Živimo u društvu koje u većini ne prihvata različitosti i u kom je nasilje u porastu. Iz tog razloga Princip magazin vam donosi serijal o svim ugroženim kategorijama društva. Žene koje trpe porodično nasilje, romska deca koju svakodnevno diskriminišu u školama, ali i LGBTQI+ osobe koje prolaze kroz niz neprijatnosti kako u društvu, tako i u porodici.
U saradnji sa grupom “IZAĐI” mogli smo da čujemo kako prolaze LGBTQI+ osobe koje se deklarišu pred roditeljima i okolinom, kakvih problema imaju i šta ih najviše muči. Odgovore na ta pitanja, ali i mnoga druga donosi nam koordinatorka psihološkog savetovališta “IZAĐI” Ivana Volf i Izvršni direktor “IZAĐI” Aleksa Savić.
Kako funkcioniše savetovalište?
– Savetovalište je koncipirano tako da funkcioniše na volonterskoj bazi. Svi savetnici i savetnice su volonteri i volonterke koji su psiholozi ili studenti završnih godina psihologije, socijalnog rada, defektologije i srodnih zanimanja. Svi su na edukacijama iz psihoterapije, jer su im u okviru edukacije potrebni određeni sati rada sa klijentima. Ono što mi ovde nudimo jeste iskustvo rada sa marginalizovanom grupom, čiji je rad specifičniji.
Korisnici i korisnice mogu da se jave na savetovanje kada imaju potrebu i imaju priliku da iskoriste 25 besplatnih sati individualne terapije.
Takođe radimo porodično savetovanje, radimo i sa roditeljima pojedinačno kada se jave da im je potrebna podrška, radimo i partnersko savetovanje, kao i grupe podrške za roditelje i za mlade. (Ivana)
Psihoterapija je skupa i nije lako dostupna, pogotovo mladima koji nisu finansijski nezavisni. Kako mladi reaguju na mogućnost besplatnih seansi i koja su dosadašnja iskustva?
– Ekonomsko pitanje predstavlja izazov, naročito za ciljanu grupu sa kojom radimo. Mladi koji nisu ekonomski nezavisni novac moraju da traže od roditelja. Često dobijamo informacije od roditelja da, iako su spremni da daju podršku i novac, mladi ne vide terapiju kao nešto u šta je potrebno investirati. S druge strane, imamo deo ljudi koji nemaju novac i za njih je terapija skupa, ali mislim da veliki uticaj ima tabu, gde su neki drugi razlozi u pitanju. Srećem ljude koji bi mogli sebi da priušte terapiju, ali podrška sebi i rad na sebi nisu još uvek normalizovani kod nas. Najčešće je to poslednje u šta su ljudi spremni da ulože, sve drugo je kao neophodno, a terapija je „kada se stigne“, što se realno nikada ne desi, jer to mora biti odluka. (Ivana)
S kojim problemima se susreću mladi koji imaju mogućnost odlaska na psihoterapiju?
– Mladi koji sebi mogu da priušte seanse plaše se da ne budu diskriminisani od strane psihoterapeuta, što nije redak slučaj. Iako su psihoterapeuti sve više obrazovani na tu temu, nije retko da nam korisnici kažu da su imali loša iskustva. Ne nužno direktnu diskriminaciju, ali se susreću sa isčuđavanjem, davanjem pogrešnih smernica, govore im da je to samo faza u njihovom životu, da to što pričaju nije moralno i etički. Često ignorišu rodni identitet i seksualnu orijentaciju klijenta i ignorišu tu temu u terapijskom procesu. Posledice su često dramatične. Izgube veru u psihoterapiju i podršku koju mogu dobiti, što nama otežava rad. (Aleksa)
S kojim problemima se mladi iz LGBTQ+ populacije se najčešće javljaju u savetovalište?
– Kada se jave s time „Baš sam anksiozan“ ili „Nemam motivaciju za učenje“, to je anksioznost koju većina mladih može da oseti danas dok postaju odrasli.
Ali šta to znači za osobu koja ima partnera ili partnerku, ali ne može da bude s njim? Da li će se zbog toga seliti iz Srbije ili će ostati ovde? Gde će naći posao u kojem je okruženje senzibilisano i prihvatajuće?
Da li će sa partnerom ili partnerkom imati decu i/ili porodicu? Da li su rekli porodici ili je sada prilika za to? Mladi najčešće čekaju da budu ekonomski nezavisni kako bi rekli porodici, jer ih najčešće odbace. Sve to utiče na različite druge probleme koje mogu da imaju. Zbog brojnih problema s kojima se suočavaju od strane društva i porodice, LGBTQI+ mladima treba više vremena da prođu kroz sve razvojne faze koje možda mladi iz redovne populacije završe ranije ili lakše.(Ivana)
Imate li liste čekanja i možete li obezbedite dovoljno volontera za potrebe korisnika?
