Nedavno je održana beogradska premijera dugometražnog dokumentarnog filma Sve o Kralju po imenu Petar o jugoslovenskom i srpskom glumačkom bardu Petru Kralju. Scenaristkinja i rediteljka Anita Panić pre dvanaest godina je promovisala monografiju o njemu, i tada se rodila ideja da se snimi i film o našem poznatom i priznatom umetniku. Nije bilo lako privesti ogroman posao kraju, ali Anita je bila uporna i uspela je u svojoj nameri.
Da li je Petar za života znao da radite monografiju o njemu?
– Petra Kralja sam imala prilike da upoznam pre dve decenije, radeći na televiziji. Tada je učestvovao u nekim dokumentarnim projektima koje sam radila, a onda sam 2013. godine, dve godine nakon njegove smrti, realizovala svoju prvu monografiju, koja je bila o životu i delu ovog sjajnog glumca. Tada sam istražila njegov život i umetničko stvaralaštvo, razgovarala s mnogim njegovim kolegama, porodicom, prijateljima, saradnicima, prikupila ogromnu dokumentaciju i fotografije. Kako sam se uveliko bavila dokumentarnom formom radeći na Televiziji Beograd, došla sam na ideju da, kada je monografija objavljena, započnem i rad na dokumentarnom filmu o ovom velikom glumcu, jer je on po mnogo čemu bio drugačiji od ostalih umetnika.
Akcenat je, zapravo, bila želja da kroz filmski jezik pokažem koliko je Petar Kralj bio autentičan, svoj, dečački zanesen, obrazovan i vrhunski glumac. S obzirom na to da sam već sve znala o njegovom životu i stvaralaštvu, upustila sam se u tu napornu, ali lepu avanturu da snimam film o njemu.
Po čemu se on razlikovao od poznatih srpskih i jugoslovenskih glumaca?
– Pre svega, Petar je bio ne samo istaknuti pozorišni, već i filmski i televizijski glumac. Bio je nosilac mnogih priznanja i čak četiri nagrade za životno delo. Više od 3.000 puta je izlazio na pozorišnu scenu, igrao u preko 200 filmova, TV serija i drama, i proglašen je najboljim srpskim glumcem XX veka. Ono što ga je razlikovalo od mnogih drugih glumaca jeste neverovatna ljudskost i potreba da se drugome učini dobro, bez očekivanja da mu se to vrati. Ni u životu ni na sceni nije se trudio da bude neobičan, nije nosio masku bića iznad i mimo ostalih ljudi. Vodio je sasvim običan život, bez veštačkog sjaja i misterije. Radio je svoj posao sa ubeđenjem da obavlja važan i složen zadatak. Ako je misija umetnika da „služi narodu“, Petar Kralj je upravo pripadao toj vrsti – jer je u svom dugom glumačkom stažu igrao ne samo na velikim scenama u zemlji i inostranstvu, već i na neverovatnim mestima: u preduzećima, fabričkim halama, salama.
Kako biste opisali barda našeg glumišta?
– Petar Kralj je bio pristalica sadašnjeg trenutka. Pojam glavne uloge za njega je bio besmislena kategorija – naročito u pozorištu, a pogotovo na filmu. Tvrdio je da uloga ili ima neki sadržaj ili njome nemate šta da kažete. Za sebe je voleo da kaže kako je oduvek bio poluboem – čovek koji voli da popije, ali i da se poverava kroz razgovor sa drugim ljudima. Voleo je da voli, da pokaže najbližima svoje emocije.
Šta su vam rekle o filmu supruga Sonja Divac i ćerka Milica Kralj?
– Supruga Sonja Divac, nekadašnja balerina i koreograf Narodnog pozorišta, bila je druga Petrova supruga. Upoznali su se i zbližili u zrelim godinama i do kraja njegovog života, 2011. godine, živeli u srećnom braku punom ljubavi i uzajamne podrške. Sonja se u filmu Sve o Kralju po imenu Petar pokazala kao izuzetno zanimljiv i duhovit sagovornik, govoreći o njihovom zajedničkom životu i kako zapravo izgleda živeti sa glumcem koji je igrao po trideset predstava mesečno, a uz to bio izuzetno popularan na televiziji, igrajući u serijama i filmovima.
