Kako je sačuvana Vila Laura na Senjaku – jedna od retkih u stilu ruskog romantizma

Počevši od Riste Ristića i Aleksandra Derokoa, pa do trojca – arhitekte Damira Krdžovića i dizajnerki enterijara Mine Mališić i Mile Tešić, Vila Laura je prešla golem put. Mogla je podeliti sudbinu mnogih takvih lepotica i biti bezdušno srušena, da bi se tu izgradili kakvi urbani kvadrati, ali ne – naslednice Riste Ristića su bile izričite prilikom prodaje “dobre i čestite ruke, ili nikako”. Srećom zahvaljujući gorepomenutom trojcu Vila Laura se otela i sad ponosno prkosi, i to tako da ima nove materijale kakve nikada do sada nismo videli, a ni osetili. Zahvaljujući Damiru, Mini i Mili otvara se novi dvodimenzionalni svet mirisnog nameštaja, pa vam tako fioka može da miriše na kafu, komoda za šminku na cveće, a noćni stočić na detinjstvo, odnosno seno.

– Nakon studija u Kopenhagenu, nisam planirao da se vratim, ali se moj otac kobno razboleo i ja sam odlučio da budem uz njega i da napravim ovde neke retko viđene projekte. Mina, Mila i ja smo studirali zajedno, pa smo tako odlučili da sačuvamo i sredimo Vilu Lauru, i verujete nam da nije bilo nimalo lako.

Vila je bila u istom vlasništvu porodice Ristić i građena je od 1928. do 1929. godine. Na tom projektu su radili posve zanimljiv dvojac, pre svega prijatelji, piloti, arhitekte, pisci, renesansni ljudi – Rista Ristić i Aleksandar Deroko.

Derokov uticaj se najviše vidi spolja, dok je unutra značajan Ristićev. Danas je jedna od retkih kuća u stilu ruskog romantizma, a bilo ih je samo pet u Beogradu – počinju razgovor za Princip magazin arhitekta Damir Krdžović i Mina Mališić.

Dok nas uvode u istorijat vile, pokazuju nam nove materijale koje imaju prvi u svojoj ponudi. U pitanju je “Organoid” kompanija iz Austrije, koja se dosetila na koji način može da unese prirodu u naše domove. Materijali koje možete da osetite, vidite i pomirišete, i sa kojima možete da oblažete zidove i nameštaj. Sve to je nastalo iz razloga što više od 90 odsto slobodnog vremana provodimo u našim domovima, daleko od prirode. A Mina, Damir i Mila su tu inovaciju prepoznali na vreme.

– Imamo dugogodišnju saradnju sa „Pinoles“ kompanijom od koje kupujemo univer i medijapan. Oni uvoze te materijale i onda su ponudili nama da osmislimo liniju nameštaja jer “Organoid” kompanija samo pravi obloge.

Vrlo je interesantno kako oni to prave, prvo skupljaju seno, cveće i lišće, onda sa posebnim mašinama, koje su takođe osmislili samo za tu namenu, prave takve materijale. Imali su problema sa cvećem zbog preseka, ali su i te teškoće uspešno prevazišli.

Mala kompanija od svega 25 zaposlenih, a da ima tako dobre ideje, a tu je i naravno naš “Pinoles” koji je sve to prepoznao – objašnjava Damir Krdžović, dok se na njegov razgovor nadovezuje Mina i dodaje, da je “Organoid” kompanija napravila mašine za presovanje, jer ne mogu sve biljke na isti način da se obrađuju.

Vole izazove, kako kaže, i “muka” im je od klasičnog nameštaja. U današnje vreme, slažu se oboje, veoma je teško osmisliti nešto novo.

– Ovo je upravo to! Sva su čula zadovoljena i doživljaj je potpuni. Posebno mi je interensatno da se fioke u kuhinji mogu obložiti ovim oblogama od kafe, ili na primer noćni stočići sa oblogama od cveća. Ti svi mirisi i nadražaji naših čula, ne mogu da se mere sa skupim metalima ili zlatnim ručkama. Jedno je definitivno, ovako nešto kod nas ne postoji – ističe dizajner enterijera Mina Mališić.

Na pitanje, kakvo je sada tržište u Srbiji, da li se otvaramo za inovativne stvari, Mina odgovara “vrlo stidljivo”. Trenutno smo u periodu “navikavanja”. Klijenti se oduševe i Vilom Laura, no prema njenim rečima, potrebno je puno vremena da primene tako nešto u svom prostoru.

Vrlo direktno dodajemo pitanje, da li je to zato što oni koji imaju para u Srbiji nemaju ukusa, no Mina nas omekšava, i kaže da ti klijenti streme ka trendovima.

– Vide u časopisu kako su neki sagradili kuću, uredili stan, pa prema tome sređuju prostor. Uprkos tome što se njihovi zahtevi i ideje, razlikuju od naših ideala, mi pristajemo na kompromise, mislimo da tako treba svaki dizajner enterijera, odnosno arhitekta – iskrena je Mina, dok se Damir nadovezuje, i da su i jedni, i drugi alat ljudima kako bi im pomogli da u svom prostoru žive što lepše.

Oni su tu, kako kaže, da ih usmeravaju, ali je krajnja odluka uvek klijentova. Malo su radili projekte tipa Vile Laure, kako kaže, jer u Srbiji još uvek ne postoji svest da se nešto vredno i staro sačuva.

– Investitori bi radije kupili ovakvu vilu na Senjaku, srušili i sazidali višespratnicu, i tako rešili mnoga pitanja.

Nakon što smo sredili Lauru, mnogi nas kontaktiraju i pitaju da li možemo da sredimo njihove stanove tako, posebno salonce. Imali smo nekoliko takvih projekata i zadovoljni smo, i mi, ali i klijenti, što je najvažnije. Ovako nešto sam video tokom studija u Kopenhagenu, gde su od stare vile, napravili muzej za mlade umetnike. U Srbiji imamo ovakvih vila puno, koje su zapuštene, i koje ne želi niko da sačuva – kaže Damir koji se odlučio za arhitekturu između ostalog i iz tih razloga, ali i zbog porodice koja je takođe u toj profesiji.

Naša sredina nije naklonjena takvima, spotiče ih, kalupi i na kraju stropoštava, zato mu je posebno prijao Kopenhagen. Ta sredina ga je preoblikovala do te mere, da se sada bez problema priprema za nove projekte, savija viđenje i stavove, dok iz zone komfora iskače svakodnevno.

Nije lako, dodaje, posebno, kada dođu ljudi u Vilu Laura i pitaju “šta vi ovde radite” i “čime se bavite” jer iz prve ne shvate takav koncept izložbenog prostora. Zašto je to tako, pokušaćemo da vam dočaramo malim presekom i da vam predstavimo Vilu Lauru:

Laura nekada prava Bečlijka, ali ne Pajina, već Ristina žena, danas vila ušuškana u ulici Jovana Ristića broj 4.

Dizajner enterijera Mila Tešić osmislila je koncept ženske energije, kako bi vila predstavljala personifikaciju prve Laure i tako svaka prostorija oslikava deo žene – Ristine žene Laure.

Prvi deo je kancelarija, odnosno javni prostor, stoga su to oči, pa su svi oblici nameštaja u toj prostoriji kružni i reflektivni.

Zatim se ulazi u kuhinju, koja predstavlja nos, i iz tog razloga su tu i saksije sa začinskim biljem, ali i drugi detalji koji ukazuju na jedno od pet ljudskih čula.

Dnevni boravak predstavlja uši – logično tu je mesto razgovora. Minđušice su lampe, a iza tapaciranog dela se kriju zvučnici i oni predstavljaju uši. Tu je vila akustična i potpuno je drugačiji prenos zvuka u tom delu kuće.

Stepenište je Laurina griva, odnosno kosa, i to duga plava i otuda te boje i vertikalni materijali.

Na spratu se polako ulazi u metafiziku i spavaća soba je u sanjivim oblicima i otuda toliko nadrealnih linija. Poslednja prostorija je crvene boje i predstavlja srce – jer je to poslednje mesto u koje puštamo nekog.

Sada kada smo vam verodostojno predstavili Vilu Laura, red je da se vratimo na to koje su sve namene tog prostora.

– Pre svega izložbeni prostor, u kojem našim klijentima pružamo iskustvo koje je drugačije od običnog salona. Zatim izdavanje za događaje i snimanja, jer je nesvakidašnje. Iz tog razloga smo se i odlučili da Lauru ustupimo Princip magazinu za promociju. Potom za predstavljanje radova naših kolega, koji mogu da izlažu ovde, i ne samo to, već i da od toga imaju neku vrstu profita. Inače tako dizajneri funkcionišu u svetu, kada rade za neku firmu onda imaš tantijeme odnosno određeni procenat od svakog elementa – objašnjava Damir Krdžović.

Na pitanje da li postoji neki projekat u Beogradu koji bi posebno voleli da spasu, na isti način koji su spasili Vilu Laura, i Mina, i Damir odgovaraju jednoglasno kroz smeh “gledamo ih svaki dan”.

– Na primer zgrada BIGZ-a. Imamo te neke bisere koje bi bilo dobro da ih sačuvamo, da ih popravimo, da im damo još neku namenu, osim stambene jer je stvarno greota da propadaju. Ne treba samo rušiti i praviti nove zgrade, ponekad je bolje ono što je davno sagrađeno i to treba sačuvati – kazala je Mina, dok se Damir nadovezao da bi voleo da sređuje enterijer Sava Centra:

– Nismo ni svesni koliko je vredna ta građevina i šta predstavlja. To je u ono vreme bio takav krik, pogotovo za onako krutu vlast. Takvih je nekolicina enterijera u svetu. Takav brutalizam se retko viđa. Znam da sam dovodio kolege iz Danske i da su oni bili svi šokirani, da smo mi to tada imali i pravili. Nažalost nisam zadovoljan kako ga sređuju  – rekao je arhitekta.

Posebno im teško pada što nema građanskog aktivizma, što smo “uspavani” i što kada dođe buldožer da ruši neku predratnu vilu ili drugu važnu građevinu, pojavi se svega 20 ljudi da je “odbrani”. Ni Vila Laura nije pod zaštitom grada, samo je u sklopu ambijentalne celine.

– Svima toliko toga smeta, ali niko ništa ne preduzima. Mislimo da su ljudi uspavani, jer znaju da i ukoliko nešto pokušaju da promene na bolje, da se situacija jednostavno ne može značajno promeniti – iskreni su za kraj razgovora arhitekta Damir Krdžović i dizajner enterijera Mina Mališić. 

AUTOR: Lena Sladojević