Dok svet obeležava Svetski dan izbeglica, podaci govore više od bilo koje kampanje: više od 123 miliona ljudi širom sveta je nasilno raseljeno – najviše u istoriji čovečanstva. To nije samo statistika, već slika sveta koji kolektivno ne uspeva da zaštiti najosnovnija ljudska prava.
Ovo su životi razbijeni ratovima, glađu, političkom represijom i klimatskim katastrofama. Ovo su deca koja ne znaju za dom. Majke koje beže od silovanja kao oružja rata. Očevi koji su izgubili sve osim nade. I dok zakoni i međunarodni ugovori o zaštiti izbeglica blede na papiru, stvarni ljudi nestaju u tišini granica.
– To je globalni neuspeh i upozorenje na to šta se dešava kada nestanu zakon, princip i odgovornost. Ne možemo birati koja ljudska prava ćemo poštovati – poručila je Anđelina Džoli, dugogodišnja izaslanica UNHCR-a.
Gde je danas najkritičnija situacija?
Prema najnovijem izveštaju UNHCR-a i organizacije NRC (Norwegian Refugee Council), Turska je trenutno zemlja koja prima najviše izbeglica – preko 3,6 miliona, uglavnom iz ratom razorene Sirije. Iran je odmah iza sa više od 3,4 miliona, dok su Kolumbija, Pakistan i Nemačka takođe među prvima po broju prihvaćenih ljudi u pokretu.
U Ugandi, zemlji bez izlaza na more i sa sopstvenim izazovima, utočište je našlo preko 1,8 miliona ljudi, uglavnom iz Demokratske Republike Kongo i Južnog Sudana. Sudan, zahvaćen unutrašnjim ratom, suočava se sa dramatičnim egzodusom – više od 4 miliona ljudi raseljeno je unutar zemlje, a još preko 4 miliona prešlo je granice bežeći od nasilja.
Deca na liniji vatre
Više od 37% svih raseljenih osoba su deca, često bez pratnje ili sa teškim fizičkim i psihičkim traumama. U izbegličkom kampu Kutupalong u Bangladešu, koji broji preko 650.000 ljudi, većina su Rohingya muslimani, prisiljeni da žive u uslovima koji jedva zadovoljavaju osnovne potrebe – bez sigurnosti, obrazovanja, sanitacije.
U regionima poput Gaze, Istočnog Konga i severne Sirije, glad se koristi kao sredstvo kontrole. Humanitarna pomoć često ne stiže do onih kojima je najpotrebnija – ne zato što je nema, već zato što je sistemski sprečavana ili uskraćena.
– Mnogi se rađaju u kampovima, umiru u kampovima, a da nikada nisu videli nešto drugo. To je sramota za savremeni svet – istakla je Džoli u nedavnom govoru, dodajući da su mnoge organizacije na terenu — poput one u Burkini Faso — primile manje od 5% potrebnih sredstava za pružanje osnovne pomoći.
Kada sistem zataji, svedočenja ostaju
Ađelina Džoli, pored diplomatske borbe, godinama koristi umetnost i dokumentaristiku kao sredstvo za buđenje svesti.
– One koje sam upoznala promenili su mi život više nego što ja mogu opisati – kaže ona, misleći na hiljade ljudi čije priče nosi sa sobom.
Glumica ne ostaje na svedočanstvu. Apeluje na konkretne korake: Poštovanje međunarodnog prava; Dugoročnu pomoć zemljama koje primaju izbeglice; Investiranje u obrazovanje dece u kampovima; Suočavanje s uzrocima, a ne samo posledicama kriza;
Šta možemo da učinimo?
U svetu u kojem je broj raseljenih ljudi danas veći nego stanovništvo Nemačke ili Japana, tišina više nije opcija.
Informišite se.
Podržite organizacije koje pomažu na terenu.
Govorite. Pišite. Delite.
Posetite www.nrc.no/global-figures za podatke i načine da pomognete.
Svaka priča o izbeglici počinje gubitkom, ali možda može da se završi solidarnim činom.
Princip magazin
