Prvog dana Nove godine u Sava Centru održan je koncert Srpske filharmonije i maestra Bojana Suđića. Ovom muzičkom spektaklu pridružili su se specijalni gosti: sopran Dragana Radaković, mecosopran Jelena Končar, tenori Remus Alezaroae i Dušan Svilar, frulaši Neda Nikolić i Nebojša Brdarić, kao i Bojana i Nikola Peković sa guslama i harmonikom.
Maestro Bojan Suđić već decenijama predstavlja jednog od najprepoznatljivijih srpskih muzičara, a za “Princip magazin” daje svoje viđenje kako je publika reagovala na ovaj nesvakidašnji muzički događaj.
– Veoma sam srećan što je publika prepoznala nameru i želju da se započne jedna nova tradicija kod nas i što su zaista ovacijama ispratili celokupan program izveden 1. januara na sceni Sava Centra. Puno ljudi mi je govorilo da ovaj koncept ne zaostaje za najvećim svetskim festivalima i najekskluzivnijim mestima, ali i da naš koncert ima neku energiju koja je iznad svega drugog – priča Bojan Suđić.
Ovim koncertom ste spojili svetsku muzičku tradiciju sa srpskom muzikom?
– Program „Novogodišnjeg muzičkog spektakla“ predstavio je afirmaciju naše muzičke tradicije u spoju sa najlepšim numerama svetske muzičke baštine. Pravi vatromet, široki spektar i dubina emocija, ne samo za publiku već i za izvođače, koji i pored velikog muzičkog iskustva, reaguju na program izuzetno emotivno. Program je bio prava “gozba” za sva čula, i siguran sam da niko u sali nije ostao ravnodušan.
Da li smo ovim događajem stali rame uz rame sa tradicionalnim novogodišnjim koncertom Bečke filharmonije?
– Ovaj koncert je idealna prilika da se uspostavi nova tradicija koja bi Srbiju svrstala u zemlje koje na svečani način dočekuju Novu godinu. Siguran sam da imamo šta da ponudimo.
Koncert je revijalan, sa puno divne muzike, sa kompozitorima od Čajkovskog, Rosinija, Štrausa i mnogih drugih, sve do naše muzike prepoznatljivog zvuka različitih aranžmana, koji na pravi način afirmišu srpsku muziku kao deo evropske i svetske tradicije.
Mnogim umetnicima je muzika inspiracija za razne životne ciljeve. A vama?
– Dirigovanje pruža mogućnost za dugotrajno napredovanje. Nekada sam negodovao na uvrežene stavove među muzičarima, kako dirigenti tek posle 40 godina dolaze u svoj zenit, jer sam sebe smatrao uspešnim i dobrim dirigentom u znatno mlađim godinama, na krilima priznanja i brojnih uspešnih koncerata širom zemlje i inostranstva. Danas bih, ipak, tu granicu pomerio na još kasnije godine, barem u sopstvenom slučaju, jer mi se čini da sam danas značajno bolji dirigent nego pre samo godinu ili dve dana. Dok imam takvo osećanje vredi se i baviti umetnošću i prenositi svoja znanja i umetnička uverenja ansamblima i publici.
Koliko na srpskoj muzičkoj sceni ima mesta za klasičnu muziku?
– Uvek ima mesta za klasičnu muziku. Važna je popularizacija klasične muzike, koja svuda ima dobre rezultate u kreiranju nove publike koja postepeno usvaja zahtevniji muzički ukus. Borba za publiku jeste ujedno borba i za boljeg čoveka i bolje društvo. Svedok sam da kultura koju propagiram i te kako ima svoju publiku. Gde god nastupamo po Srbiji i regionu, imamo prepuno gledalište.
Volite i da zapevate na koncertima. Koju pesmu najčešće izvodite?
– Kada je odgovarajuća atmosfera i koncept, onda se može čuti i da pevam. Obično publika to nagradi aplauzom. Na koncertu Srpske filharmonije u Sava Centru sam učestvovao u pevanju izuzetnih numera koje lično volim: “Ružo rumena”, “Još ne sviće rujna zora” i “Pukni zoro”.
Da li je muzika bila i ostala centar vašeg života?
– Muzika je moj život. Imao sam privilegiju da tokom karijere izvodim zaista veliki broj dela svih epoha i žanrova, od horskih kompozicija do najvećih simfonijskih i vokalno instrumentalnih ostvarenja, baleta i opera… Izazov mi predstavlja svaki naredni koncert, kroz koji sagledavam sebe i sopstveni umetnički napredak i spoznaju. Jer, jedino osećaj da sam bolji od sebe u nekoj ranijoj fazi dovodi do umetničke radosti i želje ka novim interpretacijama, već izvođenih ili potpuno novih dela.
https://www.youtube.com/watch?v=dH5VLcPhCPY
Bavite se uspešno i pedagogijom. Šta svojim studentima najčešće savetujete?
– Još kao student na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, prihvatio sam se rada u horu Crkve Ružica, u vreme koje nije bilo naklonjeno ni religiji, niti pevanju u crkvama. Bilo mi je jasno da bez prakse nema ni dirigenta. Neki ugledni profesori se nisu slagali sa takvim mojim aktivnostima, ali sam već na prvoj godini studija postao asistent dirigenta i u Beogradskim madrigalistima i u horu RTB, učeći od afirmisanih dirigenata. Uveren sam da je ovakav put ispravan i snažno usmeravam svoje studente da rade od početka sa ansamblom, ostali predmeti zbog toga ne moraju da trpe.
Mnogi koncerti su iza vas. Koji koncert je ostao u izuzetnom sećanju i zbog čega?
– Veoma sam ponosan na ostvarenja tokom decenija rada sa ansamblima RTS, svakako i na sve predstave urađene u Narodnom pozorištu, brojne koncerte, turneju i CD sa Beogradskom filharmonijom, te na dugogodišnju saradnju sa svim domaćim ansamblima.
Brojni su inostrani angažmani sa veoma renomiranim ansamblima i solistima, od kojih je najduži bio u Kraljevskoj filharmoniji u Stokholmu, gde sam tokom pet godina, dirigovao na više od 150 nastupa.
Kakvi su vam planovi za naredni period?
– Veliku umetničku satisfakciju sam imao nedavno sa Niškim i Crnogorskim simfonijskim orkestrima, dok me upravo očekuje saradnja sa Srpskim narodnim pozorištem u Novom Sadu kao i sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, čemu se izuzetno radujem, kao i nekolicini gostovanja van Srbije. Sve to, svakako, uporedo sa predanim radom sa mojim divnim studentima na Fakultetu muzičke umetnosti, kao i sa velikim projektima Srpske filharmonije, koji nas tek očekuju.
AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ
