U garderoberima naših baka, od starih heklanih stolnjaka, na vešalicama zaboravljenih kravata, sakoa naših očeva, starih venčanica, čak i u starim platnim karticama – Ana Trošić Trajković vidi početak kroja, stila i mode. Ne one koja nastaje da bi parirala sezoni, već one koja traje i koja se suprostavlja surovom kapitalizmu.
Kao koordinatorka sektora održive mode Beogradske nedelje mode, ona ne promoviše trend, već svest. Kroz platformu Cirkulator, njeno delovanje nije samo estetika, već i edukacija i društveni aktivizam – jer održiva moda, kako kaže, mora da štiti planetu, ljude i životinje i da živi dugo, van ciklusa brze potrošnje. Baš onako kako je i napisano na jednom od transparenata: „Odeća zaslužuje drugu šansu, a ne bivši.“
U razgovoru za Princip magazin, posle još jednog izdanja Perwoll Fashion Week-a, Ana Trošić Trajković jasno poručuje: vreme stigme je prošlo. Vintage, popravke i redizajn više nisu znak siromaštva ili stida – već emancipacije. „Važno je samo jedno – da novu kupovinu odložimo što duže,“ kaže ona. Danas su njeni studenti ti koji s ponosom nose reciklirano, stvarajući nove vrednosti i dajući primer generacijama koje dolaze. U njihovom radu vidi hrabrost da se moda ne samo nosi – već i menja iz korena.
Vaš prelomni trenutak u pogledu održive mode dogodio se dok ste se pripremali za takmičenje Fashion Scout SEE u Londonu. Možete li nam opisati šta se tada dogodilo?
-Naišla sam na podatke o katastrofi u fabrici Rana Plaza u Bangladešu. U kolapsu te fabrike 2013. godine poginulo je 1.138 ljudi, a više od 2.500 povređenih evakuisano je iz fabrike. Zgrada je bila nelegalno nadograđena, bez dozvole za dodatne spratove i bez tehničkih uslova za teške šivaće mašine koje su u njoj korišćene. Dan pre nesreće, na zidovima su se pojavile pukotine i stručnjaci su savetovali evakuaciju, ali su radnici, pod pretnjom otkaza i neisplate plata, bili primorani da se vrate na posao.
Kada sam saznala šta se tačno dogodilo – znala sam da u mom razumevanju mode ništa više neće biti isto. Te noći sam pretraživala sve što sam mogla da pronađem o održivoj modi.
Živimo u vremenu masovne proizvodnje i konzumerizma, kada luksuzni brendovi uništavaju torbe, satove, parfeme, tako što ih pale, seku, zakopavaju u pustinjama… kako ih ne bi prodali po jeftinijim cenama i kako bi održali ekskluzivitet. Koliko je održiva moda važna u takvom surovom modnom svetu?
– To je suština svega. Masovna proizvodnja u tekstilnoj industriji jedna je od najvećih zagađivača planete – odgovorna je za oko 10% ukupnih emisija CO₂, što je više nego svi međunarodni letovi i pomorski transport zajedno. Potrebno je više od 7.500 litara vode da se napravi samo jedan običan par farmerki. Osim toga, brza moda generiše ogromne količine tekstilnog otpada – više od 92 miliona tona godišnje završi na deponijama širom sveta. Zato je ključno da usporimo potrošnju i pružimo drugi život onome što već imamo.
Kako planirate dalje da unapredite temu održive mode i koliko je ona danas vidljiva?
– Upravo nam je Perwoll Fashion Week pokazao kako to može da se iznese na najbolji način. Stvari koje su do pre samo nekoliko godina bile stigma – kao što su „second hand“, „vintage“, prepravke starih stvari – danas su poželjne. Na nama je da ih emancipujemo, da ljudima kažemo da je normalno iz ormara izvaditi kaput svoje bake ili mame, prepraviti ga, zakrpiti ili ga samo kreativno uklopiti u neki novi stajling.
Veoma puno vaših studenata pošlo je Vašim stopama. Njihovi radovi su sve posetioce Perwoll Fashion Week-a ostavili bez daha. Koje biste Vi radove izdvojili?
– Iskreno – svi su odlični. Teško mi je da izdvojim jednog. Ta generacija je mnogo pametnija od nas. Ono što smo mi smatrali sramotom – da nosimo nešto staro, zakrpljeno – oni nose ponosno i uzdignute glave. Njima je sve to prirodno, oni stvaraju novu modu, i što je najlepše – postavljaju temelje za generacije koje dolaze posle njih.
Kada sagledavamo stare stvari koje bismo mogli i želeli da prepravimo, uvek mislimo da je to veliki posao. Koliko je zaista zahtevan rad sa recikliranim materijalima i starim predmetima?
– To je uvek moje prvo predavanje studentima. U stvari, lakše je nego rad sa nečim što je novo i nepoznato. Kada radimo sa već postojećim stvarima, ljudima se otvaraju krojevi koje do tada nisu ni videli. Modni studenti su po pravilu izuzetno kreativni – i kada im pokažete šta sve može da se napravi od kravate, kartice, selotejpa, stare trake… oni ne prestaju da se oduševljavaju. To je mali univerzum koji je istovremeno potpuno nov – i potpuno star.
Širi se svest i sada je već dobro poznata činjenica da tašna poznatog luksuznog brenda, koja u prodavnici košta 2.000 evra, u proizvodnji u Kini, Indiji ili Bangladešu košta svega 20 evra. Šta je, po vama, najvažnije što moda danas može da poruči?
– Da može da bude odgovorna. Moda jeste glamur, ali održiva moda može i treba da bude svakodnevna. Popravka, prepravka, razmena, „vintage“ – sve to više nije alternativno, već postaje novo normalno. I ne samo zbog estetike, već zbog zdravlja, planete i naše zajedničke budućnosti.
Koji je vaš savet za čitaoce Princip magazina kada je moda u pitanju i oblačenje?
– Najvažnije je da odložimo novu kupovinu što je duže moguće. Imamo već toliko stvari oko nas koje mogu da se ponovo iskoriste, preprave ili samo kreativno uključe u novi stajling. Važno je da uvidimo da second hand, „vintage“, razmena i popravke nisu znak nedostatka, već znak odgovornosti. Moda može da bude izraz ličnosti – ali i svesti, prema sebi, drugima i planeti.
AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ
