Radovi predstavljeni na ovoj izložbi nastajali su tokom više godina, kao deo kontinuiranog procesa samoupznavanja i suočavanja vajarke sa promenama u razmišljanju i istraživanju, ličnim strahovima i potrebom za bliskošću sa svojim telom kao načinom artikulacije sopstvenog postojanja.
Odnos prema vajanju i kamenu, kao osnovnom materijalu koji koristi u svojim radovima, Kristina Ivić razvija kroz intuitivan proces rada, bez unapred definisanih formi i skica. Skulpture nastaju kao rezultat poverenja u sam čin oblikovanja, a samim tim i poverenja u istinitost sopstvenog osećaja prema materiji, dopuštajući da forma bude otkrivena, a ne kontrolisana.
Pročitajte i ovaj tekst
U tim gotovo organskim oblicima prisutan je odnos otpornosti, nežnosti, ranjivosti, kao i potrebe da se telo zaštiti, ali i da bude prepoznato, prisutno i viđeno. Radovi Kristine Ivić zato deluju istovremeno blisko i neuhvatljivo – kao fragmenti nečega jako poznatog, ali još uvek neimenovanog.
Svaki trag u materijalu ostaje vezan za gest tela koje ga je oblikovalo. U tom odnosu, granica između tela koje oblikuje i „tela“ skulpture koje nastaje postaje nestabilna.
Skulptura postaje zapis fizičkog iskustva, ali i prostor u kojem telo može ponovo da se čuje, ne kao disciplinovana forma, već kao nešto promenljivo i živo.
Vajanje u kamenu podrazumeva zanatsku veštinu preciznosti poteza, ali u trenutku dodira vajarke sa materijalom, forma počinje da funkcioniše kao nastavak telesnog, emotivnog i neizgovorenog.
Svaki oblik koji nastaje kroz njen rad nosi trag nečega što je u njoj odavno prisutno i čemu daje slobodu da se oblikuje u materijalu.
Tema telesnog u radovima Kristine Ivić javlja se kroz iskustvo življenja u telu danas – telu koje pamti, oseća, trpi, menja se i pokušava da opstane unutar ritmova savremenog života.
Istovremeno, čini se da smo izgubili poverenje u sopstvenu telesnost, naviknuti da telo posmatramo kao nešto što treba kontrolisati, ubrzati, oblikovati ili prevazići.
Nasuprot logici savremenog kapitalizma koja ne dopušta zastoj, introspekciju, sporost ni blagost, skulptura i sam materijal otvaraju prostor drugačijeg ritma, trajanja i doživljaja vremena.
Dimenzije umetničkih radova uvek opažamo kroz odnos prema svom telu – merimo ih sopstvenom visinom, blizinom, pokretom i prisustvom – zbog čega je susret sa skulpturom istovremeno i susret sa svešću o sopstvenoj dimenziji fizičkog.
Prisustvo minijaturnih skulptura i veza u stvaralaštvu Kristine Ivić dodatno preispituje pojam „ženskog zanata“ i tradicionalno ženskih oblika rada koji su kroz istoriju često bili potiskivani u prostor privatnog, intimnog i nevidljivog.
Vez se ovde pojavljuje kao oblik beleženja, ponavljanja i telesnog rada kroz koji se uspostavlja kontinuitet ženskog iskustva, sećanja i svakodnevnih gestova.
Korišćenjem materijala koji pripadaju porodičnom i ličnom prostoru umetnica otvara pitanje nasleđa i odnosa prema unapred zadatim ulogama, ali i mogućnosti njihovog preoblikovanja.
U binarnoj podeli razum–telo, u kojoj je razum tradicionalno zauzimao privilegovanu dominantnu poziciju i bivao asociran sa „muškim načelom“, telo se posmatralo kao „žensko“ – iracionalno, neukrotivo, emotivno i kao nešto što zahteva kontrolu.
Pesme Kristine Ivić koje prate izložbu postaju pokušaj da se telu žene i telu umetnice vrati pravo na glas i imenovanje sopstvenog „ja“.
U praksi pisanja autorka odbacuje strogu racionalnu strukturu i linearnost, obraćajući se intuitivnom, fragmentarnom, emotivnom i telesnom načinu izražavanja.
Telo umetnice prestaje da bude objekat kontrole i postaje izvor jezika, reči, sećanja i subjektivnosti, a sama forma pesme postaje način da se izrazi ne samo poetsko i osećajno, već i fizičko – ono što je prirodno svojstveno ljudskoj telesnosti, ono čega se stidimo, plašimo i što često pokušavamo da sakrijemo.
U trenutku kada se nađemo ispred umetničkog dela na izložbi, suočavamo se sa jednom vrstom društvenog dogovora koji uslovljava naš doživljaj i iskustvo fizičkog prisustva u prostoru.
Posmatramo umetnička dela sa određene distance, unutar unapred definisanih granica pogleda i kretanja, gotovo kao da se sa samim delom nikada ne susrećemo neposredno, već kroz zadate obrasce percepcije.
Fizičke granice svog tela, ali i spoljnog sveta, doživljavamo isključivo u dodiru – sa sopstvenim ili drugim telom, sa predmetima oko nas.
Možda upravo zbog toga dodir, kao prvi prirodni pokušaj komunikacije sa spoljnim svetom, ostaje istovremeno intiman, misteriozan i paradoksalan.
Dozvoljavajući dodir, umetnica vraća telu posmatrača pravo na neposredno iskustvo prostora i materije, oslobađajući skulpturu isključivo vizuelnog načina percepcije.
Kristina Ivić rođena je u Požarevcu 1995. godine. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2020. godine, a master studije završila je 2022. na odseku Primenjeno vajarstvo. Takođe je završila edukaciju ekspresivne art terapije.
AUTOR: Veronika Podrjadova
Pročitajte i ovaj tekst
Pročitajte i ovaj tekst
