Prođe ime i prezime kraj nevoljnog, bolešću, nesrećnom, glađu, bačenog u blato. Ni pomoć, ni krišku hleba, ni reč ohrabrenja da mu pruži. Produži dalje, ne okrene se bezdušan. Ne čovek, nego puko ime i prezime.
Nisu od tih Vilotijevići sa Tare…
Od skretanja za Solotušu onomad su me Tarom vodili nepoznati drumovi, truckao sam napamet makadamom tražeći eda li među silnim vikendašima ijednog meštanina. Sto kuća, novih, modernih, pred njima srećni ljudi i besna kola, nijedna da ukaže da bi iz nje mogao da izbije planinski gorštak.
Sad da me pitaš što sam, na jednom izlasku iz tunela od bukovog granja, koje je gusto nadvijalo i zamračivalo put, usmerio levo – ne znam. Valjda je samo ime na putokazu – Sokolina – okrenulo volan.
Lagano je iskoračila iz šume koju preseca put i stala mi pravo pred kola. Ma ne, nije koza, demantovao sam sledeće sekunde pomisao koja mi, zatečenog prizorom, prostruja kroz glavu. Koza izgleda ili naivno ili svadljivo, gazi tvrdo, ovo stvorenje je bilo umiljato i hodalo graciozno. Miroljubivo je podiglo njušku u mom pravcu, kao pas što hoće da omiriše neznanca kad mu uđe u teritoriju.
Košuta!
Ni pet para nije davala kad sam izašao iz vozila i lagano joj prilazio da je pomilujem. Ne iz zazira, nego što joj se nisam delovao interesantno, okrenula i otišla, opet onih laganim hodom.
Tu preko poljančeta je kuća. Pred njom neki ljudi, deca. Pridružila im se kao svom krdu, ostavivši me da dođem sebi.
Za njom, da vidim i to čudo!
-Pitoma? Otkud?
Nije ovakva priča da se priča s nogu. Vilotijevići su me prvo ugostili, poslužili rednim. Košuta se, rekoše, zove Malena.
-Našli su je naši prijatelji 17. maja u Zaovinama. Bila je lane od par dana, ležala je bespomoćno u travi, gotovo pa smrznuta. Čekali su par sati da li će joj se odnekud pojaviti majka – pričao mi je Slavko Vilotijević, glava porodice iz Sokoline na Tari.
Bog sveti zna šta je bilo s majkom. Ili ju je nešto uplašila da je pobegla bez čeda, ili su je stigle zveri, možda je iskočila na nišan krivolovcu. Tek, nije se pojavila ni posle par sati.
-Kad je postalo jasno da majka neće doći, prijatelji su nam doneli lane. Bilo je iznemoglo, gladno, treslo se od hladnoće, pupak mu se još nije bio osušio. Nismo imali srca da ga prepustimo sudbini. Obavestili smo čuvare Nacionalnog parka „Tara“, a oni su se organizovali da prate da li će se u Zaovinama pojaviti košuta koja traži čedo – nastavio je Slavko.
Motrili su na kamere, čekali je, uzalud čekali. Naposletku preneli Vilotijevićima da lane mogu da zadrže dok ne odraste i ne stekne polnu zrelost.
Dobrostiva životinja je donela sreću u Vilotijeviće iz Sokoline i najavila im mnogo, mnogo veću. Tri dana po usvajanju Malene, Slavku i njegovoj supruzi Bobani rodio se Jakša, unuk prvenac.
Jakša je još beba, ali Malena više nije lane. Unuk ima svu pažnju ovog sveta, ali brinu Vilotijevići o košuti kao i o njemu. Nisu prihvatili životinju samo da bi njima bilo zabavno, nego da joj nemoćnoj pružili utočište i ljubav.
-Pripitomljena je do te mere da nema nikakve probleme oko čuvanja i hranjenja. Razumljivo, zna da bude nestašna kao svaka mlada životinja. Ide za nama kao pas, a najbolje sluša mene. Gde ja – ona za mnom. Bukvalno me doživljava kao majku. Naša kuća je okružena šumama i livadama, pa joj takav ambjent prija. Nekada je nema po 10-12 sati, ode negde svojim poslom, ali se uvek vrati – govorio je Vilotijević.
Dorbim ljudima, izgleda, lakše je pripitomiti divlju životinju, nego nekima biti čovek prema čoveku.
Vilotijevići se bave seoskim turizmom, a Melena njihovim gostima dođe kao neviđena atrakcija. Za tili čas iz Slavkove ruke kroz cuclu je ispila litar mleka.
-Pre neku noć, kad sam video da je nema u dvorištu, krenuo sam lampom da je tražim. Našao sam je kako leži u šumi nadomak kuće, pogledom kao da je htela da mi kaže da je dobro, da ne brinem. Od prirodnih neprijatelja sada je bezbrižna, jer vukova i medveda trenutno nema, ali se plašimo pasa lutalica. Ne od naših iz Sokoline, i oni su se navikli na nju, nego čopora sa strane koji lutaju Tarom – šetao je Slavko dvorištem, a Malena išla za njim.
Uvukla se Malena pod kožu, prirasla za srce porodici iz Sokoline. Kao da je bilo juče kada im je doneta, ali vreme gazi. Doći će i ono kad zov prirode navede košutu da se pridruži krdu
-Rastanak se, tuga nas stigne na tu pomisao, neminovno doći. Veliki je problem vratiti u prirodu pripitomljenu divlju životinju. Ostaje nada da će se dobro snaći, naći način način da se odbrani od predatora, i izboriti za status u krdu. Najbolje bi bilo, ali to tako ne ide, da se krdo nastani u šumi kraj kuće i ne mrda odatle da možemo da je vidimo, pomilujemo. Ili da nam Malena svaki dan dolazi u goste, kad bude vreme i da dovodi svoje lane – voleli bi Vilotijevići da kalendar uspori, da košuta što duže ostane sa njima.
U Sokolini na Tari, odmah iza onog putokaza, sam krenuo za košutom . I našao ljude! Ne imena i prezimena, takvi ne mare za čoveka ni za životinju. Nego ljude!
Autor: Vladimir Lojanica
REČ OSNIVAČA: Imali smo tu čast da je za magazin Princip pisao i čuveni novinar Vladimir Lojanica, kralj reportaže i životnih priča. Nažalost prerano nas je napustio, dok magazin Princip nije ni ugledao svetlost dana. Čast nam je bila velika što je takva gromada od novinara pisala za magazin Princip. Slava mu.
