Retki su glumci čije ime ni posle jednog veka od rođenja nije izgubilo težinu. Naprotiv. Čini se da vreme Pavlu Vuisiću samo daje novu vrednost. Njegove replike odavno su postale deo svakodnevnog govora, njegove uloge gledaju se iznova, a likovi koje je igrao odavno su prerasli filmsko platno i postali deo kolektivnog sećanja.
Bio je čovek koji nije voleo popularnost. Bežao je od intervjua, izbegavao društvene događaje, nije mario za nagrade niti priznanja. Više od svega voleo je Savu, čamac, pecanje i mir. Ironijom sudbine, upravo takav čovek postao je jedna od najvećih filmskih legendi koje je Jugoslavija ikada imala.
Pavle Vuisić rođen je 10. jula 1926. godine na Cetinju, u porodici Miše i Radmile Vuisić. Njegov životni put nije vodio pravo ka umetnosti. Kao mladić učestvovao je u Narodnooslobodilačkoj borbi, a po završetku Drugog svetskog rata pokušavao je da pronađe svoje mesto u svetu. Upisivao je prava, zatim novinarstvo, radio kao novinar Radio Beograda i pisao reportaže, verujući da će upravo novinarstvo biti njegov životni poziv. Na filmsko platno je došao sasvim slučajno. Ono što je za druge predstavljalo zanat koji se godinama uči na akademiji, kod njega je bilo prirodan dar. Kamera ga je volela, a publika mu je verovala.
Nikada nije igrao da bi impresionirao gledaoce. Njegovi likovi nisu izgledali kao filmski junaci, već kao ljudi koje svakodnevno srećemo – šoferi, ribari, kafanski gosti, ratnici, prijatelji, komšije.
Upravo zbog toga mnogi reditelji govorili su da Pavle Vuisić nije glumio likove, već ih je jednostavno – živeo.
Tokom karijere ostvario je više od 120 filmskih i televizijskih uloga, među kojima su neka od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije: „Kamiondžije“, „Bitka na Neretvi“, „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Otac na službenom putu“, „Sjećaš li se Doli Bel“, „Poseban tretman“, „Salaš u Malom Ritu“, „Otpisani“ i brojni drugi filmovi koji se i danas redovno emituju.
Šest godina pre smrti, 1. novembra 1982. godine, Pavle Vuisić napisao je testament koji je zbog svoje iskrenosti, humora i beskompromisnog stava ostao jedan od najpoznatijih dokumenata ove vrste u domaćoj javnosti. U njemu nije ostavio samo poslednju volju o svojoj imovini, već i jasne želje kako želi da bude ispraćen sa ovog sveta.
U testamentu je napisao:
„Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku.
Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi.
Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.
Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).
Neka u sebi pjevaju.
Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater…
Pred smrt kad-tad.“
Među brojnim anegdotama koje se i danas prepričavaju o Pavlu Vuisiću, jedna zauzima posebno mesto. Dogodila se 1969. godine, nekoliko meseci pre premijere ratnog spektakla „Bitka na Neretvi“, kada je na Belom dvoru organizovana zatvorena projekcija filma za tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita.
Na prijem su bili pozvani svi koji su učestvovali u snimanju – od glumaca do članova filmske ekipe. Jedino je Orson Vels bio opravdano odsutan. Organizatori su za goste pripremili svečana odela, smatrajući da susret sa predsednikom zahteva strogo poštovanje protokola.
Poziv je dobio i Pavle Vuisić, koji je u filmu igrao šofera Jordana.
Po njega su na njegov splav na Savi došla dvojica oficira, primorali ga da krene i odvezli ga na Dedinje. Na ulazu u Beli dvor sačekale su ga službenice koje su imale zadatak da ga odvedu do garderobe i obuku u svečano odelo predviđeno za prijem kod predsednika.
Međutim, Pavle Vuisić nije imao nameru da skida svoju prepoznatljivu „alasku uniformu“ – bermude, prugastu košulju i papuče.
