Mihajlo Idvorski Pupin – dobitnik Pulicerove nagrade, profesor na Univerzitetu Kolumbija u Sjedinjenim Američkim Državama, jedan od osnivača NASA, autor 34 patenta i 70 tehničkih članaka od toga najpoznatiji Pupinovi kalemi zahvaljujući kojima su omogućeni telefonski razgovori na velikim distancama, predsednik Američkog udruženja elektroinženjera, Njujorške akademije nauke, Američke asocijacije za razvoj nauke, počasni konzul u SAD – napustio nas je pre 90 godina.
Veliki deo svoje akademske karijere žrtvovao je kako bi pomogao Srbiji i srpskom narodu tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Od čobančeta u Idvoru, do američkog sna, osim znanja i patenata, kalemio je i ljubav prema otadžbini.
O tome najbolje svedoče tekstovi u američkoj štampi u kojima je on rušio sve predrasude o Srbima, posebno u Prvom svetskom ratu. Tekstovi koji su objavljeni u Njujork tajmsu i Vašington postu bili su od izuzetne humanitarne, diplomatske i ekonomske važnosti po naš narod. Neumorno je organizovao tribine i konferencije kako bi prikupio humanitarnu pomoć za lečenje srpskih vojnika od tifusa.
„Srbija se prečesto predstavlja kao zemlja divljaka, u kojoj samo najprimitivniji mogu da opstanu. Oni koji tako misle greše. Nepravedni su prema nama. Oni ne poznaju Srbiju“, ukazao je u opširnom intervjuu za Bruklin dejli igl.
Uveliko je živeo u Americi i predavao na univerzitetu kada ga je Kraljevina Srbija 1912. godine postavila za počasnog konzula u SAD i na toj poziciji je bio do 1920. godine. Kao konzul doprineo je dobrim međudržavnim odnosima i položaju Kraljevine Srbije, posebno kada se uzme u obzir da je bio lični prijatelj predsednika SAD Vudroa Tomasa Vilsona.
Na krovu Bele kuće samo dva puta su se vijorile strane zastave, prvi put je to bila srpska 1918. godine, a potom i francuska 1920. godine. U znak podrške srpskom narodu i njegovom herojstvu, predsednik SAD Vilson je na četvrtu godišnjicu austrougarske objave rata Srbiji taj 28. jul proglasio Srpski dan. Tom prilikom je i održao govor u Beloj kući.
„Narodu Sjedinjenih Država:
U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.“
Zahvaljujući tom prijateljstvu Kraljevina Srbija dobija veoma važno mesto u američkoj i svetskoj diplomatiji, a to se najbolje pokazalo na Mirovnoj konferenciji u Parizu, 1919. godine. Mihajlo Pupin, geografskim kartama Jovana Cvijića, tada pripaja Kraljevini Jugoslavije: Banat, Makedoniju, Dalmaciju, Istru, Sloveniju, Međumurje, Baranju…
Mihajlo Pupin je za svoju autobiografiju „Sa pašnjaka do naučenjaka“ dobio prestižnu Pulicerovu nagradu 1924. godine. Tu je najbolje opisan njegov razvojni put, od pohađanja škole u Pančevu, i Pragu, odakle je otišao u Ameriku gde je diplomirao na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Studirao je i na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji i na Univerzitetu u Berlinu gde je i doktorirao iz oblasti fizičke hemije.
Pupin je autobiografiju posvetio u spomen svojoj majci Olimpijadi, a posebno je autentičan deo u kojem opisuje susret sa majkom nakon 11 godina.
„U Idvoru mi je sve izgledalo nepromenjeno, osim moje majke. Oči su joj sjale nekim svetiteljskim sjajem koji mi je otkrivao vedri nebeski svod sveta u kome je živela. Ni Rafaelo, ni Ticijan, pomislio sam u sebi, nikad nisu naslikali tako lepog svetitelja. Gledao sam u nju, divio sam joj je i nikad se nisam osećao tako malim i bespomoćnim.“
U međuvremenu ta autobiografija je postala obavezna lektira u mnogim američkim školama, pa i čak preporučljivo štivo za američke vojnike. Koliko je imao dara i za književnost, najbolje svedoče reči Miloša Crnjanskog:
„Svojom knjigom Mihajlo Pupin, sin seljaka iz Idvora, moćni gospodar električnih izuma, predsednik najotmenijeg američkog univerzitetskog kluba itd., koji je rečju i delom i kapitalom toliko zadužio naš narod i svoj rodni kraj, pokazao se i kao pisac u najboljem svetlu.“
Sećanje na Pupina, ne neguju samo američke škole, univerziteti i udruženja, već i NASA. Koliko se NASA ponosi jednim od osnivača, i koliki je njegov značaj u razvoju aeronautike i svemirskih istraživanja – najbolje svedoče dokumenta na sajtu stranice www.nasa.gov gde se može pronaći 12 dokumenta koja su od izuzetnog značaja te agencije, a na kojima je istaknuto ime „Michel I Pupin“.
