Agonija Laure Lenbah: Novo tumačenje Krležinog klasika u režiji Nikole Kljajića

Premijera predstave „Agonija Laure Lenbah“ održaće se 20. marta u Kulturnom centru Kula, donoseći novo tumačenje Krležinog klasika. Režiser Nikola Kljajić govori o procesu rada, izazovima i simbolici ove adaptacije.

Šta Vas je privuklo tekstu „U agoniji“ Miroslava Krleže i kako ste se odlučili da ga režirate?

„Komad „U agoniji“ je samo jedan od mnogih Krležinih, fantastičnih tekstova koji mi je privukao pažnju. Kada sam na drugoj godini fakulteta radio komad „Jesenja kiša“ (Praktično isti tekst samo Nušićev) profesor Kokan Mladenović mi je preporučio ovaj Krležin tekst. Naredne godine studija sam radio Ibzenov komad „Heda Gabler“ i na neki način mi je Laura jedina ostala od tog ženskog tria likova koji su jako slični. Kada sam predstavio komad autorskom timu svi su se složili da je komad atraktivan, dovoljno klasik ali i dovoljno savremen u ovom trenutku. Uprava KC Kula je sa oduševljenjem prihvatila ovaj predlog, a razlog više tome je činjenica da je ovo prvo postavljanje Krležinog teksta u Kuli nakon tačno 50 godina.“

Autor: Nikola Kljajić

Kako biste opisali ovu predstavu nekome ko je nikada nije gledao?

„Agonija Laure Lenbah“ je priča o jedinki koju zatičemo u hororističnom društvu obavijenom krvavim velom društvene pristojnosti. Mislim da je ovo najkonkretniji opis koji ne bi širio.“

Kakav je bio proces rada sa glumcima? Da li ste se suočili sa nekim izazovima tokom proba?

„Ovo mi je bio prvi proces sa glumcima amaterima, do sada sam radio sa profesionalnim glumcima, studentima glume sa različitih akademija i sa decom. Nakon rada sa decom priželjkivao sam rad sa amaterima, odnosno, kako sam ja češće nazivao NATURŠČICIMA i nekako mi se ta želja vrlo brzo i ostvarila. S obzirom na činjenicu da sam prvi put pristupio radu sa amaterskom trupom odlučio sam da pozovem glumca Tanasija Ćakića da mi pomogne sa glumačkog aspekta, ne bi li im lakše približili delo, žanr i stil sa kojim su se susreli. Tokom procesa od dva meseca nije bilo značajnijih prepreka, ljudi koji se okupe u pozorištu iz čiste ljubavi prema istom verovatno ni ne znaju šta je to prepreka i smatram to velikom vrlinom. Posvećenost i ljubav sa kojom pristupaju je magična, tako da značajnijih prepreka nije bilo… eto možda samo što nam je glavna glumica slomila prst na nozi tri dana pred premijeru, ali možemo li to stvarno nazvati preprekom. Mislim da ne ako uzmemo u obzir da nam premijera sleduje uskoro.“

Koji su ključni motivi i simboli koje ste želeli da istaknete u režiji?

U mojoj režiji Agonije Laure Lenbah ključni motivi i simboli nisu samo dramaturški nagoveštaji, već mehanizmi koji grade unutrašnju arhitekturu predstave i njenu kritiku društva. Kroz njih osvetljavam suštinske odnose moći, manipulacije i identiteta, koji nisu samo Krležina tema već i naše savremeno iskustvo. 

Autor: Nikola Kljajić

„Motivi društvenih uloga, zatvorenog sistema i kaveza, propadanja, dekadencije, paranoje i psihičkog nasilja kao društvenog zakona su mi bili najzanimljiviji i oko njih sam se fokusirao. Smatram da oni grade horor koji predstavljam publici jer, iako je prisutan u našoj svakodnevnici, ipak nisu svi sposobni da ga spoznaju.“

Koliko ste ostali verni originalnom tekstu, a koliko ste prilagodili ili interpretirali na svoj način?

