Kamen za nju nije samo materijal od kog nastaju skulpture. U njemu vidi sačuvanu istoriju planete, tragove vremena, mistiku… Vajarka Kristina Ivić, jedna od najzanimljivijih umetnica mlađe generacije, kroz svoje radove istražuje odnos tela, promena, straha i stvaranja, verujući da umetnost može da nas vrati sebi i to u vremenu koje nas neprestano tera da jurimo!
U razgovoru za Princip magazin govori o detinjstvu provedenom uz reku Pek, ljubavi prema kamenu, umetnosti kao duhovnom procesu, važnosti suočavanja sa strahovima i potrebi savremenog čoveka da ponovo nauči da sluša sebe.
Često govorite o kamenu kao o materijalu koji u sebi čuva sećanja, tragove vremena i neku vrstu prvobitne mudrosti. Šta Vas je privuklo upravo kamenu i kako je počeo taj dijalog između Vas i materijala?
Mislim da je ta povezanost postojala još od detinjstva. Odrasla sam u selu Rabrovo, kroz koje protiče reka Pek. Još na njenim obalama posmatrala sam kamenje, volela da ga skupljam i gledam kako se presijava u vodi. Ka stvaralaštvu me je privukla grubost, ali i lepota kamena. Ta veza se kasnije na neko vreme izgubila, a onda se vratila kroz vajarstvo i susret sa skulpturom u kamenu. Kada sam prvi put vajala u kamenu, odmah sam osetila tu povezanost.
Nešto u kamenu me uzemljuje i vraća u sadašnji trenutak. Sam proces vajanja u kamenu veoma je zahtevan. Iziskuje nameru, praćenje procesa, korake, alat i posvećenost. Zaljubila sam se u ceo taj proces – u fizički aspekt rada, u sam materijal, pa čak i u prašinu. Često kažem da je meni ta prašina sloboda. Kada se izgubim u toj belini, osećam se kao kod kuće.
PROČITAJTE I OVAJ TEKST:
Čak i u svoj buci mašina osećam neku vrstu tišine. Kada boravim sa kamenom, osećam njegovu istoriju. Posmatram ga kao materijal koji je kondenzovana istorija i tišina. Sve što planeta čuva, sve što je čovečanstvo proživelo, na neki način nalazi se u njemu, jer je to neverovatno star materijal.
Kao takav, već nudi mnogo toga za istraživanje – forme, pitanja, pa čak i poneki odgovor. Upravo zato osećam veliku ljubav prema tom prirodnom materijalu.
U jednom tekstu o Vašem radu navodi se da „kamen u svom jezgru čuva prve reči svake molitve“. Da li je stvaranje za Vas na neki način duhovni proces i koliko se unutrašnja stanja reflektuju na Vaše skulpture?
Stvaranje je za mene duhovni proces jer se kroz svaki čin stvaralaštva iznova prepuštam i istražujem nepoznato. Kroz stvaranje dolazim u kontakt sa svojim jezgrom, nečim drevnim, delom sebe koji je deo svih nas, a taj deo star je koliko i čovek. Možemo ga nazvati različitim imenima, ali upravo mi on otkriva formu, pokret, teksturu, zvuk i reč.
Unutrašnja stanja su ono što oblikuje moj rad i dugo mi je vremena trebalo da naučim da se prepustim tom procesu. „Ne moram da znam šta pokreće vetar i moje ruke“ naziv je skulpture koja možda najbolje odgovara na ovo pitanje, jer mi je veoma važno da naučim da živim sa misterijom i prihvatim da ne postoje odgovori na sva pitanja.
Ples sa nepoznatim i verovanje procesu polazna su tačka mog stvaralaštva.
Iako Vas javnost najčešće prepoznaje kao vajarku, Vi ne ostajete u okvirima jedne discipline. Zbog čega Vam je važno da istražujete različite tehnike?
Smatram da je za umetnika istraživanje različitih tehnika neophodno. Radoznalost je za mene sastavni deo procesa i u odnosu na ideju biram materijal, a nekada odaberem materijal pa kroz njega istražujem. Mogućnosti su bezbrojne i verujem da se eksperimentisanjem izlazi iz poznatih okvira i pronalaze nove mogućnosti. Upravo je to ono što umetnost treba da ponudi.
Iz želje da radim sa ljudima završila sam edukaciju za ekspresivnu art-terapiju, koja uključuje različite modalitete izražavanja kroz pokret, slikanje, crtanje i glas, što mi je ukazalo na lekovitost prelaženja iz jednog medija u drugi. Planiram da nastavim sa edukovanjem u tom pravcu, a velika želja mi je i da više istražujem performans kao disciplinu.
Vaša samostalna izložba „O telu i drugim promenama“ privukla je pažnju jer obrađuje lične strahove i potrebu za bliskošću sa svojim telom. Možete li nam pojasniti više tu tematiku?
