Dok zanati izumiru, Kapa Rade beogradski majstor šešira prkosi i opstaje 75 godina

U srcu grada, među starim ulicama koje pamte brojne promene i vreme koje neprestano teče, postoji zanatska porodica koja već 75 godina sa istim entuzijazmom i preciznošću proizvodi šešire. Kapa Rade u Balkanskoj 34 postala je sinonim za tradiciju, veštinu i prefinjenost u izradi jednog od najlepših i najkompleksnijih modnih dodataka – šešira i kapa. 

Bez obzira na to što svet danas teži brzini, masovnoj proizvodnji i sveprisutnoj uniformisanosti, Goran Milošević odlučio je da ostane veran porodičnoj zanatskoj tradiciji, koja se sve više povlači pred modernim tehnologijama.

– Mi se nalazimo na istom mestu u Balkanskoj 34 od samog osnivanja. Radnju je osnovao Radoslav Stefanović 1950. i od tada se bavimo proizvodnjom kapa i šešira – objašnjava za Princip magazin Goran Milošević.

U vreme kada industrija često preuzima primat, a veći deo proizvodnje obavljaju mašine, zanat poput izrade kapa postaje sve ređi. Međutim, Goran je uverljiv dokaz da je očuvanje tradicionalnih zanata moguće i da je izvodljivo opstati ako se radi sa strašću, posvećenošću i ljubavlju prema onome što se radi.

– Nekada su se zanatlije mnogo više cenile. Nije bilo masovne industrijske proizvodnje. Mi smo u Srbiji i u Beogradu imali mnogo zanatskih radionica. Danas ih je malo, skoro da ih nema uopšte. Mislim da će nažalost to tako ostati.

Masovna industrijska proizvodnja je uzela maha. Mi smo zadovoljni kako poslujemo. Osim za naše klijente, mi pravimo kape i šešire za pozorište i filmove. Nedavno sam gledao predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu i primetio koliko je šešira izašlo baš iz naše radionice, od naših „deset prstiju“. Od petnaest šešira na sceni, dvanaest je bilo sigurno iz naše proizvodnje. Majstori smo da napravimo šešire iz određene epohe – istakao je vlasnik radionice Kapa Rade.

Sarađuju sa filmadžijama, modnim kreatorima, a šešire Kapa Rade ne nose samo naši poznati glumci, već i poznata svetska imena Monika Beluči, Džoni Dep, Kristofer Voken…

U radionici Gorana Miloševića, koja je istovremeno i muzej i atelje – vreme kao da je stalo. Na zidu visi staro majstorsko pismo dok se na policama nalaze starinski kalupi za šešire. U sredini Goran sa svojim saradnicama Bojanom, Biljanom i šegrtom Ksenijom kreira svakodnevno nove modele – kao što se radilo tu u radionici i pre 75 godina.

Dok svet ubrzano ide napred, Milošević je odlučio da sačuva deo prošlih vrednosti, prefinjenosti i zanatske umetnosti, pružajući svetu jedinstvene i neponovljive kape koje su više od običnog modnog dodatka. To nisu kape i šeširi, to je umetnost – zaključujemo u radionici dok probavamo razne modele. Milošević i  dan, danas pored porudžbina koje mu svakodnevno stižu, izdvaja vreme tokom dana i posvećeno uči mladu Kseniju jednim od najepših zanata. Uprkos tome što je i sam stalno zauzet radom na kapama i šeširima za svoje klijente, uspeva da nađe vremena da prenese svoje veštine i znanje na Kseniju.

– Najbitnije je da neko ima želju i da je uporan i posvećen. Živimo u svetu u kojem mladi često beže od zanata, tražeći moderne poslove, ali naša Ksenija je nakon dolaska iz Amerike odlučila da je to njen poziv.

To je bio samo njen izbor – rekao je vlasnik radionice, a na to se nadovezala Ksenija i podelila zadovoljstvo što ima priliku da u potpuno digitalnom svetu koji nas okružuje, pod Goranovim budnim okom, uči veštine šivenja šešira i stvaranja unikatnih kapa koje su deo bogate tradicije beogradskog zanatstva:

– Kada uđem u radionicu, postoji samo taj trenutak i ništa više. Vreme postaje iluzija, problem deluje rešivo, a pravljenje šešira to je ono sto najviše volim. Imam dubok osećaj da mi ovaj put pripada. Jasna sam i potpuno mirna u vezi sa svojim izborom zanimanja.

Goran, sa decenijskim iskustvom u izradi šešira, kako objašnjava, postao je njen učitelj i vodič kroz svet koji je sve manje prisutan među mladima.

– Okolina je u početku reagovala skeptično, što je razumljivo kada neko u današnje vreme odabere nešto što je nesvakidašnje. Međutim, to me nije razuverilo. Prihvatila sam njihovo mišljenje s poštovanjem ali moj osećaj i odluka ostaju čvrsti – ističe ona, dok tokom razgovora veštim i spretnim rukama pravi šešire koji će krasiti beogradske ulice, dame i gospodu.  

Dok Goran strpljivo i posvećeno prenosi svoje znanje, Ksenija polako prepoznaje duboko ukorenjenu vrednost ovog zanata.

– Poseban trenutak za mene bio je kada sam napravila prvu postavu za engleski kačket. Bila sam presrećna jer će neko nositi ne samo moj rad, već i deo mene koji sam utkala u taj komad postave. Jednom prilikom Goran mi je rekao “Ksenija, znaš koja je razlika između majstora i šegrta? Razlika je u tome sto šegrt nije imao priliku da pogreši onoliko koliko je majstor imao priliku da nauči iz svojih grešaka. Budi strpljiva, sve se da popraviti.” To je univerzalan savet za sve, zar ne? – pita Ksenija nas, a mi se slažemo sa tom konstatacijom, kao i sa drugom, koliko je važno sačuvati zanate. 

Prema zvaničnim podacima, u Srbiji nedostaje 30.000 zanatlija, tako sumorna statistika krije legendarnu prošlost zanatstva koja se meri vekovima. Stara izreka kaže „svaki je zanat zlatan“, a u poslednje vreme, kako kažu upućeni, plate nekih zanatlija dostižu nivo zarada nekih direktora.

Nekada su ulice bile pune kožara, užara, berbera, obućara, korpara, sarača, jorgandžija, klonfera, pudara, zildžija, mutavdžija… a danas su se u njihove slavne lokale, uselile kockarnice, apoteke i kafići. 

Zato su važni Ksenija i Goran i zato je važna priča o radnji Kapa Rade jer poput čuvara vatre, čuvaju jedan od najlepših zanata. Oni daju nadu da zanat opstaje i prkosi, uprkos vremenu, a da budućnosti itekako ima u rukama, ali onim vrednim i spremnim da ulože strast i trud u očuvanje nekih prošlih lepših vremena.

AUTOR: MARIJA KOJIĆ