Vojvođanski umetnik iz dijaspore Slađan Mandić: “Pomagao sam mladim ljudima da izbegnu razna iskušenja u životu”

Umetnik Slađan Mandić iz Kikinde se od malena bavio glumom. Pohađao je školu glume, igrao u raznim radionicama i kulturnim projektima. Od prijavljivanja na austrijske glumačke kastinge i stupanja u kontakt sa raznim kulturnim organizacijama i udruženjima, polako je počeo da gradi karijeru u Beču, gde već godinama sa porodicom živi i radi. U početku amaterski, a sada profesionalno.

Organizovao je i učestvovao u raznim pesničkim, slikarskim, književnim i muzičkim večerima. Snimio je i dokumentarni film “Život piše romane”, koji je ujedno i najava za Slađanov budući roman.

Svoje znanje i iskustvo sada želi da podeli otvaranjem Vojvođanskog kulturnog centra koji bi okupljao i angažovao obrazovane, talentovane Vojvođane koji imaju dodir sa kulturom. Kako sam voli da kaže: “Želimo da podržimo i osnujemo razna vojvođanska udruženja u celoj Austriji, a sve u saradnji sa Srpskim kulturnim i umetničkim organizacijama. Vojvodina je takođe granično blizu Austrije i usko je povezana sa istorijom Austrougarske.”

Kako je došlo do ideje da se otvori Vojvođanski kulturni centar u Beču?

– Rođen sam u Kikindi, prelepom gradu u Banatu a živeo sam dugi niz godina u Novom Sadu i Beogradu, pre nego što sam napustio Srbiju i došao u Austriju, tačnije u Beč, da živim i radim sa svojom porodicom. Poznavajući razne kulturne organizacije našeg naroda u Beču i celoj Austriji, postajem jedan od predstavnika naše balkanske kulture u dijaspori. Takođe imam dodira i sa austrijskom kulturom gde sam uključen u neke njihove projekte. Imajući u obzir da svake godine broj naših ljudi iz Vojvodine raste u Austriji, želja za njihovim kulturnim spajanjem se pojavila kod mene. Znamo da mnogi Vojvođani imaju poreklo iz susednih država i mogućnost za dobijanje EU pasoša. Istorijski Vojvodina je usko povezana sa Austrijom, gde su se mnogi vojvođanski pisci, slikari, profesori, umetnici školovali u  Beču. Želeći da spojim lepo i korisno, sve više sam počeo da razmisljam u tom pravcu i da osnujem Centar. Naravno da je Vojvodina uključena u razne kulturne projekte u Beču ali smatram ne dovoljno. U poslednje vreme svakodnevno su me pitali zašto ne postoji Vojvođanski kulturni centar u Beču? Rodila se velika želja u meni i mogućnost da što više okupljamo i uključujemo Vojvođane i prikažemo na najbolji način njihovu kulturu. Samim tim otvorila se mogućnost podrške i saradnje Ministarstva kulture Austrije i Vojvodine.

Koliko dugo ste uključeni u kulturna dešavanja u Beču?

– Uključen sam u kulturna dešavanja još od 2014. godine. Bio sam veoma aktivan i postoje mnogo urađenih projekata iza mene, gde me publlika zvanično prepoznaje i prihvata. Od 2018. godine počinjem da se profesionalno bavim glumom. Moj prvi kontakt sa publikom je bila pozorišna drama “Sudbina sa dva lica” gde igram jednu od glavnih uloga.

I onda kreću razne predstave: “Otvorite oči”, “Žena od reči”, “U  taštinim kandžama”,” U krevetu sa Lolom”, “I bogati plaču”,”Kome ovde treba pomoć”… Glumio sam i u raznim serijama, dokumetarnim filmovima: “Naše Bečlije”, “Sreća u nesreći”, “Tračara”, “Kostadinka”, “Kuća nije tesna”, čak i neke od serija iz Sombora poput: “Lole”, “Majkinog sina”… Jedan sam od organizatora promocija raznih knjiga naših ovdašnjih pisaca.

Odakle ljubav prema glumi?

– Ljubav prema glumi je počela od mojih tinejdžerskih dana, gde su i mnogi moji poznanici primećivali da imam veliki talenat za glumu i javnu scenu. Jedno vreme sam bio član  muzičke grupe moje prijateljice koja je bila pevačica i tako smo gostovali na raznim malim koncertima. Tada sam imao prvi kontakt sa publikom, dopalo mi se i na neki način sam već tada poželeo da se bavim javnim životom. Posle toga pohađao sam školu glume u Vojvodini i sticao razna glumačka iskustva u mnogim projektima. I kasnije nastavljam sa glumom i javnom scenim u Beču. U meni još uvek čuči malo dete, tako da volim da se igram dok glumim i to publika voli i prepoznaje kod mene.

Imali ste priliku da snimate serije u Austriji, ali i da igrate u pozorištu. Na koje projekte ste ponosni?

– Kao što rekoh sarađujem i angažovan sam sa raznim austrijskim Kulturnim centrima, radim  kao statista i glumac u njihovim serijama i dokumentarnim filmovima. Izdvojio bih seriju “Walking in the sunshine” (Spaziergang in der Sonne) to jest “Hodanje dok sunce sija“ koja se emitovala na njihovoj nacionalnoj televiziji ORF. Tu sam imao ulogu novinara. Takođe bih izdvojio i pozorišnu predstavu “AMS” (“Kancelarija za zapošljavanje”) gde sam imao ulogu poslodavca. Takođe sam bio angažovan u jednoj od austrijskih modnih agencija kao model. Radio sam razne poslovne reklame. Jedan sam od organizatora muzičkih koncerata gde smo dovodili razne naše pevače ( “Garavi sokak”, Matju Cvek, grupu “Kalem”, ansambl “Kolo”). Uskoro dovodimo i Zvonka Bogdana.

Koliko umetnik iz Srbije ima prostora da se iskaže u Beču?

– U Austriji, a pogotovo u Beču, ima mnogo nacionalnosti, a da napomenem da ima najviše ljudi iz bivše Jugoslavije. Ovom prilikom bih pohvalio državu Austriju jer podržava strane kulture i veoma je otvorena za saradnju. Tako da naši ljudi sa Balkana koji žive i rade u Beču imaju tu mogućnost. Pogotovo ljudi poput mene koji se bave kulturom i koji žele da se u što boljem svetlu prikažu.

Grad Beč, Ministarstvo kulture Austrije i druge slične organizacije, daju sredstva za razne projekte gde su i sami uključeni. Meni je posebno drago da naši ljudi u Beču posećuju i podržavaju razna naša kulturna dešavanja poput: pozorišta, koncerte, festivale, promocije pisaca, slikara… Čak postoje i naše privatne televizije koje su održane i praćene kako ovde, tako i u Srbiji.

Naši umetnici ovde imaju otvorena vrata za rad ne samo za balkanski narod već i za Austrijance i ostale nacije. Naravno, da se neki pojekti rade na engleskom i nemačkom jeziku. Većina naših umetnika je prepoznatljiva u celoj državi. Znam mnoge naše umetnike koji rade za strance i veoma su poznati u tom polju rada, umetnosti. Ali iako imamo toliko mnogo mogućnosti i podrške, smatram da je malo iskorišćena ta mogućnost i da postoji još mnogo toga što treba uraditi da bismo na najbolji mogući način predstavili našu balkansku kulturu u dijspori.

Snimili ste dokumetarni Film “Život piše romane” O čemu je reč?

– ”Život piše romane” je jedan od serijala dokumetarnih filmova, gde ljudi pričaju svoje istinite životne događaje. Tako se i meni ukazala prilika i poziv od strane produckije u Beču “ARIFSON FILM”, da snime moju životnu priču. Imao sam priliku i da gostujem u nekim od TV emisija gde sam pričao pojedine delove moje biografije. Dokumentarni film opisuje različita razdoblja moga života. Od odrastanja, školovanja,lošeg društva (90 tih godina) kriminala, inflacije, korupcije, bombardovanja Srbije, odlaska u vojsku, Kosova, zatvora, hrišćanstva i novog života. Dok to pričam u pozadini se odigrava film – glumci glume na pomenuta dešavanja. Film je izazvao veliku gledanost i interesovanje  publike. Uskoro se planira snimanje drugog dela filma.

Trenutno radite na svom prvom romanu koji će biti autobiografski…

– Roman će se zvati “Crno beli svet”. Uvek sam voleo da čitam i slušam razna ljudska životna iskustva i time naučim mnogo toga. Kasnije i pored svog iskusnog života punog dešavanja, pomagao sam mladim ljudima da izbegnu razna iskušenja u životu. Često se javljala želja da pišem knjigu, čak su me mnogi moji prijatelji pozivali da to uradim. A gledanost moje priče U filmu “Život piše romane” je bio pečat moje odluke. Pošto nemam iskustva u pisanju knjiga imam i pomoć nekolicine iskusnih pisaca. Roman bi trebao da bude gotov do kraja godine.

Nameravate li da se vratite u svoj rodni grad?

– U Beču živim 14 godina. Kažu da u Beču posle 10 godina življenja, prestaju da se broje godine. U početku je bilo malo teško prihvatiti i prilagoditi se ali vrlo brzo sam u tome uspeo. Nemam nameru da se vratim u svoje rodno mesto, jer nije bitno gde se nalaziš već da li si srećan tamo gde jesi. Ja sam zadovoljan. Moj sin je ovde rođen i moje mesto je ovde. Ali često idem u Srbiju i svoj rodni grad Kikindu, kako poslovno tako i privatno. Verovatno i zato što imam osećaj kao da živim u Srbiji jer mnogo naših ljudi živi u Beču i ima mnogo naših restorana, klubova, firmi, prodavnica, državnih ustanova kao da se Balkan preselio ovde.

Kažu da se od umetnosti danas ne može živeti. Slažete li se sa tom konstatacijom?

– Kada sam počeo da se bavim umetnošću, mnogi su mi govorili da tu nema velike zarade, ni velikih materijalnih uspeha. Teško da se možete obogatiti jer nije to Holivud ali se može živeti normalno. Sve zavisi kako ko gleda na život i šta očekuje. Dosta je važno koliko ste prihvaćeni od strane publike i koliko ste angažovani. Znam mnogo umetnika koji se i pored umetnosti bave raznim dodatnim poslovima. Umetnost je mač sa dve oštrice, ili uspeš ili ne.

Koje je vaše primarno zanimanje?

– Od samog početka dolaska u Beč, radim u medicini kao farmaceut. Veoma sam zadovoljan jer pored toga mogu da se bavim profesionalno glumom. Često sam moderator model za razne modne agencije. Ja sam veoma kreativan i talentovan sa raznim iskustvima, tako da sam otvoren za razne poslovne aktivnosti.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