Pričala je kako joj je Petar redovno donosio po jedan cvet, ali i o tome kako je na putu do pozorišta imao svoju „stazu slonova“ – bistroe i kafanice koje je svakodnevno obilazio, deleći male životne radosti s ljudima koje je sretao: komšijama, obućarem, mesarom, seljacima s pijace, kafedžijama.
Ćerka Milica, poznata pozorišna rediteljka, govorila je s puno nežnosti o svom ocu, objašnjavajući kako ju je vaspitavao i govorio joj da je u životu najvažnije da budu prijatelji, a tek onda otac i ćerka. Kada je diplomirala režiju, seća se da joj je otac kupio komplet Šekspirovih dela i rekao: “Dobrodošla u pravu porodicu. To što smo mi porodica, to je manje važno – sada si deo pozorišne porodice.” Pričala je i o poslovnoj saradnji sa ocem, jer je režirala nekoliko predstava u kojima je Petar igrao. Bio je veoma strog i profesionalan, a kod kuće nikada nisu razgovarali o poslu. Zanimljiva je i priča o tome kako je svima slao razglednice s putovanja – i njoj kao detetu, i kolegama, i prijateljima, pa čak i vlasniku bistroa na Dorćolu, gde je stanovao i često započinjao dan prvom kafom.
U filmu su učestvovali i glumci Tihomir Stanić, Svetlana Bojković, Caci Mihailović, kao i njegovi studenti Aleksandar Stojković Piksi i Mira Đurđević. Poseban šarm filmu dali su i obični ljudi – Petrovi prijatelji, obućar iz kraja, trener tenisa – koji su duhovito i toplo govorili o njemu kao o divnom čoveku s kojim su imali čast da se druže.
Šta ste tokom rada na monografiji i filmu saznali o Petru, a da to ranije niste znali – čak ni vaša okolina?
– Nisam znala, na primer, da je čitav život bio strastveni ljubitelj sporta. U filmu govori gospođa Jelena Pavlović, njegova najbolja drugarica iz gimnazije u Sremskoj Mitrovici, gde je proveo mladost. Tamo je počeo da igra košarku, vrlo uspešno, i odmah se učlanio u lokalni klub. I kasnije, kada je završio Akademiju i postao glumac, nastavio je da igra košarku i održavao zavidnu fizičku kondiciju – što mu je i omogućilo da izdrži naporan ritam predstava. U pedesetim godinama života odlučio je da trenira tenis. Angažovao je profesionalnog trenera s kojim je igrao do kraja života. Sa njim se, naravno, i sprijateljio – bio mu je kum na venčanju i krstio mu decu. Trener je redovno dolazio u Atelje 212 i gledao sve njegove predstave.
Vaš film će biti prikazan na Martovskom festivalu?
– Da, film je ušao u zvaničnu selekciju Martovskog festivala i trebalo je da ima evropsku premijeru u martu, jer je festival međunarodnog karaktera. Međutim, zbog aktuelne situacije pomeren je za jesen. Nadam se da će tada publika koja nije uspela da vidi premijeru u Ateljeu 212 imati priliku da pogleda film krajem septembra.
Uradili ste i monografije o Mileni Dravić i Nedi Arnerić. Da li razmišljate da i o njima snimite dokumentarni film?
– Naravno da sam razmišljala i želela, jer se čitav život bavim dokumentarnim filmom. A i Milenu i Nedu sam lično poznavala. Sa Nedom sam se povremeno i privatno družila. Ali veliki je raskorak između želja i mogućnosti. Sama činjenica da sam ovaj film o Petru Kralju završila nakon dvanaest godina – jer nikako nisam uspevala da pronađem sredstva – jasan je odgovor na vaše pitanje.
Nedavno ste uradili i monografiju “Moć svetla” o direktoru fotografije Borisu Gortinskom. Zašto ste se odlučili baš za njega?
– Što se tiče monografije o Borisu Gortinskom, odluka je došla spletom zanimljivih okolnosti. Njegova supruga, glumica Željka Gortinski, videla je moje monografije o glumcima na internetu i kontaktirala me preko društvenih mreža s predlogom da napišem knjigu o Borisu. Gortinski ima zavidnu karijeru – radio je značajne filmove i serije u Srbiji, ali i uspešno gradio karijeru u Americi, gde su živeli poslednje tri decenije. Tako je nastala monografija Moć svetla. Mislim da je to dragoceno, jer je u filmskom svetu pozicija direktora fotografije izuzetno važna i cenjena, a vrlo malo knjiga je posvećeno upravo toj profesiji.
AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ
