Srbija međ’ šljivićima – za Srbe rakija „priča šesn’es jezika“, a za Francuze je to piće „voda života“

„O rakiji je najbolje ništa ne govoriti“, reče jednom negde kraj kazana jedan vispren srpski seljak. I još veli, da rakija progovara sama. I to „šesn’es'“ jezika priča! Empirijski, većeg poliglote od rakije nema. Bez rakije nema ni jedne priče, od ozbiljnih do kuloarskih naklapanja. Bez nje se ne može ni u sreći, a kamoli u nesreći. Sa njom se i rađa i mre. Raduje i tuguje i u samoći druguje. A najčešće luduje! Rakija, kaže, ni u kaci ne miruje.

Ima ih raznih. Teško je utvrditi neku striktnu podelu. Uglavnom postoje dve vrste, dobra i loša. Ma i ona loša zna itekako da bude dobra! Za dobru krmaču nema loših splačina. Jedina razlika među njima je, što od one, uslovno rečeno loše, “dan posle” zna glava da boli ko da je tuđa. Ko da je tri broja veća! Najčešće, glava boli od “trnovače”. Trnovača je crnja od amrela! Zavlačita rakija do zla Boga. Dok je piješ sve je u redu. Ne ‘vata za grlo, nije “drska” ni malo. Ali sutradan bez brufena i to onog od 400 mg, u glavi je površinski kop. “Kolubara dva”! Trnovača se ne “seče” za živu glavu! Pije se čista- uma bistra!

Od šljive “ranke” peče se “ranovača”, rakija za poštovanje. Ova rakija spada u grupu “mitovača” , što u prevodu znači da se bez blama može dati i lekaru, i advokatu, i deveru i starom svatu…

Pravi i odličan venčić kad je promućkaš u flaši, ostavljajući tako i zapažen vizuelni utisak. Što nikako nije zanemarljivo. Susret sa ranovačom zna da bude neprijatan za čiraše, te je stoga ne treba „seći“ sa kiselom vodom, ili, ne daj Bože s’ pivom. Samo “česmovača “ dolazi u obzir! Oni neiskusniji, a po pravilu kuražniji, od ranovače ujutro znaju da “bace peglu”. Da WC šolju grle ko da im je rod rođeni! (ne bilo primenjeno!!!) Zato se čirašima preporučuje konzumiranje trnovače. Jer bolje je da leče glavu nego li dupe. Večć kad su došli do faze da ne znaju gde im je dupe a gde glava.

Međ’ šljivama „madžarka“ je najbolja. Ko je madžarku prob’o , JACK DANIELS mu dođe ko kabeza. Kako neko reče, „što je Sindi Kraford među pičićima- to je madžarka među šljivićima! Bolje nema! Međutim, ukusi se razlikuju, naročito po pitanju gore pomenute, al’ kad je rakija po sredi (mada se obično pije petkom- vikend pijanci) , madžarci dužno poštovanje.  Pitka, klizi niz grlo ko mače niz oluk, i osetiš je tek dole u želudcu. Ma ko mleko! Čudo je madžarka. U vidu SOKOLOVE rakije ili ŽUTE OSE , može se videti na meniju u ekskluzivnim restoranima na svim meridijanima.

Madžarka je pravi eliksir. Nije za svakodnevno šljokanje po kojekakvim „dupčarama“, već za pijuckanje uz kvalitetno meze. Samo pažljivo, da meze “ne uhvati”. Madžarka je za konzumiranje o kakvim prilikama. Mada nije neka neprilika ako se konzumira i ovako, stalno. Neće škoditi, žedna usta čupava nisu!

Šljiva, imenom i prezimenom prunus domestica, nezaobilazni je deo srpskih bašči. Što bi rekli, drvo plemenito. Šljivicima se daje posebna pažnja. Oni su veoma poštovani i bez izuzetka, ogledni deo prosečnog srpskog imanja. U domaćoj religiji šljiva ima ugledno mesto. Gde šljiva najbolje napreduje, tu je najbolje mesto za građenje nove kuće. Najviše je Srbina stra’ da šljiva ne rodi. Može sve da podbaci, al’ ako šljiva ne rodi, propast! A postoji i verovanje da ako kiša padne na Božić, šljiva će roditi. I rado Srbin veli „dabogda na trnu rodila“! A opet nikako Srbin dva dobrada spoji. Jer muka i kad rodi, žene kose čupaju! Pa ako je kojim slučajem Domaćin svakodnevni konzument, da ne kažem pijandura, ume žena i da pusti jezik, da kune: „E dabogda ti se rakija osladila!“ Kažu, teže kletve nema! Zato je šljiva uvek kriva. ( samo drvo) I to poslovično, „Bog u budalama i u krivim šljivama nikad’ nije oskudev’o!“

Naravno, rakija se peče od šljive. Zato se zove šljivovica. Ima i rakija od drugog voća, ali za Srbina je šljivovica SVE. U tehnološki proces pečenja rakije uključeni su vrenje i destilacija. Čista hemija. Prvo šljiva vri u kacama, da bi se kasnije procesom destilacije izdvojio etil alkohol. E ovaj proces srpskom seljaku je omiljena rabota. Pečenje rakije je prava mala svetkovina. Više je to uživanje s’ jeseni kad je u selu najlepše i kad se privedu kraju poljski (i čehoslovački) radovi. A oko kazana komšije se okupljaju i rado i često. Oko kazana im je omiljeno mesto! Kazan je naprva za pečenje rakije. Ima ih dve vrste, čučavac i lampek. Čučavac je tehnologija prošlih vremena. Kod njega je sam kazan tabarkom ( elipsasto bure puno hladne vode koje i kondenzuje etanol) povezan sa lulom, cevkom na koju teče kondenzovana rakija. Sama reč kazuje da se kraj njega čuči. Sporiji je od lampeka, ali je rakija pečena na njemu nekako bolja. Ima bolji šmek.

Dok vatrica pucketa pod kazanom, sa tranzistora okačenog o obližnji šljivić, trešti muzika. Kao što ne postoji ni jedan film u kome „se ne ljube“, tako nema ni narodnjaka u kome se ne pominje rakija. Posredno ili neposredno. Uzročno il’ posledično. Veselo il’ tužno.

Radosti nikad kraja kad niz lulu poteče rakija. Samo kad krene! Toj prvoj rakiji dali su pomalo pežorativan naziv, patoka. E ona se ne preporučuje ni za masažu! Iz jednog prostog razloga: sadrži veliki procenat metil alkohola, metanola. Što bi rekli „zozovača“. To je protak, i on se prosipa u obližnju jarugu.

Vidno zagrejan “konzilijum” komšija po pravilu “gradira” rakiju. To je svojevrsan test, proba i više od toga : ocena. I nije svejedno šta će reći komšije. Ali kao po nekom nepisanom pravilu, gotovo jednoglasno (bez uzdržanih glasova), konsenzusom, rakija se proglašava za dobru. E dobro je, daj de naspi još po jednu! Iako postoji sprava kojom se određuje jačina rakije (GRAD) , ova svojevrsna porota gotovo nepogrešivo izriče presudu. Odstupanja od grada su neznatna. Eto šta znači iskustvo! Jedan grad odgovara jedinici od dva i po stepena, tako da je najbolja rakija od oko 20 gradi. E ta najbolje “radi”!

Pijuckati rakiju nije greh, jer ona je, priznali to neki ili ne, univerzalni srpski lek. Dobra je i za masažu, tako kažu. A neki pokojni Pera, govorio je da mu je kilo rakije mera. Šalu na stranu, rakija ima i svoju dobru stranu. Ko se razume, od rakije boljeg pića nema. Al’ samo ko se razume! Francuzi su je prozvali vodom života (l’eau de vie). Ko je pije natenane, stići će ga stota. Ne čašica, već godina života. Što i nije tako strašno. Samo ne činite svašta. Kažu da jutarnja nikad’ ne prašta!

AUTOR: DRAGAN PANIĆ PANJA