Postoje gradovi koje čovek obilazi zbog lepote, postoje oni koje pamti zbog ljudi, a postoje i oni koji vam tek posle nekoliko sati otkriju da zapravo hodate kroz istoriju. For-de-Frans (Fort-de-France) je upravo takav grad.
Na prvi pogled, lako je pomisliti da je reč o još jednom karipskom gradu sa palmama, šarenim fasadama, toplim morem i sporim ritmom života. Ali kada se malo bolje pogleda ono što se nalazi iza fasada, For-de-Frans počinje da liči na otvorenu knjigu u kojoj se smenjuju domorodačko stanovništvo, francuska kolonijalna vlast, ropstvo, trgovina, ratovi evropskih sila, prirodne katastrofe, požari, vulkani i savremeni poslovni centri.
A možda je najzanimljivije to što je istorija ovog grada praktično počela kao vojni projekat.
Pre dolaska Francuza, Martinik (Martinique) su naseljavali pripadnici domorodačkih naroda Kariba, odnosno Kalinago. Francuska kolonizacija počinje u XVII veku, a položaj današnjeg For-de-Fransa vrlo brzo dobija strateški značaj. Ogromna i dobro zaštićena luka bila je prirodna prednost u vremenu kada je kontrola nad Karibima značila kontrolu nad trgovinom, brodovima i kolonijama.
Na ovom prostoru prvo nastaje utvrđenje poznato kao For Roajal (Fort Royal). Tek kasnije počinje da se razvija grad koji nosi isto ime. Luka je bila toliko zaštićena da su strateške prednosti bile važnije od neprijatnog terena i tako je nastao grad koji je u velikoj meri izrastao iz tvrđave. Ovo je bilo ozbiljno vojno uporište, deo sistema kojim je Francuska pokušavala da zaštiti Martinik od drugih evropskih sila koje su se borile za prevlast na Karibima.
Englezi i Holanđani nisu bili daleki posmatrači. Kontrola nad ostrvima značila je kontrolu nad lukama, trgovinom i pomorskim putevima. Zbog toga je For-de-Frans nastao iz potrebe da se luka zaštiti, a ne iz želje da se napravi lep kolonijalni grad.
Grad se dugo zvao For Roajal. Današnje ime For-de-Frans dobija početkom XIX veka, ali njegova važnost počinje da raste mnogo ranije. Tokom kolonijalnog perioda grad se razvijao kao vojni, administrativni i trgovački centar. Ipak, dugo nije bio neprikosnoveni centar Martinika.
Tu postoji jedna od najvećih istorijskih ironija ostrva. Grad Sen Pjer (Saint-Pierre), na severozapadu Martinika, dugo je bio kulturno i ekonomsko srce ostrva. Bio je poznat po trgovini, bogatstvu, proizvodnji i živahnom gradskom životu, a onda je došla 1902. godina. Vulkan Mon Pele (Montagne Pelée) uništio je Sen Pjer.
Katastrofa je bila toliko velika da je gotovo čitav grad nestao, a For-de-Frans je odjednom postao glavni urbani centar Martinika. Grad je deo svoje današnje važnosti nasledio od grada koji je nestao u jednoj od najvećih vulkanskih katastrofa modernog doba. Ljudi, trgovina, administracija i poslovanje počeli su da se pomeraju prema For-de-Fransu. Od tog trenutka grad počinje da dobija ulogu koju ima i danas.
Ako vam se učini da su neke stare zgrade For-de-Fransa neobično mlade za grad sa ovakvom istorijom, postoji dobar razlog. Veliki požar 1890. godine uništio je gotovo čitav centar grada.
Tadašnji For-de-Frans imao je oko 16.000 stanovnika, a veliki deo grada bio je izgrađen od materijala koji nisu mogli da se suprotstave vatri, a onda je samo godinu dana kasnije došao još jedan udarac. Ciklon je 1891. godine pogodio Martinik i odneo oko 400 života. Zamislite grad koji prvo izgori, a zatim ga ubrzo pogodi katastrofalni ciklon.
Kolonijalna arhitektura Martinika je jedna od stvari zbog kojih For-de-Frans ostavlja poseban utisak, ali ovde treba napraviti jednu važnu razliku. Kolonijalna kuća nije samo lepa kuća sa drvenim balkonima i velikim prozorima, ona je bila prilagođena tropskoj klimi.
Velike natkrivene galerije, visoki plafoni, otvori za vazduh, drvene žaluzine i balkoni nisu bili samo estetski detalji. Njihova svrha bila je da kuća diše. Na pojedinim objektima može se videti i kombinovanje drveta, kamena, opeke i metala.
Verovali ili ne, metal je postao jedan od zanimljivih odgovora na probleme koje su donosili požari, zemljotresi, uragani i tropska klima. Kolonijalna arhitektura takođe ima i svoju tamnu stranu. Iza elegantnih kuća, trgovačkih objekata i plantažnih imanja postojao je sistem zasnovan na kolonijalnoj ekonomiji i ropstvu. One su istovremeno simbol arhitekture, bogatstva i društvenog sistema koji je imao veoma visoku cenu za veliki deo stanovništva.
Zamislite građevinu koja izgleda kao da su se u nekom paralelnom univerzumu sreli vizantijski car, pariski arhitekta iz zlatnog doba čelika i strastveni skupljač umetnina sa Dalekog istoka. To je Biblioteka Šelšer (Bibliothèque Schœlcher), mesto koje ne obilazite samo da biste videli knjige, već da biste osetili kako istorija diše.
Dok stojite ispred fasade ukrašene jarkim crvenim i žutim mozaicima, teško je poverovati da je ovo arhitektonsko čudo preživelo pravo prekookeansko putovanje. Konstruisana u Parizu davne 1887. godine, zgrada je služila kao izložbeni paviljon pre nego što je, poput gigantske puzle, rastavljena u delove, spakovana u sanduke i poslata brodom preko Atlantika. Ponovo je sklopljena ovde 1893. godine, donoseći duh evropske avangarde pravo u srce Kariba.
Onog trenutka kada zakoračite unutra, buka karipskih ulica nestaje. Pogled vam odmah leti nagore, prateći vitke metalne stubove koji podsećaju na Ajfelov stil, sve do masivne staklene kupole kroz koju se svetlost prosipa po enterijeru.
Nekada je ova biblioteka čuvala ličnu zbirku Viktora Šelšera (Victor Schœlcher) od oko 10.000 knjiga i stotine muzičkih zapisa, koje je poklonio ostrvu pod jednim uslovom – da budu dostupni svima, a naročito tek oslobođenim robovima kako bi se obrazovali. Iako je katastrofalan požar 1890. godine progutao veći deo te prvobitne riznice, duh mesta je opstao.
Danas, u tišini njenih čitaonica, nalazi se impresivan fond od oko 130.000 naslova. Ono što ovo mesto čini neprocenjivim jeste takozvani Antilski fond (fonds antillais), smešten na gornjem spratu.
Tu se kriju pravi istorijski rariteti kao što su dokumenti o radu nekadašnjih plantaža šećerne trske, stari trgovački zapisi i svedočanstva o kolonijalnom dobu. Rariteti na latinskom, preživeli navigacioni priručnici iz XVI i XVII veka koje su koristili rani istraživači Novog sveta. Jedan od retkih preživelih svedoka Šelšerovog originalnog poklona – primerak Igoovog romana „Devedeset treća“ sa autorovom posvetom, kao i istorijski primerak Crnog zakonika (Code Noir).
Zakoračio sam na užurbani trg u For-de-Fransu i odmah ugledao veličanstveni toranj koji se uzdiže skoro šezdeset metara u karipsko nebo. Katedrala Svetog Luja deluje kao živi spomenik ljudskoj tvrdoglavosti i rešenosti da se pobedi nemilosrdna priroda Martinika.
Istorija ovog mesta je zapravo neprekidna borba sa nepogodama, jer je od sredine XVII veka ovde podignuto i uništeno čak šest crkava koje su redom gutali požari, zemljotresi i cikloni. Kada je katastrofalni požar krajem XIX veka ponovo sravnio hram sa zemljom, francuski arhitekta Pjer Anri Pik (Pierre-Henri Picq) odlučio je da promeni pristup gradnji.
Inspirisan tadašnjim tehnološkim čudima i radom Gustava Ajfela (Gustave Eiffel), Pik je osmislio katedralu sa kompletnom metalnom konstrukcijom koja je napravljena u Francuskoj i brodom dopremljena na ostrvo. Isti ovaj vizionarski arhitekta je u gradu projektovao i čuvenu Biblioteku Šelšer, primenivši sličan genijalni koncept sklapanja metalnih elemenata.
Ovaj inženjerski poduhvat doneo je katedrali jedinstven arhitektonski stil koji uspešno spaja neogotičku spoljašnjost i elemente vizantijske raskoši. Unutrašnjost crkve ostavlja bez daha, jer gvozdeni lukovi i vitki stubovi stvaraju osećaj neverovatne prostranosti i lakoće.
Dok šetam kroz tišinu hrama, sunčeva svetlost se preliva kroz živopisne vitraže koji prikazuju scene iz prošlosti ostrva, dok ispod oltara leže grobnice nekadašnjih guvernera. Danas ova čelična lepotica ponosno stoji u srcu grada kao fascinantan spoj industrijske revolucije i sakralne umetnosti koji konačno uspešno prkosi vremenu i prirodi. Grad nije mogao jednostavno da prekopira Pariz, morao je da napravi svoj način preživljavanja.
Prostor Kamij Darsijer (Espace Camille Darsières) i nekadašnja Palata pravde (Palais de Justice) predstavljaju još jedan sloj gradskog identiteta. Ovde se posebno dobro vidi koliko je For-de-Frans bio administrativno važan.
Ovo nije bio samo vojni grad i luka, bio je centar vlasti, sudstva, trgovine i upravljanja čitavim ostrvom. Kada šetate ovim delom grada, imate osećaj da se nalazite između nekoliko vekova. Jedna zgrada govori o kolonijalnoj administraciji, druga o religiji, treća o trgovini, a nekoliko desetina metara dalje počinje savremeni poslovni For-de-Frans. To je možda i najveća čar ovog grada.
Nema oštre granice između prošlosti i sadašnjosti, oni jednostavno stoje jedni pored drugih.
U samom srcu For-de-Fransa, sklonjena od tropskog sunca u hladovinu okolnih uličica, ponosno stoji bledožuta trospratnica koja predstavlja pravi kulturni epicentar ostrva. To je stara gradska većnica, poznata kao Stari Hotel de Vil (Ancien Hôtel de Ville), unutar čijih zidova danas kuca srce teatra nazvanog po najvećem sinu Martinika – Teatar Eme Sezer (Théâtre Aimé Césaire).
Ovo mesto me je privuklo jer ne predstavlja samo arhitektonski spomenik, već prostor gde su se bukvalno kovali moderna istorija, politika i identitet čitavih Kariba. Zgrada je podignuta u drugoj polovini XIX veka u klasičnom kolonijalnom stilu, sa prepoznatljivim belim stubovima, simetričnim prozorima i elegantnim drvenim šalokatrama koje su štitile od promaje i tropskih pljuskova.
Skoro čitav vek ovo je bilo mesto gde su se donosile najvažnije odluke za grad. Međutim, prava magija i istorijska težina ovog mesta vezane su za čoveka koji je ovde boravio decenijama. Čuveni pesnik, filozof i otac pokreta „Negritid“ (Négritude), Eme Sezer (Aimé Césaire), bio je gradonačelnik For-de-Fransa više od pola veka, a njegova kancelarija se nalazila upravo u ovoj zgradi.
Kada danas prođete kroz masivna ulazna vrata, zakoračićete u svet u kom se administracija pretvorila u čistu umetnost.
Sezerov kabinet: Jedan deo zgrade je pretvoren u memorijalni prostor gde možete videti njegovu autentičnu kancelariju, pisaći sto, stare knjige i lične predmete koji izgledaju kao da ih je umetnik napustio pre samo nekoliko minuta.
Skriveni teatar: U zadnjem delu kompleksa nalazi se prelepo, intimno pozorište u italijanskom stilu, koje je decenijama služilo kao platforma za promociju kreolske kulture, dramske umetnosti i lokalnih talenata.
Mala oaza u središtu zgrade nudi preko potreban mir, ukrašena tropskim biljem i skulpturama koje slave slobodu i umetnički izraz. Ono što me najviše fascinira kod ovog zdanja jeste njegova transformacija. To je obavezna stanica ako želite da razumete da Martinik nije samo ostrvo lepih plaža, već i prostor duboke intelektualne borbe.
Ako ste ikada listali turističke brošure o Martiniku, velika je šansa da ste videli ovu scenu – drveni ponton koji se pruža pravo iz tirkiznog Karipskog mora, a na čijem vas samom kraju, u savršenoj simetričnoj liniji, dočekuje ljupki toranj seoske crkve Katolička crkva Svetog Henrija u Le Anz-d’Arleu (Église Catholique Saint-Henri des Anses-d’Arlet).
To je Crkva Svetog Henrija (St. Henry Catholic Church), smeštena u ribarskom mestu Le Anz-d’Arle (Les Anses-d’Arlet) na jugozapadnoj obali ostrva. Ovo nije monumentalna katedrala, već intimni hram koji briše granicu između sakralnog prostora i tropske plaže.
Iako danas deluje kao savršena kulisa za romantične fotografije, ova crkva ima burnu prošlost i dugu istoriju obnavljanja. Prvobitna bogomolja na ovoj lokaciji podignuta je još u XVII veku. Tokom kolonijalnih sukoba 1762. godine, crkvu su do temelja spalili Englezi, da bi je lokalno stanovništvo podiglo iz pepela samo nekoliko godina kasnije.
Nakon toga, crkva je postala redovna meta karipskih ciklona. Posebno razoran bio je uragan iz 1817. godine, a njeno današnje arhitektonsko lice uobličeno je nakon velike rekonstrukcije 1882. godine. Od 1995. godine zgrada ima zvanični status zaštićenog spomenika kulture.
Ono što me je najviše očaralo kod crkve Svetog Henrija jeste njen nepretenciozan, a izuzetno živopisan izgled. Tradicionalna arhitektura sa fasadom koja je ukrašena drvenim elementima u toplim braon i krem tonovima. Unutrašnjost ne krije drevne freske, već prelepe, živopisne vitraže iz 1975. godine kroz koje se popodnevno sunce presijava na drvenim klupama.
Unutrašnji svod podseća na izvrnuti brodski trup, što je čest motiv u primorskim mestima gde su crkve gradili lokalni brodograditelji i tesari.
AUTOR: VLADIMIR CVETKOVIĆ CVELE
Vladimir Cvetković Cvele je nekadašnji model, putopisac, fotograf i uspešan preduzetnik, koji je tokom svojih brojnih putovanja obišao skoro sve zemlje sveta. Svoja iskustva beleži fotografijama i putopisima, a deo bogate fotografske arhive predstavio je i kroz izložbe. Cvele redovno piše za Princip magazin, a njegove putopise, u kojima čitaoce vodi kroz istoriju, kulturu, svakodnevni život i zanimljivosti različitih krajeva sveta, čitaoci sa nestrpljenjem iščekuju.
Drugi deo putopisa sa Martinika, u kojem Vladimir Cvetković Cvele nastavlja priču o ovom karipskom ostrvu, objavićemo u narednom periodu na Princip magazinu.
Putopis iz Alžira: Grad haosa, pijaca i bogate istorije na svakom koraku (1. deo)