– Ja ne moram ništa! Možda vi da probate to odelo, a ja da se vratim na Adu – navodno je rekao.
Rasprava je trajala toliko dugo da je galamu čuo i sam Tito, koji je prolazio hodnikom Belog dvora. Zaustavio se, prišao garderobi i otvorio vrata.
Nastala je tišina.
– Druže, jesu li vaši šoferi nosili odela i kravate u ratu? Teraju me da ovo obučem, a svi znaju da sam ja u filmu šofer Jordan – rekao je Vuisić.
Prema svedočenjima ljudi koji su prisustvovali tom događaju, Tito se samo nasmejao. Prišao je glumcu i poveo ga u malu prostoriju pored sale za projekciju. Šta su razgovarali nikada nije otkriveno. Pavle Vuisić o tom susretu više nikada nije govorio.
Malo je poznato da se Pavle Vuisić nije oduvek tako prezivao. Porodično prezime bilo je Vujisić, ali je glumac još tokom života odlučio da izbaci slovo „j“ i potpisuje se kao Vuisić. Smatrao je da prezime tako zvuči jednostavnije i prirodnije, pa je upravo taj oblik koristio u svim dokumentima, ugovorima i potpisima. Vremenom je javnost potpuno prihvatila njegov izbor, pa danas gotovo niko i ne zna da je jedno slovo zauvek promenilo prezime čoveka koji će postati legenda jugoslovenskog filma.
Koliko je Pavle Vuisić značio domaćoj publici odavno je poznato. Međutim, možda je još veće priznanje stiglo od jednog od najvećih filmskih stvaralaca 20. veka. Čuveni američki reditelj i glumac Orson Vels upoznao je Pavla Vuisića tokom snimanja filma „Bitka na Neretvi“, u kojem su zajedno igrali.
Godinama kasnije, gostujući u popularnoj emisiji američkog televizijskog voditelja Dika Kaveta, Vels je, govoreći o glumcima sa kojima je sarađivao širom sveta, izdvojio upravo Pavla Vuisića.
Nazvao ga je najvećim glumcem kojeg je ikada upoznao.
Za čoveka koji je radio sa nekim od najvećih imena svetske kinematografije, takva rečenica predstavljala je priznanje kakvo se retko kome ukazuje.
Iza grubog glasa, preke naravi i čoveka koji je bežao od reflektora krila se velika ljubav prema supruzi Mirjani, sa kojom je proveo skoro tri decenije. Posle njegove smrti upravo je ona postala čuvar uspomene na Pavla Vuisića. Kada je deo njegove zaostavštine poklonila Muzeju knjige i putovanja Adligat, otkrila je da je Pavle često bio svoj najveći kritičar. „Pavle je često cepao ono što napiše, spasavala sam njegova dela od njega samog“, ispričala je Mirjana, zahvaljujući kojoj su sačuvani brojni rukopisi, beleške, pesme i dokumenta koja bi, da nije bilo nje, verovatno zauvek nestala.
U legatu koji danas čuva Adligat nalaze se Pavlovi rukopisi, fotografije, lična dokumenta, lule, predmeti koje je svakodnevno koristio, ali i njihova ljubavna pisma, od kojih deo, prema Mirjaninoj želji, još nije objavljen. Govoreći o suprugu, jednom prilikom je rekla da ju je kod njega najviše fasciniralo to što je umeo pažljivo da sluša. „Umeo je tako ozbiljno da me sluša, da me je potpuno fascinirao“, prisetila se Mirjana.
Ako postoji scena koju ljubitelji domaće televizije prepričavaju gotovo pola veka, onda je to završnica kultne serije „Otpisani“. Posle brojnih akcija i bekstava, Tihi i Prle na kraju razmenjuju nekoliko rečenica koje su ušle u istoriju domaće televizije.
Tihi tada pita svog prijatelja poštara Jocu kojeg je glumio Vuisić:
– Šta je bilo kod gospođice Hadžipešić?
Odgovor nikada nije dobio, a nisu ga dobili ni milioni gledalaca.
Princip magazin
