Šta je „helikopter roditeljstvo” i koji su saveti majke koja je odgajila dve direktorke i jednu doktorku?

Zašto je „helikopter roditeljstvo“ štetno po decu?

Dok savremeni roditelji često pokušavaju da uklone svaku prepreku pred svojom decom, sve više stručnjaka upozorava na posledice takozvanog „helikopter roditeljstva” – načina vaspitanja u kojem roditelji neprestano rešavaju probleme umesto dece i štite ih od svakog neuspeha ili neprijatnosti.

Ester Vodžicki (Esther Wojcicki) američka je novinarka, edukatorka i autorka knjige „Kako odgajiti uspešne ljude“ (How to Raise Successful People), u kojoj je opisala principe roditeljstva koje je primenjivala u odgajanju svoje tri ćerke. Predavala je novinarstvo i engleski jezik u srednjoj školi Palo Alto u Kaliforniji, gde je osnovala jedan od najpoznatijih školskih programa medijskih umetnosti u SAD. Majka je tri ćerke – Suzan Vojcicki, nekadašnje direktorke „YouTube“, Dženet Vojcicki, doktora medicine i istraživača, i En Vojcicki, suosnivača kompanije „23andMe“ – i baka desetoro unučadi.

„Nikada ne radi za dete ono što može samo da uradi”

„Kada sam bila mlada majka, imala sam mnogo pravila zbog kojih me drugi roditelji često nisu voleli. Ali jedno je bilo važnije od svih ostalih: nikada ne radi za dete ono što ono može samo da uradi. Ispostavilo se da je taj pristup bio pravi. Sve tri moje ćerke izrasle su u izuzetno uspešne žene. Suzan je postala direktorka „YouTube“, Dženet doktorka medicine, a En suosnivačica i direktorka kompanije „23andMe“. Sve su uspele u veoma konkurentnim profesijama u kojima muškarci i dalje dominiraju”, napisala je Ester Vodžicki u kolumni za MakeIt.

Prema njenim rečima, što više roditelji veruju deci i dopuštaju im da samostalno rade stvari, to će ona biti sigurnija u sebe i sposobnija za život.

„Naravno, to ne znači da ih treba odmah prepustiti svemu same. Ključ je u postepenom učenju kroz vođenu praksu.

To je princip: ‘Prvo ja pokažem, zatim radimo zajedno, pa onda radiš sam.’”

Zašto su kućni poslovi važni za razvoj dece

Vojcicki smatra da decu od malih nogu treba uključivati u svakodnevne obaveze i učiti ih odgovornosti.

„Na primer, neka sami naviju alarm za buđenje. Dopustite im da biraju odeću koju će obući. Uključite ih u pripremu obroka tako što će mešati smesu za palačinke, čistiti svoju kutiju za užinu ili postavljati sto.”

Dodaje da roditelji često prave grešku kada pokušavaju da organizuju svaki slobodan trenutak svoje dece.

„Kada spremaju ranac za školu, neka sami prođu kroz spisak stvari koje im tog dana trebaju. Umesto da im roditelji organizuju svaki slobodan trenutak, neka sami smišljaju planove za vikend ili aktivnosti posle škole.”

Posebno naglašava značaj kućnih poslova.

„U našoj kući pranje sudova bilo je obavezno. Sve tri moje ćerke stajale su na maloj stolici pored sudopere i prale sudove posle večere.

Kada bismo išli u kupovinu, tražila bih od njih da uzmu kilogram jabuka. Morale su same da biraju dobre plodove, jer sam ih prethodno naučila kako se to radi, a zatim i da ih izmere na vagi.

Ako bismo premašili budžet za kupovinu, zajedno smo odlučivali šta ćemo vratiti na policu.”

Deca ne moraju da budu savršena

Ester Vojcicki smatra da roditelji previše insistiraju na savršenstvu, umesto na procesu učenja i razvoju upornosti.

„Od svojih ćerki sam očekivala da svakog jutra nameste krevet. Iskreno, dečji krevet često izgleda kao da neko još spava u njemu. Ali nisam pravila dramu oko toga. Važno mi je bilo da same urade zadatak.”

Kaže da je isto pravilo primenjivala i radeći kao profesor pisanja.

„Osamdesetih i devedesetih godina važilo je mišljenje da je dobar profesor onaj kod kog mnogo učenika pada. Ali primećivala sam da učenici koji dobiju lošu ocenu na prvom radu često potpuno izgube motivaciju jer osećaju da više ne mogu da sustignu ostale.

Zato sam im dopuštala da svoj rad popravljaju koliko god puta žele. Ocena se nije zasnivala na prvom pokušaju, već na konačnom rezultatu. Kada je došlo vreme za testiranja, moji učenici su bili među najboljima na državnim ispitima.”

„Deca su mnogo sposobnija nego što mislimo”

Na kraju ističe da cilj roditeljstva nije potpuna kontrola, već osposobljavanje dece za život.

„Poenta je u tome da ih naučimo kako da se nose sa životom i problemima koje on donosi.

Jedna od najvažnijih lekcija koje sam prenela svojim ćerkama bila je da ne mogu da kontrolišu sve što im se događa, ali mogu da kontrolišu način na koji će reagovati.”

Zaključuje da deca postaju sigurnija i samostalnija kada roditelji imaju dovoljno poverenja da im prepuste odgovornost.

„Kada deci verujete dovoljno da sama donose odluke, ona postaju sigurnija u sebe, samostalnija i hrabrija. A kada jednom steknu taj osećaj, granice onoga što mogu da postignu gotovo da ne postoje.”

Princip magazin