Moju drugaricu Ninu, koja ima 100-postotni invaliditet
Pre neki dan izbacio konobar iz kafića – zbog psa.
Nina, koja je jedva čekala leto, da malo izađe među ljude.
Nina, čiji je pas terapeutski – tu da je štiti i čuva, ne da smeta drugima.
Nina, koja sama ne može ni da ustane iz kreveta.
Nina, koja 15 godina nije stala na svoje noge.
Nina, koja je heroj, a konobar – umesto da joj se pokloni – izbacuje je napolje.
Ne zna dete, radi kako su mu rekli.
A nisu mu rekli šta znači ležati 20 godina.
U telu koje ne može samo ni na stranu da se okrene.
Pas nije tu zbog pomodarstva, već kao pomoć i podrška.
Nina je to objavila.
Ljudi su tražili ime lokala i osoblja.
Nije htela da im kaže.
Ne želi osvetu – želi razumevanje.
Iako ponižena, ostala je velika, nije poželela zlo tom momku.
Zakonski, ima pravo da uđe sa psom.
Zvala je vlasnike objekta, da im objasni.
U nadi da će pokazati više saosećanja za njenu ranjivost.
To je ponizilo, jer da bi uopšte stigla do kafića –
Prvo neko mora da joj pomogne da sedne u kolica.
Zatim da se liftom spusti do dvorišta.
Onda da sačeka specijalno vozilo koje će je odvesti do grada.
I tek tada – može u kafić.
I sve to – da bi popila kafu na suncu, kao svi mi.
A konobar? Nije video ništa od toga. Samo psa.
Video je zabranu, ali ne i čoveka.
Progovorio je sistem: Ne može. Ne sme. Zabranjeno.
A nije znao da postoje ljudi
Koje je muka naterala na drugačiji put.
Umesto da je dočeka – zatvorio joj je vrata.
Umesto „Izvolite“ – rekao je „Napolje.“
Umesto osmeha – hladan pogled i zabrana.
A ona, umesto besa – uzvratila je dostojanstvom.
Nije želela linč – tražila je razumevanje.
Nije tražila kaznu – tražila je pravdu.
Nije psovala – objasnila je i dala lekciju.
Ima snagu da oprosti.
Snagu da ne uzvrati zlom.
Snagu da ostane nežna – i kad bi imala pravo da viče.
I to je ono što nam poručuje.
Invaliditet počinje u pogledu – ne u telu.
Bolest je u neznanju – ne u kolicima.
Pas je pomoć – ne prepreka.
Saosećanje ne košta – a znači sve.
Pogled pun razumevanja leči više nego lek.
Konobar može da biti saveznik – a ne prepreka.
I dok Nina ponovo pokušava da sedne u kolica –
Mi svi imamo šansu da ustanemo.
Ona nema.
A ipak stoji uspravno.
Ako ne telom, onda duhom.
Valjda će konobar nešto naučiti iz ovoga.
Ili ga – jednostavno – nije briga.
AUTOR: STEFAN SIMIĆ
