogu da urade jeste da pokušaju da se upoznaju sa onim šta njihova deca rade na internetu, a to nije baš lako, i da koriste neke od resursa koji su dostupni na različitim platformama tome namenjenim. Naša država je sistemski radila na tome i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija već godinama ima platformu „Pametno i bezbedno”, koja promoviše podizanje digitalne pismenosti, digitalnih kompetencija i digitalne bezbednosne kulture kod svih građana Srbije. Na njoj se nalaze saveti za roditelje kako da se približe, razumeju i, neću da kažem kontrolišu, ali na neki način „isprate“ ono što njihova deca rade. Postoje brojne aplikacije kako za kontrolu sadržaja tako i za ograničavanje vremena koje se provodi na pojedinim sajtovima ili u korišćenju nekih aplikacija. Međutim, takva vrsta kontrole, ograničenja ili, pak, nasilno oduzimanje telefona, isključivanje interneta i uslovljavanje, osim kratkoročnog efekta neće postići ništa trajno, a povećaće frustracije, izazvati nervozu i bes. Moje mišljenje o tome jeste da je daleko svrsishodnije i dugoročno isplativije da se od malih nogu gradi odnos poverenja između roditelja i dece i da se kod dece razvija svest o opasnostima koje im prete s interneta, posledicama prekomerne upotrebe tehnologije po fizičko i mentalno zdravlje, kao i o stvaranju zavisnosti od digitalnih tehnologija i interneta. Treba pokušati da se pronađu druge aktivnosti, poput igara na otvorenom, sporta, kvalitetnog provođenja vremena s porodicom bez tehnologija, i pokazati deci da život, prijateljstvo i ljubav nisu tamo negde u oblaku i da nisu u njihovim telefonima, da je tehnologija samo sredstvo koje bi trebalo da nam olakša život i da mi treba da upravljamo njome, a ne da ona oblikuje naše živote i da ona upravlja nama. Mogu vam pričati teorijske osnove toga i davati vam savete kao nastavnik informatike i kao autor nastavnih sadržaja o digitalnoj pismenosti za učenike osnovnih škola. Ali, u praksi sam i ja samo roditelj i suočavao sam se, borio sam se i dalje se borim sa svim tim roditeljskim izazovima.

Autor Jelena Komarica