-Odluka da ponudimo 25 individualnih susreta kreirana je na osnovu ciljne grupe. Grupa je višestruko marginalizovana i trpi različite slojeve manjinskog stresa. Dok sve to otpakujemo, treba mnogo vremena; često ni 25 besplatnih seansi nije dovoljno. Ovaj broj susreta znači da volonter sa jednim korisnikom radi šest meseci. To bi značilo da nemamo mogućnost da primimo dovoljno ljudi na savetovanje, jer nam je proces dugačak. Imamo velike liste čekanja. (Ivana)
Koja priča za vaš je bila najpotresnija i dodatno vas pokrenula na angažman?
Meni je najizazovnije bilo raditi na prevenciji suicida. Suicid nije retka tema među LGBTQI+ mladima, posebno onima koji se nama javljaju za podršku. S druge strane, to je najveća vrednost našeg rada, jer smo mi osobe koje kontaktiraju kada razmišljaju o suicidu. Činjenica da će se obratiti nama, ponekad i u vidu poziva noću, govori da smo mi prve osobe koje će kontaktirati kada odluče da to podele s nekim. Podrška u ovim trenucima je ključna. (Aleksa)
Šta su najveći efekti vašeg rada?
– Spašavamo mlade ljude i pružamo im podršku. Kroz projekat „RADIMO ZAJEDNO,“ koji finansira USAID, bavimo se ekonomskim osnaživanjem mladih, jer je to bitno za njihovo odvajanje od nepodržavajuće porodice. Kroz takvo osnaživanje, zapravo doprinosimo tome da osoba izraste u nekoga ko ima pozitivnu viziju svog života. (Aleksa)
Da li ste imali pretnje od strane roditelja zato što je njihovo dete korisnik vaših programa?
Mi smo uvek otvoreni za razgovor sa roditeljima mladih, čak i ako imaju više od 18 godina, uz saglasnost te mlade osobe. Naša misija je da, ako postoji sumnja, pokažemo da će njihova deca u grupi „IZAĐI“ biti bolje nego bilo gde drugde, ne samo u smislu osećanja sigurnosti, nego i bezbednosti. Posebno jer je prostor u kojem radimo oslobođen od alkohola, droga i nasilja, za razliku od ulice ili kafića. (Aleksa)
Mlada osoba sa 16 godina može da se prijavi na savetovanje bez saglasnosti roditelja.
-Dešavalo nam se da se mlada osoba prijavi na program, a zatim nas roditelji zovu i prete. Kažemo im da se osoba svojevoljno prijavila za program i da smo tu ako žele razgovor, ali da takav nastup neće promeniti seksualnu ili rodnu orijentaciju njihovog deteta. Naprotiv, mlada osoba će se dodatno distancirati od njih i potencijalno stvoriti autodestruktivna ponašanja. (Aleksa)
U našem društvu narativ je da porodicu moraš bezuslovno voleti. Koliko je teško mladoj osobi da se odvoji od svoje porodice kada shvati da ne postoji druga mogućnost?
Nije to samo stvar narativa. Ti odrastaš u toj porodici, psihologija i biologija su takve da se oslanjaš na roditelje i kao mali prihvataš porodična pravila, odričući se delova sebe da bi pripadao, jer ne možeš preživeti drugačije. Kao terapeuti i psiholozi, ne smemo podsticati klijente da prekinu odnos sa porodicom. Osoba mora sama da donese tu odluku. Na nama je da pružimo podršku i pomognemo u razumevanju situacije. Uz postavljene granice, odnos može da se nastavi. To zahteva veliki trud i energiju od obe strane. (Ivana)
U kojim situacijama vam je najteže?
Najteži deo jeste rad sa mladima koji ekonomski zavise od roditelja i žive s njima. Cilj u tom slučaju jeste da oni ostanu kod kuće koliko god je moguće, pod uslovom da su bezbedni. Nije realno očekivati da mlada osoba ima mogućnost da sama sebi plaća život u Novom Sadu, koji je veoma skup. Zato, kada je to moguće, radimo sa roditeljima da, iako ne prihvataju, podrže svoje dete. Nekada mladi znaju biti impulsivni, govoreći ‘ja ću da odem od kuće, oni mene ne prihvataju, neću ni ja njih.’ Naš je cilj da oni ostanu kod kuće, zato što adolescenti nisu svesni svih posledica svojih odluka, što je deo njihove razvojne faze.
Na mladu osobu sredina u kojoj se njen identitet ne prihvata deluje toliko intenzivno i negativno da ona ima osećaj da je bolje da živi na ulici kao beskućnik nego tu gde trpi veliki nivo diskriminacije.(Aleksa)
Šta savetujete mlade?
Neka nam se jave kada im je potrebna podrška i pažljivo konzumiraju sadržaj na društvenim mrežama. Mladi u odsustvu podrške posežu za dostupnim materijalima na društvenim mrežama i identifikuju se sa raznim influencerima na TikToku. Informacije koje tamo nalaze su površne i netačne. Iako ih u početku ohrabre, kasnije mogu da im pojačaju osećaj krivice ili stida.
AUTOR: PROF. VLADIMIR PUVAČA
