Ekskluzivno u Parizu: Kontesa Sofija Ćuk di Garofani “Svet je u kandžama apokalipse”

Kontesa Sofija Ćuk di Garofani renomirana umetnica i posvećena filantropkinja koja je na međunarodnoj kulturnoj sceni prisutna decenijama, ugostila je Princip magazin u svom raskošnom domu nadomak Pariza, gde nas je primila punog srca i poverenja, kako bi jezikom britke sablje sagledala svoje stvaralaštvo, svet i sadašnjost.

 – Slušajte šta Vam kažem svet je u kandžama apokalipse, u vrtlogu neznanja i gluposti. Ne možete od mene očekivati politički korektan govor, što je danas vrlo popularno, i ne znam koliko ste vi i vaši čitaoci spremni na to? – pita nas već na početku susreta.

Kontesa Ćuk di Garofani uz nekoliko decenija stvaralaštva, isto toliko i humanitarnog rada, nameće se kao jedna od najznačajnijih figura našeg doba. Više od pet decenija živi u delu dvorca madam Pompadur koji se prostire na 120 hektara, gde nas je i ugostila, i to nesebično na nekoliko dana. Vrcavog duha, puna radosti i energije, uspešna, a skromna, podelila je sa nama prvo zanimljive detalje iz svog detinjstva, odnosno kako je tekao put od Sjenice do kontea Mišela, Sorbone i profesure na pariskoj Akademiji primenjenih umetnosti.

Rođena u Sjenici kao jedno od šestoro dece majke Vitomirke Vuković i oca Marka Ćuka, Sofija Ćuk di Garofani ističe sa ponosom da joj se sudbina bila naklonjena, te je odrastala okupana ljubavlju porodice.

Njena majka bila je jedna od poslednjih učiteljica ćilimarske škole u Sjenici, gde je Sofija naučila prve štepove na šivaćoj mašini. Otac joj je bio predratni oficir Kraljevine Jugoslavije koji je službovao na prostorima sadašnjeg Sandžaka.

– Ja sam rođena na prostorima između Sopoćana i Mileševe gde je srednjovekovna Srbija imala najtoplije gnezdo za razvijanje jedne vrlo napredne države. Tradicionalna sjenička tapiserija moje majke duboko je uticala na moj umetnički izraz. Ti sokovi umetnosti i kulture koje sam upila u svom rodnom kraju pomogli su mi da živim i opstajem u svetskoj metropoli umetnosti, u Parizu. Zatim, otac koji nije želeo da se povinuje novoj vlasti i koji je govorio „Ja sam zakletvu dao jednom kralju, drugom ne mogu“ i koji je veoma ispaštao zbog toga, radeći teške fizičke poslove, jer je za vreme komunizma odbijanje poslušnosti donosilo ozbiljne probleme. Možete zamisliti kako je to sve bilo i to sa šestoro dece. Imali smo sreću što nije završio na Golom otoku. Sve to se utaklo večno u mene – opisuje kontesa. 

U svet je pošla sa vrhunskim predznanjem koje je ponela iz Umetničke raške škole, koja je bila preteča ranoj venecijanskoj renesansi. Sasvim logično, atavizam ju je uslovio da se opredeli za tekstil. Nakon što je završila studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, Sofija je nastavila obrazovanje u Italiji. Sudbonosni trenutak u njenom životu desio se na jezeru Lago di Garda, gde je upoznala mladog arhitektu Mišela di Garofanija.

– Sudbonosan trenutak je bio kada sam upoznala kontea Mišela di Garofanija. Imala sam samo 18 godina. Bila sam kod porodičnih prijatelja na jezeru Lago di Garda i njegova rođaka me je na porodičnom druženju predstavila. Već pri prvom susretu, Mišel me je zaprosio.

Nisam želela da prihvatim njegovu ponudu jer sam imala momka u Beogradu, ali već pri povratku sam shvatila da je on našao novu devojku. Tada sam shvatila da je meni život sve odredio. Šest meseci kasnije, u Parizu, Mišel i ja smo se venčali. Nastavili smo život u kući koja je deo dvorskog kompleksa madam Pompadur. Zamak koji je sačuvan od vandalizma i paljenja tokom Francuske revolucije – istakla je kontesa za Princip magazin.

Udajom dobija titulu di Garofani, ali ne zaboravlja i ne potire svoje poreklo, te tako uvek ističe prvo devojačko prezime Ćuk. Kako kaže, to je jedna mala mudra sovica, ćuk, njena porodica koja ju je uvek kroz život vodila i usmeravala. Majka je troje dece, blizanaca Franka i Marka, i ćerke Bojane.

– Ćerka Bojana je umetnica u Australiji. Sin Mark Ernest je sorbonski magistar ekonomije, koji živi i radi u Beogradu, dok je Frank uspešni biznismen i arhitekta, koji je u Parizu nastavio rad fondacije „Francusko-srpska tradicija i kultura“ – sa ponosom govori.

Doći u tako jednu uglednu porodicu, sa svega 19 godina, druge veroispovesti, jezika, morala je da se povinuje svekrvi koja je kao vrlo mlada ostala udovica i koja je u snaji videla rivalstvo.

– Zahvaljujući vaspitanju koje sam ponela iz kuće, ma kako bilo teško, ja sam je poštovala i prihvatila. Ipak je ona rodila čoveka kojeg sam puno volela. Zahvaljujući njoj nastavilo se sve, taj porod koji je meni jako bitan. Prilagodila sam se i prihvatila sve uslove koje je nametala 17 godina zajedničkog života. Iz tog primera bi mogli mnogi mladi da nauče puno – rekla je kontesa Sofija Ćuk di Garofani za Princip magazin.

Deca joj pričaju perfektno srpski jezik i sa ponosom ističu kako svoje italijansko, odnosno francusko, tako i srpsko poreklo. To je utoliko veće, uzimajući u obzir da je u kući u Parizu dok je bila svekrva, odnosno baba živa, bio zabranjen srpski jezik.

 – Bila je to čudnovata i kruta žena, koja je pre svom psu odvajala biftek, nego što bi mojoj deci, a njenim unicama dala bombonjeru. No, ja bi kao mala mudra sovica ćuk, svoju decu svakog letnjeg raspusta spakovala u auto i odvela u Sjenicu. Tamo su oni uz toplinu bake i deke, uz radost koju samo jednostavan život pruža, smisleno učili srpski jezik, ali i sve o našoj kulturi i istoriji. Danas je njihova ljubav prema Srbiji nemerljiva i mali nam je ovaj intervju da podelim šta su oni sve za Srbiju uradili – govori kontesa i dodaje da je veoma tužno što dijaspora Srbiju zanima samo kada joj treba pomoć ili korist:

 – Vrlo spretno i programski se manipuliše osetljivom psihologijom čoveka koji je pošao trbuhom za kruhom. Zna se vrlo dobra da je dijaspora Srbiji najveća industrija koja donosi ogroman kapital. Ono što je tužno u svemu tome, što mi svi od matice dobijamo potpunu nezainteresovanost. Kada oni koji su postigli nešto u svetu, žele da uzvrate nešto matici, tu se kao pijavice nakače oni koji bi iz tog posla da se okoriste.

Uprkos svemu, kontesina ljubav prema Srbiji je nemerljiva, a o tome najbolje svedoči činjenica da je zbog projekta “Sveske mira za decu Srbije” devedesetih godina prošlog veka dobila otkaz.

 – Naši ljudi su tada mnogo patili i ja sam želela makar nešto da učinim za njih. Napravila sam akciju u kojoj su francuski đaci sakupljali pomoć za srpsku decu. Zbog te akcije dobila sam otkaz na Akademiji primenjenih umetnosti u Parizu, jer je Srbija bila pod embargom, i svaki kontakt sa njom je bio kažnjavan. Naravno da me to nije pokolebalo. I tu se vraćamo na tu našu kod, naš gen, naš inat… Srbi moraju da shvate da je upravo to njihova najveća prednost. Svako drugi bi se slomio i nestao do sada, ali ne, ne mi – kazala je kontesa di Garofani.

Godinama je ulagala napore u očuvanje srpskog jezika u dijaspori. Akcijom „Bakama u zavičaj“ svake godine je „uzimala“ više od 700 dece dijaspore, i vozom od 17 vagona dovodila ih i ostavljala kod baka od Ljubljane do Đevđelije.

– Znate postoji veliki problem identiteta, stalno ljudi poništavaju vrline kao što su rodoljublje i dostojanstvo. Kako sam svoju decu učila tome, tako sam poželela i da drugu decu naučim jeziku, kulturi i patriotizmu. Osnovala sam odeljak za vaspitanje i brigu o deci druge i treće generacije Srba u inostranstvu. „Bakama u zavičaj“ je bila akcija pod nabojem mladalačke hrabrosti – priznaje ona.

Brojna su svedočanstva njene humanosti, ali i njenog svaralaštva, a njena dela se mogu naći u galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Prema njenim rečima, tapiserije su za dvorce i velemože i to je jedna veoma skupa umetnost. Te kolosalne tapiserije, kako kaže, su uglavnom narudžbine za hotele ili dvorove, kao što je „Reminiscencija“ koja je bila izložena samo jedan dan u Herceg Novom. 

– Novljani nisu imali prilike da vide to delo, jer je direktor, ili kustos tog muzeja, već sledećeg jutra skinuo tapiseriju. To delo se od slike do tapiserije stvaralo ukupno devet meseci. Moji stavovi su se uvek lomili preko moje umetnosti, posebno u Crnoj Gori, odnosno u Herceg Novom gde sam svako leto – objašnjava Sofija Ćuk di Garofani.

Nikada je ništa nije pokolebalo i zato se ona ističe kao umetnica koja ne samo da stvara lepotu, već i koristi svoju umetnost kako bi osvetlila društvene probleme i promovisala društvene promene. Za svoju umetnost dobila je brojna priznanja, među kojima je i ono za „Ženu decenije srpske dijaspore“, nagrada „Kneginje Milice“, medalja za zasluge Francuske. 

– Koliko su mi vredne nagrade iz Francuske, toliko su mi vredne nagrade iz moje rodne Sjenice. Sve što stvaram je odraz mojih unutrašnjih borbi i nadanja. Verujem da umetnost ima moć da izazove promene, da pokrene dijalog i da inspiriše ljude da preispitaju svoje stavove i postupke.

Moje stvaralaštvo usmereno je protiv destrukcije i kriznih trenutaka koje svet prolazi. Umetnost mora biti svetionik u vremenima tame. A mi jesmo u tami, tama nas je okovala. Svet je u kandžama apokalipse. Glupost je na ceni, nemoral i blud su opšte prihvaćeni i poželjni, poltroni i marionete su danas važni ljudi, a ne oni od integriteta.

Postalo je sramota biti pametan i uspešan, još ako ste uz to i humani, pa vi ste u ozbiljnom problemu. No, kako god bila teška vremena, umetnost može biti moćno sredstvo za suočavanje sa apokaliptičnim pretnjama i izazovima koje globalna kriza donosi – objašnjava kontesa.

Hrabro se osvrće i na bolnu tačku Srbije – Kosovo i Metohiju i naglašava važnost očuvanja tog kulturnog nasleđa istorijske vrednosti. Zato mu je i posvetila delo „Bartolomejska noć“. 

– Moja priroda mi nameće da se osećam dobro samo kada sam korisna. Kao umetnica, smatram da je očuvanje kulturnih spomenika i tradicija u ovom regionu od ključne važnosti za identitet i istoriju. Naša odgovornost je da ne zaboravimo nikada to šta je Kosmet za naš narod i našu državnost. Zato sam i posvetila jedan deo stvaralaštva upravo tom pitanju. Zar da se u 21. veku u sred Evrope dozvoljava etničko čišćenje, zatvaraju oči u tim čuvenim zemljama demokratskih vrednosti, zar da se skrnave crkve i manastiri, čija vekovnost i postojanje mnogo više govori od svega, zar da… – konstatuje kontesa Sofija Ćuk di Garofani za Princip magazin i dodaje da se ovi naši napaćeni prostori satanizuju decenijama: 

– Kroz omaž Pikasu „Srpska Gernika“, „Bartolomejska noć“, „Sarajevska bikomanija“, koji se takođe borio za istinu i pravdu, pokušala sam predstaviti kroz stvaralaštvo našu muku. Da učinim jedan apel šta je destruktivno i kako taj novi poredak, ne uništava samo nas, već celu planetu. No, kako to ne odgovara moćnicima, koji sve uređuju, ja se i dan danas borim sa cenzurom. Taj opus nigde nije poželjan da se izlaže i to mnogo govori o današnjoj demokratiji – istakla je ona.

Ma kakva bila tama, uvek se možemo osvrnuti sebi, da mi budemo, kako kaže, ti koji tinjaju, ti koji bude na promene, ti koji osvetljavaju. Osnivačica fondacije “Lumen Vitae” i danas je posvećena unapređenju obrazovanja i umetničkih programa za mlade talente u društvima u razvoju. Fondacija pruža stipendije i podršku mladim umetnicima i studentima, omogućavajući im da istraže svoje kreativne potencijale i doprinesu kulturnom bogatstvu svojih zajednica.

– Obrazovanje je ključ za promenu. Moja fondacija ne samo da pruža finansijsku pomoć, već i omogućava mladim ljudima da se povežu sa mentorima i profesionalcima iz različitih oblasti umetnosti. Verujem da investiranje u obrazovanje može doneti dugoročne koristi za ceo svet – izričita je umetnica.

Kontesa Ćuk di Garofani je inspiracija mnogima, njena posvećenost umetnosti i humanitarnoj misiji ostavlja snažan uticaj i pokazuje da umetnost i rad mogu biti moćan alat za pozitivne promene u svetu. Ona je živi dokaz da saosećanje i kreativnost mogu ići ruku pod ruku – sve kako bi se ostavio bolji svet za buduće generacije.

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