Potreba i želja da istražim te teme došle su kroz shvatanje da zapravo ne razumem jezik svog tela i da, pored svih uputstava za život koje smo dobijali tokom odrastanja, nikada nismo dobili uputstvo kako da priđemo svom telu i čujemo njegov glas. Uvek tražimo odgovore izvan sebe, a retko se pitamo šta je zapravo ovo telo u kojem provodimo svoj dragoceni život.
Moja želja je pre svega da čujem, da naučim da slušam, ne da stvorim gotov „rečnik“, jer ne verujem u to. Da bih čula, moram da utišam ostalu buku, što je često veoma teško, ali moguće.
Što se tiče straha, smatram da je on neizostavan deo rasta upravo zato što je nepoznato uvek ispred nas. Želela sam da uključim strah u izložbu jer strah ne isključuje hrabrost, već ide zajedno sa njom. U današnjem vremenu mnogo češće prikazuju se slike savršenih života, izbalansiranih nervnih sistema i ostvarenih ciljeva bez muke, kao i težnja da se uklone sve manje prijatne emocije.
A one su i te kako neophodne!
Meni je bilo lekovito da najpre priznam sebi strahove, da priznam sebi da se plašim mira i promene.
Živimo u vremenu ubrzanosti, buke i neprekidne komunikacije. Skulptura, posebno ona nastala iz kamena, deluje kao poziv na usporavanje. Da li umetnost danas može da nas vrati sebi?
Ova izložba nosi naziv „O telu i drugim promenama“, a razlog zbog kog sam uključila kamen kao materijal kada govorim o telu jeste to što je sam čin vajanja veoma telesan. Kamen mi nudi teksturu kože, barem ga ja tako doživljavam, i u njemu pronalazim pokrete tela. Kroz ovu izložbu želela sam da uhvatim upravo te trenutke, pomeraje, pregibe kože i sve ono kroz šta telo neprestano prolazi.
Da, mislim da svaki čin stvaranja već vraća čoveka u sadašnji trenutak. To je danas neophodno, jer se lako izgubimo u brzini, ciljevima, prividnom sjaju i neprekidnoj potrebi da nešto postižemo. Sam kamen usporava. Težak je, vezan za zemlju, a proces rada sa njim zahteva vreme. Za mene je upravo to nešto lekovito.
Mislim da svaki vid stvaranja i umetnosti čoveku nudi određenu vrstu leka ili, možda preciznije, melema. Shvatam da je sam proces mnogo važniji od rezultata. Verujem da sve što stvorimo već u sebi nosi određeno rešenje ili makar putokaz. Umetnost možda ne daje gotove odgovore, ali nam može pomoći da pronađemo put nazad ka sebi.
Tokom godina izlagali ste u Srbiji, ali i boravili na umetničkim rezidencijama u Grčkoj i Francuskoj. Koliko susret sa drugim kulturama menja umetnika i da li ste se sa tih putovanja vratili drugačiji nego što ste otišli?
Apsolutno. Takva iskustva su neophodna jer sam videla drugačije načine stvaranja i razmišljanja, čula drugačije priče i srela divne ljude koji žele da podele svoja znanja i iskustva. Ono što mi je mnogo značilo jeste i stvaranje u drugačijim ambijentima, odnosno site-specific art pristup, gde radovi nastaju kroz direktnu interakciju sa prostorom, kulturom i dostupnim materijalima.
To me je podstaklo da improvizujem, da upoznam neke nove delove sebe i dopustim im da se izraze kroz skulpture od različitih materijala, performans, fotografiju i druge medije.
Vaši radovi deluju kao da istražuju ono što se nalazi ispod površine – kako materijala, tako i čoveka. Šta mislite da savremeni čovek danas najčešće krije od sebe?
Najpre krije strahove. Možda je i to jedan od razloga zbog kojih sam želela da strahu dam mesto na izložbi, jer se mnoge odluke donose upravo iz straha, a ne iz saosećajnog dela sebe koji ga priznaje i razume.
Takođe mislim da savremeni čovek krije od sebe potrebu za zajednicom, potrebu da bude viđen onakav kakav jeste, da oseti da je važan deo celine i da ima šta da ponudi.
Kada biste morali da izdvojite jednu poruku koju želite da posetioci ponesu nakon susreta sa Vašim radovima, šta biste voleli da osete ili razumeju?
Volela bih da svako ponese ono što mu je potrebno i verujem da će tako i biti. Ali, ako bih morala nešto da izdvojim, to bi bilo okretanje sopstvenom telu. Verujem da je neophodno da usporimo kako bismo ga čuli, kao i da prihvatimo da su promene nelinearne – često teške, ali istovremeno i lepe.
One nam nude novi život, ali taj novi život uvek zahteva skok u nepoznato.
AUTOR: LENA KARMAN
PROČITAJTE I OVAJ TEKST:
PROČITAJTE I OVAJ TEKST:
