Smiljana Popov: “Beograd za početnike” je rođen sa misijom da pobuđuje na ljubav i brigu za ovaj naš divni, namučeni i neustrašivi grad

Jedna od najupečatljivijih emisija „Beograd za početnike“ o našem glavnom gradu, koju već deset godina uređuje i vodi Smiljana Popov, prerasla je u „Srbiju za početnike„. Autorka kroz svoje emisije je otkrila najveće pikanterije o gradu na Ušću dveju reka ali i naše lepe Srbije, i na to je vrlo ponosna.

– “Beograd za početnike” mi je otkrio brojne nepoznate univerzume i svojevrsne male galaksije Beograda za koje pojma nisam imala, dok mi se nije desila ova emisija i zauvek promenila život. Kosmaj su npr. bolje poznavali rimski imperatori, nego mi danas – bili su tamo najbogatiji rimski rudnici srebra u čitavom carstvu. Na desetine tajanstvenih rudarskih okana starih Rimljana i danas spava po obroncima Kosmaja.

To je bila avantura – umalo da glavu nisam ostavila na ulazu u okno. Rimska grobnica u Brestoviku je posebno mesto, u koju fizički možete da uđete i divite se antičkim freskama kompletno očuvanim. Vinča na Banjici je neverovatna priča, jer je arheološko nalazište svetskog glasa pokrila divlja gradnja nesrećnih 90-ih, a u vinčansku kuću koju arheolozi iskopaše, useliše se Beograđani XX veka i kompletno je uništiše.

Beograd je i najstarija urbana metropola Evrope stara 7000 godina (Vinča), ali i kolevka prvih humanoidnih robota na planeti. Jeste li znali da je Beograd krajem 60-ih prvi počeo da pravi preteče humanoidnih robota na svetu? Tzv. „beogradskoj školi robotike“ dive se vodeći svetski robotičari; kad dođu u Beograd pitaju kolege: “Šta vam se desilo?!” A jeste li znali da je prvi analogni računar na vodu u istoriji konstruisao Mika Alas i za taj izum dobio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine? Da li znate da se tajanstveno porodično blago Marka Kraljevića čuva u Narodnom muzeju u Beogradu? Jeste li znali da u sred Beograda i danas možete da vidite svedoke ledenog doba, ali i drevnog Panonskog mora? Jeste li znali da je Beograd imao prvi budistički hram u Evropi? Čudesna otkrića i saznanja su mi bili tajanstveni rudnici kreča ispod Skojevskog naselja, frižider kralja Milana Obrenovića ispod Botaničke bašte, drvo na Avalskom drumu koje je isklijalo iz oraha skrivenog u džepu mrtvog ruskog vojnika koji je oslobađao Beograd u Drugom svetskom ratu, nacistički bunkeri na Banovom brdu, a pre svega meni omiljena, filmska priča o grupi nemačkih dezertera u sred Beograda koji su kao antihitlerovci hteli da pređu u partizane, a kao taoce ih je zarobila i čuvala dorćolska dečurlija u lagumima beogradske tvrđave… – priča Smiljana Popov.

Da li se prvenstveno bavite kulturno istorijskom baštinom?

– Bazična opredeljenost i posvećenost afirmaciji i popularizaciji kulturno-istorijske baštine Beograda i Srbije na naučno-popularni, komunikativan način bila je i razlog što je “Beograd za početnike” 2016. godine, Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu, serijal preporučio aktivu beogradskih osnovnih i srednjih škola kao dodatno nastavno sredstvo iz voljenja i upoznavanja srpske prestonice i kulturne baštine, na šta sam posebno ponosna.

Divan je osećaj kad ti gledaoci kažu da im ulepšaš dan, da ih emisija odvede u muzej, da istražuju o čudesnoj nam istoriji ovog grada. Jer ta istorija nije ni jednostavna, ni kratka za otkriti i ispripovedati. Od Starčevaca i Vinčanaca, kao prva urbana metropola Evope u praistoriji, preko Kelta, Rimljana, Huna, Slovena, Austrougara, Bugara, Turaka i koga sve ne…

Brojne su civilizacije i najveće istorijske vojskovođe htele Beograd ljubomorno čuva samo za sebe. Na strateški savršenom mestu – koji još grad u Evropi imate na tako veličanstvenom susretu i zagrljaju dve moćne reke?! To je grad rođen da se oko njega tuku osvajači. A između svih tih ratova, u Beogradu su živeli i ostajali mnogi narodi, rase i konfesije koje su ga gradile kao svoj. I to je ono najlepše. Beograd je na toj multikulturalnosti rastao, sazrevao, umirao i ponovo se rađao. Važno je da te istorijske slojeve i nanose poštujemo, jer su nas napravili onim što smo danas. A ne rušiti i devastirati sve što je bilo pre nas. Mnogo smo mali za ovog gorostasa od grada i dužni smo da njegov kontinuitet kao privilegiju upoznajemo, slavimo i održavamo. “Beograd za početnike” rođen je sa misijom da pobuđuje na ljubav i brigu za ovaj naš divni namučeni neustrašivi Grad.

Godinama oranizujete i razne uspešne tribine u Beogradu. Koja je po vama tema izazvala najveće interesovanje građana?

– Mnogo je fascinantnih, filmskih epizoda iz čudesne povesti nam Beograda i Srbije i danas skriveno ili nedovoljno poznato širem auditorijumu. I to je ono što iznova inspiriše i tera na radoznalost i istraživanje, njuškanje…. Kako u snimanju emisija, tako i u organizovanju tribina, jer taj storiteling koji nam srpska prestonica vazda priređuje je nepresušan. Od privatne, intimne istorije žene za vreme nemačke okupacije, najintrigantnije srpske špijunke, žene koja je pokušala atentat na kralja Milana, ljubavne istorije i „opasnih veza“ na dvoru Obrenovića, pikantnih tajni Vojvotkinje-od-Viljuške, „slučaja Vinča“, tajanstvenog podzemlja Beograda i najmisterioznijih predmeta pronađenih u njegovoj utrobi…

Da li ste dobro izučili beogradsku prošlost?

– Volim da kažem da smo svi mi početnici u poznavanju Beograda i Srbije. To počinjete da shvatate što više upoznajete i istražujete tu čudesnu, monumentalnu, dirljivu, burnu i raskošnu povest ovog grada i zemlje nam, koja vas sve više iznenađuje i fascinira i goni da se u nju zaljubite. Mislim da o Beogradu niko ne zna sve, i da će nam on to u vekovima što jurišaju na nas tek i dokazati koliko je arheološki i dalje ostao neistražen. Pod njegovim pločnicima spavaju neotkriveni i zaboravljeni gradovi i epohe, i ko zna kad će nam se iz dubina zemlje i vekova pojaviti. Moramo mnogo da kopamo, njuškamo, istražujemo, učimo… Svi smo pozvani i ta je misija veoma uzbudljiva. Ja sam Beograd i Srbiju počela mnogo više da volim i obožavam, što sam dublje počela da uranjam u njihovu istoriju.

Za koji ćošak Beograda možete sa pravom da kažete da ste ga vi „otkrili“ ili Beograd menjali?

-Doprinela sam jednom emisijom inicijativi građana da jedan dorćolski ćošak napokon ponese ime po čuvenoj porodici Šonda, koja je Beogradu donela prvu fabriku čokolade i bioskop. Zahvaljujući jednoj drugoj emisiji “Beograd za početnike”, proterali smo bahato parkiranje u Bulevaru despota Stefana. Možda je zahvaljajujući javnom zagovaranju Smiljane Popov za Nj.K.V. Bicikl kao prevozno sredstvo budućnosti Beograd bar za pedalj postao biciklističkiji, pešačkiji, zeleniji, zdraviji, radosniji. Emisija “Beograd za početnike” je sama po sebi mala-velika promena: kao prva TV emisija u Srbiji koja je ušla u prosvetni sistem kao dodatno nastavno sredstvo. Ako sam za mrvu doprinela ma i jednom ličnom upoznavanju i voljenju Beograda, neka je mala stvar za čovečanstvo, ali za ovaj naš grad velika. Jer ovom je gradu potrebno mnogo naše ljubavi i pažnje. Jer duboko verujem da će „Srbija biti bolja nego što jeste ako svi budemo bolji nego što jesmo“, kako je govorio najmudriji od nas Zoran Đinđić.

Dok ste spremali vaše emisije ceo Beograd ali i dobar deo Srbije, ste prošli biciklom. To je vaše najomiljenije prevozno sredstvo?

-Svuda gde putujem ili nosim bicikl, ili iznajmim, ili me neki čeka … Berlin je „kriv“ što mi je Bicikl promenio život: dve nedelje na dva točka umesto gradskog prevoza i rekoh sebi: “Kupićeš bicikl kad se vratiš u Beograd, da se osećaš kao turistkinja u svom gradu”. I bi bicikl. Od tada, moj život ima dah bezbrižnosti i slobode, kao u detinjstvu, kad smo vozili bajseve sa osećajem da je ceo svet pred nama… Iznajmim bajs kad putujem jer se gradovi uzbudljivije i ekonomičnije otkrivaju na dva točka (i po pitanju vremena i novca): trošite samo kalorije, ne ulazite u gradski prevoz, na vazduhu ste, u neposrednom kontaktu sa gradom i ljudima. Lako možete da odlutate u nepoznate ulice i otkrijete nešto što peške ili kolima nećete – ne možete. Kad privatno putujem, volim da lutam, posmatram i osećam grad na ulicama, volim od lokalaca da čujem koje je dobro pivo, kafana, da obilazim muzeje, ali i da ležim u travi i osluškujem…

Da li ste razmišljali da uradite jedan dokumentarni film o Beogradu?

– Radim na tome…

Niste pravili emisije samo o gradovima Srbije i Beogradu, već i o zanimljivim mestima van granica naše zemlje.

-Volim gradove koji su bike friendly, pet friendly, human friendly, koji gaje solidarnost, građansku odgovornost, socijalnu pravdu, javni interes, održivi razvoj. Pre par leta sam se u Kopenhagenu, biciklističku Meku, do ušiju zatreskala – sedam dana na biciklu.

Najlepše pejzaže na dva točka ponela sam krstareći Hvarom, Visom, Brionima, Tarom, Trebinjem, Bečom, Balatonom, Budimpeštom, Varšavom. A san mi je da biciklom obiđem Parencanu, staru prugu uskog koloseka koja je povezivala Trst i Poreč, a koja je pretvorena u zelenu, tj. pešačko-biciklističku stazu. Znam da je najlepša staza Evrope.

Moje nove omiljene destinacije su Brioni i Zanzibar, gde sam letos bila. Buditi se u nacionalnom parku, na bajsu tražiti skrovite plaže, uz zalazak sunca, sretati krda srna i jelena… neprocenjivo. Volim Afriku, Bliski Istok… Sanjam o Dalekom Istoku. U Palestini sam dva puta bila poslom, i srce sam ostavila tamo, pre ovih poslednjih užasa. Palestina mi je budila nešto drevno, arhetipski, kao kakva prapostojbina čitavog čovečanstva; te pejzaže ne mogu da zaboravim, a ni Ljude, naravno… Palestina, i to dva puta ubedljivo je najveće i najsnažnije i najličnije novinarsko i ljudsko iskustvo.

Šta se dešava sa serijalom „Neustrašive“?

-Sve ove godine serijal „Neustrašive“ se krčka i sazreva u meni jer je s godinama nekako posve prirodno počela da me zaokuplja rodna istorija Srbije, te sam kroz brojna istraživanja za serijale „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike“, ali i mnoge tekstove koje sam pisala i tribine koje sam spremala otkrila čitavu armiju Neustrašivih Žena koje su ovu našu čaršiju i Srbiju krčile i oslobađale na brojnim frontovima života i svakodnevice, kako bismo mi danas mogle da se zapošljavamo, studiramo šta želimo i volimo koga hoćemo.

Danas zvuči nepojmljivo da u Srbiji žene nisu imale pravo na osnovnu školu do 40-ih godina XIX veka; za visoko obrazovanje izborile su se početkom XX veka. Koliko je blistavih, revolucionarnih, genijalnih umova nepravedno proterano iz istorije i razvejano iz javnog sećanja, samo zato što su bile žene…

Žene koje su nas svojim neustrašivim karakterima i sudbinama koje je krojio i ranjavao čist idealizam, vera u neki humaniji svet i spremnost na ličnu žrtvu zarad opšteg dobra toliko zadužile, da bez njih danas ne bismo mogle da završavamo fakultete, da se zapošljavamo… Mi smo im se pak odužili, kako već majstorski umemo – zaboravom. I zato želim da snimim serijal “Neustrašive”, zaslužile su Nezaborav.

Da li i dalje sebe smatrate „radoznalim hiperaktivnim beogradskim njuškalom“?

-Moj dragi kolega Pera Slijepčević sa Studija B podario mi je tu ingenioznu atribuciju „beogradsko njuškalo“, poentirajući taj moj radoznali hiperaktivni temperament i nerv kad je Beograd u pitanju. I hvala mu na tome. Pogotovo što sam strasna zagovornica udomljavanja pasa i mačaka, jer su i oni naši ugroženi sugrađani koji od nas zavise i kojima je naša pomoć neophodna. Jer psi i mačke menjali su moj život uvek na plemenitiji i topliji način i presvlačili nežnošću. Volim pse, jer iz nas izvlače najbolje ljude. Moja plišana porodična menažerija čini me vedrijom i boljom, imunijom na ujede i režanja stvarnosti. Oni začinjavaju životni metabolizam imunaktiv dozom topline. Imam Crnogorku Bokeljku Lolu nađenu u Krašićima i mačku Božanu, koja je na Božić spas od ledene zime pronašla na mojoj terasi – i postade moja. Otuda sam kako u suživotu sa tim božanstvenom bićima, tako i zbog prirode mile mi profesije, i sama postala pravo njuškalo, neprestano njuškajući u potrazi za nepoznatim ćoškovima Beograda i Srbije koji imaju šta uzbudljivo i plemenito da nam kažu. Ako je tačno da je grad onakav kakvi su mu građani, mislim da je krajnje vreme da Beograđani prestanu da budu civilizacijski početnici i dečurlija i da jednom zauvek odrastu i počnu da se ponašaju odgovorno i u skladu sa svojim godinama.

Beograđani ko Ivica i Marica ostavljaju tragove za sobom da bi po njima umeli da se vrate kućama. Na svakih 50 metara po jedan trag. Ako znate šta puše i od čega boluju lako biste ih mogli naći. Još pre više decenija hvatao je svoje sugrađane in flagranti u njihovim svakodnevnim civilizacijskim zločinima protiv Beograda, njihova građanska savest Duško Radović. Čini mi se da su od tada Beograđani još više regresirali u svakodnevnoj (ne)kulturi življenja, i to se nažalost vidi, čuje i oseća na svakom koraku…

Kad bismo se ponašali u skladu sa jednim od meni najboljih beogradskih grafita “Ponašaj se kao da živiš ovde”, bilo bi nam svima mnogo bolje. Ipak da ne bude da samo lamentiram nad Beogradom, već da on jeste i ume da bude i beo i zelen i savesti i socijalne empatije pun i da ume da voli, da se raduje, da misli i radi, da ima čudesnu istoriju koja i te kako može da udeli koju lekciju ovom našem sadašnjem Beogradu (samo kad bi umeo da sluša), dokazujem svakom emisijom “Beograda za početnike” jer tragam za tim plemenitim inicijativama, idejama i prošlostima ovog grada koje ga teraju da bude bolji i progresivniji, bar kakav je bio pre sto godina. Taj Beograd ima zaista šta da nam kaže.

Šta biste rekli – kakav je Beograd i njegov duh?

-Volim Beograd i rado ga se sećam… Civilizacijski Divlji Zapad na koji je pristao mi slama srce svakodnevno: svaki put kad moj “rođeni” grad pristane da pred zakonom, šalterom, u gradskom prevozu, na ulici prevlada zakon jačeg, bahatijeg i “silnijeg”. Beograd mi slama srce svakodnevno kad žmuri na nepravdu i bezakonje, partokratiju, nepotizam, korupciju i poltronstvo, kad zlostavlja i diskriminiše slabijeg, kad prebrojava krvna zrnca – ko je gde rođen i veći patriota (kao da je važno gde je tvojoj mami pukao vodenjak), kad zaboravlja šta je bio, umeo i smeo.

“Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko. Ovaj grad bi mogao bolje”, kako pesnik reče. Ljubav je kad nekog prihvatate i volite sa svim njegovim manama koje ne volite. Takva je moja ljubav prema Beogradu.

Ne volim u to šta se pretvorio, ali ne dižem ruke od njega. I mislim da je i emisija “Beograd za početnike” čista ljubav i za ovaj današnji Beograd – kakav bi mogao da postane, ako bismo mu svi malo pomogli… Istovremeno, taj dobri, pošteni, pravdoljubivi, ponosni Beograd koji ima svest i savest radi, sanja i ne odustaje od sebe. Svega što je bio, i što će biti. Zato mu opraštam. I da, nesrećno sam zaljubljena u njega, ali verujem u happy end našeg ljubavnog blokbastera… Beograd volim kad sviće, kad se budi i sprema svaki dan da postane bolji, belji i čovečniji. Volim ga i na Badnje veče, kad je pitom, nežan i prazan, po kućama. Beograd volim kad trči maraton. Taj duh zajedništva je veličanstveno dirljiv. Beograd volim na „Kritičnim masama“, biciklističkim vožnjama svake poslednje subote u mesecu kada na stotine Beograđana vozi bicikle kroz centar grada i bori se zdrave i humanije stilove života. Beograd volim kad god se njegovi sugrađani udruže u kakvoj plemenitoj ideji. Beograd volim zbog njegovih mislećih, hrabrih, dobrih Beograđana, koji su njegovi navrliji ambasadori i koji su ga kroz istoriju učinili velikim i ponosnim. Sve je to moj i naš Beograd.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