Kao i obično, na relaciji smo Užice – Beograd, najčešće. Za nas sezona još uvek traje, ima još dosta svirki i tako će biti verovatno sve do januara. Do tada fokus je na nastupima, a posle toga, pošto je obično u tom periodu manje svirki, bacamo se na rad u studiju i da konačno završimo neke od započetih projekata. Nakon toga možda i prekookeanska turneja, ali otom-potom – kaže u intervjuu za Princip magazin Dejan Petrović.

Našeg sagovornika dovoljno je predstaviti samo imenom i prezimenom bez “opisa posla” u nastavku. Da je nosilac majstorskog pisma Sabora trubača u Guči, da je u Dragačevu tri puta osvojio zlatnu i jednom prvu trubu, da je na istom mestu bio svetski prvak, da je vođa “Big benda”, da je svirao holivudskoj legendi Džoni Depu i fubalskom velemajstoru Maradoni. Da je, da je… Odavno se sve zna o njemu. Čak se i nadaleko zna da je iz Dubokog kod Užica.

Obradovao se Dejan istinski kada smo mu predočili koncepciju Princip magazina koja poznaje ono od čega su u novinarstvu ostali samo tragovi – tema koje zanimaju čitaoce, lepih događaja, poštenih i vrednih ljudi.

Mladi si muzičar, a toliko već dugo traješ na sceni, i to uspešno. A recept je?

-Pa, nemam neki recept, ali mislim da je tu najviše u pitanju posvećenost i ljubav prema onome što radite. Još kada uz sebe imate dobru ekipu ljudi, muzičara, i pravite dobru muziku, onda tu nema problema. Uspeh je zagarantovan.

Za sve ove godine niko nikada nije pročitao nikakav trač o tebi. Jedan si od retkih kojim tabloidi nisu “ispirali usta”. Kako si to uspeo?

Jednostavno, ne bavim se stvarima koje bi im dale povoda. Živim normalan život, radim svoj posao i valjda tabloidima tu nema ništa zanimljivo. Danas je veoma lako steći neku popularnost na gluposti i “skandale”, ali me to stvarno nikada nije zanimalo. Bavim se muzikom i to je to. Moja je deviza da u životu treba biti čovek. Ako nekome ne možeš da pomogneš, nemoj mu ni odmagati.

Često potenciraš da je truba moćan instrument koji može da odgovori mnogim muzičkim žanrova što i dokazuješ? Utisak je da ju je narod pred pojave tebe i “Big benda” isključivo poistovećivao sa narodnom muzikom.

Da, sa narodnom, ali i sa džezom. Ali, u kontekstu trubačkog orkestra kakvi su zastupljeni u našim krajevima, isključivo sa narodnom. To je jedna od stvari koje sam želeo da promenim kada smo započinjali priču „Big Bend-a“, zapravo da pokažemo kako ne moraju biti samo te dve krajnosti, već da je truba instrument koji, kao i bilo koji drugi, ne mora biti striktno vezana za određeni muzički žanr ili melos. I mislim da smo u dobrom delu uspeli u tome.

Uvek spominješ, što i jeste istina, da si sin velikog Mića Petrovića, prerano preminulog trubača pred kojim se skidala kapa i koga danas mnogi rado spominju.

Značio mi je, i još mi uvek znači. Bio je autoritet i neko na koga bih se ugledao. Brat i ja bili smo dečaci kada je umro i njegova smrt mi je veoma teško pala. Neke od najvažnijih principa, što životnih, što poslovnih, sam naučio od njega, mada sam neke tek kasnije shvatio i primenjivao, jer je on otišao suviše rano, a ja sam još uvek bio nedovoljno zreo da bih sve razumeo. Ipak, njegove reči su mi ostale u glavi, dosta toga me i dalje vodi kroz život i posao. Danas, volim da odem do Rakijske pijace u Užicu, gde je njegov spomenik. Obično je to ujutru, “ispičamo se”, i onda nastavljam dan.

Čega se najradije sećaš iz detinjstva?

Neke od najupečatljivijih uspomena iz detinjstva su probe koje moj otac imao sa svojim orkestrom kod kuće u Dubokom. Za brata i mene to su bili praznici. Još ako su imali probe više dana zaredom, pa instrumenti ostaju tu, to je bilo oduševljenje. Ostajali bismo do kasno u toj prostoriji nakon što se oni raziđu, svaki instrument smo morali da probamo, a dešavalo se par puta i da neki zijan napravimo. Jednom je među instrumentima bio i klarinet pokojnog profesora Dragana Kovačevića, uredno rasklopljen i spakovan u koferče. Mi smo, naravno, morali da ga izvadimo, uspeli smo nekako da ga sklopimo, ali kada je trebalo da ga vratimo nismo uspeli ni pomoću trikova. Bilo je, naravno, grdnje i sankcija posle toga, ali sve su to lepe uspomene.

Kad već spominješ kazne, koja ti je najteže pala?

Jedna koja je došla zbog loših ocena u školi. Otac je insistirao da se moram iškolovati i da mi u suprotnom neće dozvoliti da pipnem trubu. Pošto je Mićo bio čovek od reči, tako je i bilo. Imao sam par nedovoljnih ocena, ne sećam se iz čega, znam samo da je bila osnovna škola. Dok ih nisam popravio nisam mogao ni da vidim trubu. Naravno da nisam lako podneo kaznu, ali mislim da nikad brže nisam popravio ocene. Iskreno, nisam bio neki đak. Naravno da je škola važan deo života. Više sam voleo geografiju i istoriju, nego srpski jezikom i naročito matematikom sa kojom sam posebno kuburio. Obožavao sam muzičko. Sa 12 godina sam predvodio orkestar koji je bio najbolji među pionirskim u Guči.

Kada si znao da ćeš postati trubač?

Sa pet-šest godina, kada samo dobio prvu trubi i kada sam počeo da prisustvujem probama očevog orkestra. Znao sam nema šanse da budem išta drugo nego trubač. Moj Mićo, ljudi koji su svirali sa njim, bili su mi idoli. Teško mi je padalo kada su me slali da čuvam ovce dok očev orkestrar održava probe. Požurim sa ispaše i dovedem stado govoreći da je sito, samo da bih slušao probe, ali majka vidi da su ovce gladne i vrati me u livadu. Po nekoliko puta za dan se to dešavalo.

Dokle planiraš da traješ na velikoj sceni i odakle crpiš snagu?

Dokle god me muzika nosi. Ona mi daje dosta energije, a i svako ko je ikad nastupao na nekoj bitni, pred velikim brojem ljudi i osetio energiju koju daje publika, nebitno da li je muzičar, glumac, ili nešto treće, zna koliko se sva loša osećanja i stanja potiru u takvim okonolistima. Nista svesni koliko još možete da date od sebe.

Kad gledaš ljude koji se vesele uz tvoju muziku pomisliš li da je naš narod željan veselja?

Naš narod je željan veselja i tako će uvek i biti. To je bilo izraženije posle ovog perioda korone, ali manje-više uvek je tako. Mislim da je to u našem mentalitetu, da smo takav narod, da sve, dobro ili loše, proživljavamo uz muziku i da nam treba malo da imamo neki razlog za veselje.

Šta je za tebe srećan čovek i kako biti srećan čovek?

Koliko god zvučalo kao fraza, ipak moram reči da se to rešava iznutra. Nije lako u današnje vreme, ali prvenstveno moram naći mir u sebi. Odatle sve počinje. Kada smo u miru i ljubavi sami sa sobom, onda se to širi na porodicu, na posao i svako drugo okruženje. Nema veze ni sa jednom materijalnom stvari, ali se odražav na sve. Srećan se kad se ne trudiš da budeš srećan.

Autor: Vladimir Lojanica

REČ OSNIVAČA: Imali smo tu čast da je za magazin Princip pisao i čuveni novinar Vladimir Lojanica, kralj reportaže i životnih priča. Nažalost prerano nas je napustio, dok magazin Princip nije ni ugledao svetlost dana. Čast nam je bila velika što je takva gromada od novinara pisala za magazin Princip. Slava mu.