„Mislim da je Krleža živ da bi u isto vreme bio šokiran ali i veoma zadovoljan dramaturškim intervencijama Nemanje Ostojića na originalnom komadu „U agoniji“. Prva stvar oko koje smo se Nemanja i ja složili bilo je razbijanje Krležinih monoloških tendencija u okviru dijaloga, samim tim stvorena je bolja dinamika unutar samih scena a komad je skraćen. Dopisani likovi, kao i promene kod postojećih koje čine elementi horora kao žanra doprinose kritici društva kojom se Krleža intezivno bavio. Od većih intervencija ne bih pominjao ni jednu konkretno, ali ono oko čega smo se svi u autorskom timu složili je da predstava ne nudi utešne odgovore na temu kojom se bavi.“

Kako ste kroz scenografiju, kostime i muziku oblikovali atmosferu predstave?

„Oko sebe sam okupio meni dobro poznati autorski tim. Vizuelni identitet predstave oblikovan je kroz precizno osmišljenu sinergiju scenografije, kostima i muzike, koji zajedno grade atmosferu teskobe i neizvesnosti. Scenografkinja Jovana Stefanović i njena asistentkinja Aleksandra Mećava kreirale je prostor koji sam po sebi postaje narativni element – krojački salon iz prvog čina klaustrofobičan je, skučen, gotovo guši likove u svojoj ograničenosti, dok se nakon Lenbahove smrti zidovi pomeraju i otkrivaju prostranstvo od kamena i izlomljenih ogledala. Ova promena nije samo prostorna, već simbolička – likovi su izlagani surovoj istini koju više ne mogu sakriti, a refleksije slomljenih ogledala ukazuju na fragmentaciju njihovih identiteta i iluzija. Tea Terzić, kostimografkinja, izgradila je vizuelni jezik likova kroz detalje koji govore o njihovim unutrašnjim raspadima i društvenim ulogama. Od Lenbahovog raskopčanog, alkoholom natopljenog odela koje odražava njegovu propast, do Ivanovog besprekornog izgleda koji skriva unutrašnju hladnoću, svaki kostim je produžetak karaktera. Laurina transformacija iz svetlog u tamni kostim sa perjem iza neonskog krsta posebno je značajna – ona više nije samo žrtva, već figura koja preuzima moć, ali u tome gubi i deo sebe. Nikola Smolović komponovao je muziku koja nije samo pratnja već i aktivni učesnik atmosfere predstave. Kombinacija organskih instrumenata i elektronskih zvukova stvara zvučni pejzaž koji oscilira između realnog i nadrealnog, reflektujući unutrašnje stanje likova. Odsustvo klasičnih melodijskih linija i upotreba distorziranih zvukova pojačavaju osećaj anksioznosti i psihološke nestabilnosti, dok ritmičke varijacije prate dinamiku radnje, gotovo podsvesno manipulišući percepcijom publike. Sve ove komponente zajedno grade jedinstven vizuelni i zvučni identitet predstave, koji ne funkcioniše samo kao estetski sloj, već kao aktivni deo pripovedanja, produbljujući tematske slojeve i emocionalni utisak koji ostaje dugo nakon završetka predstave. Svi smo se potrudili da publici dočaramo šta je to AGONIJA.“

Kako ste pristupili prikazu intenzivnih emocija i kompleksnih odnosa na sceni?