Pupin je izrazito cenio i umetnost i kada je 1889. godine u Berlinu postao doktor filozofskih nauka, na Svetskoj izložbi u Parizu otkupio je slike prijatelja Uroša Predića, dela „Siroče na majčinom grobu“ i „Hercegovački begunci“. Upravo Predić u svojoj autobiografiji piše:
„Te 1934. godine dobijem od mog slavnog prijatelja Mihajla Pupina nalog da izradim u većem formatu polufigure Vuka Karadžića i Njegoša, kao njegov poklon Univerzitetu u Pitsburgu, koji je podigao „Hram kulture“ u kome će svi kulturni narodi biti zastupljeni, svaki u svom odeljenju, proizvodima svoje nauke i umetnosti. Pupin je svoj dar namenio Srpskoj sali Jugoslavije. Za svoj rad sam dobio od Univerziteta laskavo priznanje.”
Paja Jovanović je 1903. godine u Americi uradio portrete Pupina, ali i njegove ćerke Varvare. Iz Zadužbine Mihajla Idvorskog Pupina omogućeno je štampanje niza vrednih publikacija o manastirima Dečani, Studenica, Ravanica, Manasija… Njegova ljubav prema pravoslavlju se najbolje ogleda u odgovoru, kada su mu u Delaver Sitiju predložili da odbaci svoje srpske nazore i postane Amerikanac:
„Moji srpski nazori su moja majka, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna Crkva i moj srpski jezik. Ko od mene očekuje da se odreknem svojih srpskih nazora, to je isto kao da mi oduzima život“.
I upravo ta njegova ljubav prema pravoslavlju i Srbiji, dovela je do toga da se tokom komunizma brišu lekcije kako o njegovom liku i delu, tako i da se iz njegove autobiografije izbacuje deo o Svetom Savi.
Prenosimo vam integralni tekst koji je bio nepravedno otrgnut nekoliko decenija:
„Sveti Sava bio je najmlađi sin srpskog velikog župana Nemanje. Rano još odreče se kraljevskih časti i povuče se u jedan manastir u Svetoj Gori, gde provede mnogo godina u učenju i razmišljanju. Zatim se vrati u svoju domovinu u početku trinaestog stoleća, postade prvim srpskim arhiepiskopom, i osnova samoupravnu srpsku Crkvu. On je osnovao i narodne škole u državi svoga oca. Tu su srpski dečaci imali prilike da nauče čitati i pisati. Tako je on otvorio oči srpskom narodu, a narod, iz zahvalnosti i priznanja prema prema ovim velikim uslugama, prozove ga Svetim Savom Prosvetiteljem, slaveći večito njegovo ime i uspomenu na njega. Od vremena Svetoga Save prošlo je sedam stotina godina. Ali nijedne godine nije bilo a da se, u svakom mestu i u svakom domu, gde Srbi žive, ne bi održavale svetkovine kojima se slavi ime njegovo.“
Postao je najsramnije zaboravljena ličnost u srpskoj nacionalnoj istoriji, a o isključenosti iz udžbenika Mihajla Pupina svedočimo i danas i u odvojenoj vesti možete da pročitate „Tesla, Pupin i Milanković staju u jedan školski čas„. Verujemo da je isto tako i u susednim zemljama, koje su upravo zahvaljujući velikom naučniku sačuvale svoje ključne regije. Ništa bolja situaciju nije ni u njegovom rodnom Idvoru, gde je muzej u potpuno zapuštenom stanju. Srećom rodna kuća je sačuvana, a to je verujemo zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca.
A još kad je majka Olimpijada rekla sinu Mihajlu: “Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život pun večne slave.”
Možda se odgovor na pitanje zašto je „zaboravljen” krije u nekrologu vladike Nikolaja Velimirovića, objavljenom 1935. godine u „Politici”, povodom Pupinove smrti. Jer, u njemu se moglo pročitati ne samo da je bio veliki patriota i pravoslavac, već i nepomirljivi protivnik boljševizma.
Mihajlo Pupin je umro u 77. godini, a Vašington post je objavio tekst s naslovom „Dečak s Balkana“ u kojem je bilo opisano kako je bez prebijene pare u džepu, sin nepismenih seljaka, ostvario američki san.
„Pronalazač svetskog glasa, koji je svoj uspeh pripisivao inspiraciji svoje majke i institucijama zemlje koja je usvojila, umro je u 77. godini“ bilo je navedeno u tekstu.
AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ
P.S. (Posebnu zahvalnost dugujemo Aleksandri Ninković Tašić predsednici Obrazovnog-istraživačkog društva Mihajlo Pupin)
