Gordana Dedić iz Orahovca: Dva puta su bacali bombu na moju kuću – ali kuća nije na prodaju

Gordana Dedić iz Orahovca: Život na Kosovu i Metohiji između bombi, vere i zaveta

– Dva puta su mi Albanci bacali bombu na kuću, ali kuća nije na prodaju! Hvala Gospodu, danas sam ovde sa vama da vam pokažem svoje veštine – govori Gordana Dedić na radionici pravljenja slavskog kolača.

Život između Prizrena i Orahovca uprkos pritiscima

Nema lake životne priče ljudi sa Kosova i Metohije – tu se nesreća kalemi na nesreću. Uprkos svemu, ljudi ne odustaju: „na strašnom mestu postoje“ i žive u enklavama o kojima se retko govori, piše i svedoči. Omeđeni nevidljivom bodljikavom žicom, zavet da ostanu na svojoj vekovnoj zemlji tera ih da stoje uspravno i kada se sve lomi i krši oko njih, kada se bombe bacaju na njihove kuće, kada se otimaju njive i hapse njihovi najmiliji.

– Rođena sam u Prizrenu, a udala sam se u Orahovac, ali sam nastavila da radim u Prizrenu, tako da sam 26 godina živela između Orahovca i Prizrena, sve do ratne 1999. godine. Imamo dva sina koji su tada otišli u Beograd, gde su mi već živele dve sestre, dok smo suprug i ja ostali u Orahovcu da brinemo o svekrvi, koja je bila starački bolesna. Sa njom smo ostali sve do 2006. godine. I danas sam na relaciji Beograd-Orahovac. Hvala Bogu, kuću nismo prodali – ističe gospođa Dedić za Princip magazin.

Dve bombe na kuću u Orahovcu – ali kuća nije na prodaju

Na Kosovu i Metohiji su nakon rata 1999. godine albanski ekstremisti oštetili ili oskrnavili više od 150 hramova i objekata Srpske pravoslavne crkve. Decenijama traju pritisci da se Srbi isele sa Kosmeta, samo što su se takvi slučajevi tokom komunizma često zataškavali. Ko nije želeo da proda njivu ili kuću mogao je da očekuje najteže scenarije, poput slučaja Martinović. Porodica Dedić takođe je prolazila kroz ozbiljne pritiske, a prema rečima Gordane – sam Gospod ih je sačuvao.

– Pretrpeli smo velika stradanja – na našu kuću u Orahovcu bačene su dve bombe. Prva je bačena 4. decembra 1999. godine. Bili smo tada kod kumova u komšiluku, a svekrva je ostala sama kod kuće. Oko 19 časova čuli smo snažnu eksploziju i odmah potrčali prema kući da proverimo da li je dobro. Prozori su bili polupani, a kada smo pokušali da upalimo svetlo, na svega dvadesetak centimetara od naših nogu nalazila se još jedna bomba koja, srećom, nije eksplodirala. Da smo je dotakli, verovatno bismo stradali. To su bili pritisci da prodamo kuću. KFOR je bio ispred kuće, ali nije reagovao; kasnije je došao čovek u zaštitnoj opremi, poput astronauta, da deaktivira i ukloni bombe. Vrlo brzo potom bačena je još jedna bomba, ali i tada nas je Gospod sačuvao – posvedočila je Gordana Dedić za Princip magazin.

Slavski kolač kao molitva i zavet porodice

Da život Srba sa Kosova i Metohije ne čine samo stradanja, najbolje svedoče njihove vredne ruke. Bilo da je reč o čuvenom orahovačkom vinu, ukrasima za slavski kolač kakvi ne postoje nigde na svetu ili izvornim srpskim pesmama sa Kosmeta – tradicija se čuva i prenosi „sa kolena, na koleno“.

– Metohija je poznata po tome što se slavski kolač bogato ukrašava i što se uvek priprema u porodici i ne kupuje. Šare za slavski kolač mogu se pripremiti unapred i zamrznuti, jer je njihova izrada detaljan i zahtevan posao. Za smesu za ukrase potrebno je 200 grama brašna, dve kašike gustina i jedna kašičica soli. Za slavski kolač koristi se oko 800 grama mekog brašna, malo više od pola kocke kvasca, šećer i so. Kvasac se stavlja u mlako mleko, testo se umesi i oblikuje, a ukrasi se pre stavljanja na kolač umaču u smesu od brašna i vode. Kolač se peče najpre na 200 stepeni oko 15 minuta, zatim još pola sata na nižoj temperaturi, odnosno na 180 stepeni do kraja pečenja – rekla je Gordana Dedić i naglasila da se tokom pravljenja slavskog kolača u sebi ili naglas izgovara molitva:

– U molitvi za osvećenje slavskog kolača kaže se: „Blagoslovi one koji su ovo pripremili“, što znači da je važno da ga sami pripremamo, sa verom i molitvom. Dok pravimo slavski kolač molimo se za najbliže, molimo se i za druge, molimo se za dobro zdravlje ukućana. Za puno toga. Upravo u toj molitvi i jeste snaga slavskog kolača.

Zočište – mesto gde se molitva pretvara u radost

Njene veštine nadaleko su poznate. Gordana Dedić priprema slavske kolače za mnoge svečanosti, crkve i manastire, a posebno za manastir Svetih vrača Kozme i Damjana – muški manastir Eparhije raško-prizrenske u Zočištu.

– Tamo sam jednom prilikom upoznala bračni par koji je 10 godina bio u braku bez dece. Svake godine smo se viđali za slavu i jedne godine sam napravila malu bebu od testa za slavski kolač i namenila je njima, pomolivši se Gospodu da ih obraduje. Slava Gospodu, kasnije su dobili ćerkicu, koja se po blagoslovu oca Stefana zove Marija. Dolaze i mlade devojke u manastir Zočište na slavu i traže molitvu da se udaju. Jednoj devojci iz okoline Prištine napravila sam prsten od testa na slavskom kolaču i pomolila se za nju, a ona se kasnije zaista udala i dobila devojčicu. Ima dosta primera, ali da ne ispadne da se hvalim. Eto, molitva je čudo. Uzdajmo se u Gospoda – poručila je na kraju Gordana Dedić.