„Najteže scene za postavku su mi bile duo scene između glavnih likova Laure i Ivana, kompleksnost njihovog odnosa koja proizilazi iz ekstremne kompleksnosti njih dvoje kao zasebnih ličnosti je stvarno bio izazov koji sam rado prigrlio. Prikaz intenzivnih emocija i kompleksnih odnosa na sceni zasnivam na dinamičnoj napetosti između onoga što se govori i onoga što se oseća, kako to ističe Piter Bruk u Praznom prostoru. Emocije nisu ilustrativne, već organska posledica unutrašnje radnje lika, oblikovane kroz ritam, mizanscen i glumačku ekspresiju. Oslanjanjem na Stanislavskog i njegov princip unutrašnje akcije, ali i na Brehtov efekat distanciranja kako bih omogućio publici da sagleda mehanizme manipulacije i društvenih odnosa dobijam savršen balans saosećanja publike sa likovima ali u isto vreme i kritičko sagledavanje i osvešćivanje problema. Tempo-ritam, ključan u ovakvoj režiji, oblikuje tenziju – nežnost i agresija smenjuju se u deliću sekunde, što Krležin tekst i zahteva.“

Koliko se „Agonija Laure Lenbah“ dotiče savremenog društva?

„Predstava Agonija Laure Lenbah snažno odjekuje u savremenom društvu jer razotkriva mehanizme moći, manipulacije i moralne hipokrizije koji su jednako prisutni danas kao i u vremenu kada je Krleža pisao ovaj komad. U društvu u kojem su institucije često sredstvo kontrole, a ne zaštite, i gde se pojedinci nalaze zarobljeni između očekivanja, ekonomske nesigurnosti i društvenih pritisaka, Laura postaje simbol svih onih koji su prisiljeni da biraju između pokornosti i samouništenja. Njena borba protiv sistema koji je osuđuje pre nego što uopšte dobije priliku da govori odražava realnost u kojoj se mnogi danas nalaze – bilo kroz socijalne norme, pravne procese ili medijske konstrukcije istine. U eri gde su istina i pravda često relativizovane interesima moćnih, ova predstava postavlja pitanje – ko zaista piše pravila i kako se kroz njih oblikuje moral? Svedoci smo društva u kojem su žene i dalje često osuđene kada odbiju da budu žrtve, gde se moć krije iza privida racionalnosti i gde oni koji se ne uklope bivaju odbačeni. Kroz psihološki horor kao žanr, predstava ne samo da oslikava unutrašnje lomove likova, već i stvara atmosferu nelagode koja tera publiku da se zapita: da li je naš svet išta pravedniji od onog u kojem Laura živi? U vremenu kada se društvene maske menjaju brže nego ikada, Agonija Laure Lenbah postaje ogledalo koje reflektuje mračne pukotine naše stvarnosti. Ako uzmemo u obzir i tezu „Da li se ubice rađaju ili predstavljaju socijalni konstrukt“ kojom smo Nemanja Ostojić i ja započeli intervenisanje na tekstu možemo naslutiti kojim putem je Laura odlučila da ide, ali i zaključiti da verovatno nije jedina…“

Autor: Nikola Kljajić

Koja scena Vam je bila najizazovnija, a koja pak najdraža?

„Kao što sam pomenuo u jednom od prethodnih potanja, duo scene između Laure i Ivana su bile najzahtevnije za pripremiti i postaviti. Takođe jako zahtevno je bilo uneti određenu ali ukusnu dozu komičnih elemenata u predstavu da bi dobili višedimenzionalnost cele predstave. Možda su mi scene u kojoj su pored Laure i Ivana prisutni likovi novinarke Madlen i opatice Judite jedne od dražih jer unose elemente komedije u jednu mračnu celinu bez izlaska, ali i ta komedija koju njih dve donose nije ništa drugo do otrov unutar najsočnije crvene jabuke koju zagrizemo na samom početku predstave.“

Kakvi su planovi nakon premijere?

„Predstava nakon premijere započinje svoj repertoarski i festivalski život. Prvo festivalsko izvođenje biće 29. marta na opštinskoj smotri dramskog stvaralaštva. Dalji festivalski život, nadam se, vodi nas do Republičkog festivala amaterskih pozorišta Srbije… Planirana su i brojna gostovanja, između ostalog u Beogradu i širom Srbije. Možda i šire, nikad se ne zna… Ali za početak, tu je premijera 20. marta u KC Kula u Kuli.“