Mlada glumica Sara Cizelj živi i radi na relaciji Tel Aviv – Beograd. Ovu rođenu Beograđanku zapazili smo u serijalu Ubice moga oca, kao i u seriji Toma. Nedavno je završila rad na filmu Žetva, priči o stradanju Srba u ozloglašenoj „Žutoj kući“, čiju režiju potpisuje američki reditelj Pol Kampf, a ovih dana počinje i snimanje domaće serije Pupin Danila Bećkovića. Uporedo priprema i predstavu Čekajući Godoa Tihomira Stanića.
Sara je završila glumačku akademiju u Izraelu, koja je obuhvatala dve godine studija glume u teatru i jednu godinu rada na filmu. Zanimljivo je da je dve godine provela i u vojsci – i to u školi za pilote.
– Svi civili u Izraelu moraju obavezno da idu dve godine u vojsku, a muškarci tri. Ja sam osnovnu školu završila u Izraelu, i kada je počela intifada 2003. godine, vratili smo se u Srbiju. Pohađala sam internacionalnu školu u Beogradu. Kada si dugo u inostranstvu, nemaš obavezu da ideš u vojsku, ali ja sam jako želela. Svi moji prijatelji su išli u vojsku, pa sam želela i ja. Sa osamnaest godina odlučila sam da odem u izraelsku vojsku i to u avijaciju. Inače, rođena sam u Beogradu, ali smo zbog rata izbegli i preselili se u grad Beršava, na jugu Izraela – priča Sara.
Nije vas privuklo da ostanete u vojsci, odnosno da nastavite u tom smeru?
– Bila sam u pilotskoj školi, ali sam nakon dve godine odlučila da je dosta. Danas se kajem što nisam nastavila barem još malo, da postanem oficir, ali tada sam bila mlada.
Koja zemlja vam je trenutno baza?
– Živim u Tel Avivu. Tata mi je u Beogradu, i kada dolazim u moj rodni grad, to je zbog posla i, naravno, da budem malo sa tatom. Mama živi u istoj kući u kojoj sam odrasla – u Omeru.
Znači li to da se bavite glumom samo u Srbiji ili i u Izraelu?
– U Izraelu sam glumila u „fringe“ pozorištima (malim pozornicama), u raznim manjim predstavama. Imam agenta i stalno radim kastinge ovde za velike projekte, ali te uloge uglavnom dobijaju poznate glumice. Zato sada najviše radim u Beogradu.
Ovih dana počinjete da snimate seriju Pupin o životu i radu srpskog naučnika Mihajla Pupina…
– Moji snimajući dani su krajem maja. Igraću Pupinovu ćerku Varvaru. Mnogo sam uzbuđena zbog ove uloge i to je jedino što za sada mogu da vam kažem.
Da li ste bili u prilici da se upoznate sa Draganom Mićanovićem, koji igra Pupina?
– Nisam, ali smo razgovarali preko Zooma. Kontakt je bio fenomenalan i drago mi je što igram sa njim.
Nedavno ste završili jedan jako zahtevan film o „Žutoj kući“…
– Jeste. Snimala sam film Žetva Pola Kamfa i uspeli smo da ga završimo. Ne znam kada će biti premijera. U ovom projektu tumačila sam najbližu osobu devojci koja je nastradala.
O ovoj temi sam se i ranije informisala i znala sam dosta, ali sam tokom snimanja saznala još više o „Žutoj kući“. Ogromna mi je čast što sam bila deo ovog projekta, jer mislim da je jedan od najvažnijih za Srbiju. Film je na engleskom jeziku, tako da će ceo svet moći da ga razume i sazna za te užasne stvari.
I meni lično mnogo znači zbog 7. oktobra. Nekako sam u glavi povezivala te dve stvari i osećala da je to neka vrsta moje lične misije. Iako je moja uloga bila mala, ona je za mene jedna od najznačajnijih.
U Beogradu igrate i u predstavama?
– U Jevrejskom kulturnom centru igram u predstavi Prosidba – Medved u režiji Stefana Sablića. U ovim jednočinkama igram sa Ivanom Jevtovićem, Banetom Zeremskim i Anjom Alač. Stvarno je predivna ekipa i svi uživamo u predstavi. Takođe sam počela sa probama za predstavu Čekajući Godoa, koju režira i u kojoj glumi Tihomir Stanić. Premijera ove predstave trebalo bi da otvori ovogodišnji „Teatrijum“. Inače, u predstavi igraju i Vladan Gajović i Slobodan Beštić.
Da li vam više odgovara rad na sceni ili ispred kamera?
– Volim i jedno i drugo. Film je mnogo prirodniji i to je baš onako kako mi živimo. Naša profesorka za film uvek je govorila: „There is no better you than you.“ Tu treba samo pustiti sebe da budeš ono što jesi u različitim situacijama. Što se tiče pozorišta – od detinjstva sam smišljala karaktere i oduvek sam bila dobra s jezicima. Nekako, bina je mnogo opuštenija za izražavanje, za neko „ludovanje“, dok je film po meni iskreniji. To ne znači da pozorište nije iskreno, ali film je ono što si ti – ne možeš da pobegneš od sebe.
Uvek volite da naglasite da vam je srce u Izraelu. Da li razmišljate da se ipak vratite u Srbiju?
– Ne razmišljam. Dobro mi je jer živim i radim na relaciji Tel Aviv – Beograd. Jednostavno, to mi prija. I moj dečko živi u Tel Avivu, a ceo moj život je tamo.
Šta radite kada se ne bavite glumom?
– Dosta trčim, radim jogu i meditiram. Ceo taj svet mi je jako, jako bitan. Dosta čitam knjige, i to mi je najlakše na hebrejskom. Takođe, volim da pišem, ali i da gledam filmove i serije.
Gde sebe vidite za deset godina?
– Volela bih da budem velika glumica. Da glumim u značajnim filmovima, a san mi je da radim sa Skorsezeom. Omiljeni glumac mi je uvek bio Leonardo DiKaprio – i zbog glume, i zbog filantropije kojom se bavi. Jako volim filantropiju i verujem da možeš da napraviš pravu promenu samo kada si veliki.
AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ
